Psiholozi i pedagozi u školama: Kako smo postali problem nacionalnog obrazovnog sistema
Aktiv psihologa i pedagoga zaposlenih u osnovnim i srednjim školama Srbije uputio je otvoreno pismo Ministarstvu prosvete, nadležnim institucijama i organizacijama, u kojem ukazuju na njihov "sve teži položaj u školama u kojima rade" i na "apsurd" po kome su, kako ocenjuju, postali najodgovorniji i najčešće prozivani za sva loša zbivanja.
U otvorenom pismu koje su uputili Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – zajednice Vojvodine, Nacionalnom prosvetnom savetu, Društvu psihologa Srbije, Pedagoškom društvu Srbije, Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, Filozofskom fakultetu u Beogradu, Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Filozofskom fakultetu u Nišu, navode da su prvenstveno podstaknuti reakcijama nadležnih organa, medija i javnosti na tragične događaje, nakon 3. maja.
Kako ističu, psiholozi i pedagozi su tom prilikom viđeni kao glavni ili čak isključivi krivci, pa su odlučili da se obratimo na ovaj način u nameri da, pre svega, odbrane dostojanstvo i čast naših profesija, ali i da se založe za položaj koji zaslužuju.
„Psiholozi i pedagozi čine okosnicu ‘stručnih službi’ u osnovnim i srednjim školama, koje su se naročito razvile tokom poslednje tri decenije. Gotovo neprimetno, iz godine u godinu, od jedne do druge verzije Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i raznih podzakonskih akata, teret zaduženja i odgovornosti psihologa iž pedagoga je bivao sve veći, dok nije doveden do tačke kada više ne postoji osoba koja bi mogla da ispuni sve propisane zahteve“, navodi se u pismu.
U samom finišu ovog procesa, kako istuču, došli smo do apsurda po kome su psiholozi i pedagozi postali najodgovorniji i najčešće prozivani za sva loša zbivanja u našim školama – „apsurda, jer u školama postoje i drugi zaposleni“.
Činjenica da prilikom nemilih događaja inspekcije kucaju prvo, a često i samo na naša vrata, i da se u medijima širi slika o psiholozima i pedagozima „koji ništa ne rade“, najbolje svedoči o tome, navodi se u pismu.
Psiholozima i pedagozima se, kako navode, sve češće i sve više nameće odgovornost za postupke i ponašanje učenika u njihovo privatno vreme, izvan škole i potpuno nevezano za nastavu, što potvrđuje i poslednja verzija Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
„Tom prilikom je prvo pitanje nadležnih organa šta smo MI učinili da do toga ne dođe. Ostali zaposleni se retko ili uopšte ne pominju. Tada se traga za nekim propustom u našem radu ne bi li se potvrdio već spreman zaključak da on svakako postoji. Pripisuje nam se uloga onih koji su u nekim kriznim situacijama čak odgovorniji od roditelja. Ne prihvatamo ulogu organa starateljstva. Sada strepimo 24 časa na dan, kao da se nalazimo na pasivnom danonoćnom dežurstvu“, ističe Aktiv.
Laička javnost, navode dalje, ima pravo da ne pravi razliku između školskog psihologa i kliničkog psihologa-psihoterapeuta, ali ne i nadležni organi.
„Uloga prvih je da savetuju, a drugih da dijagnostikuju i leče. Međutim, od školskih psihologa se sve češće očekuje da blagovremeno identifikuju rizične učenike i precizno predvide njihovo ponašanje. Takav postupak niti je etički niti naučno opravdan. Mi nismo deo zdravstvenog, već obrazovnog sistema. Škole su visokostrukturisane sredine u kojima učenici manifestuju samo deo ukupnog repertoara svog ponašanja“, navodi se u pismu.
Od psihologa i pedagoga se očekuje apsolutna uspešnost u promeni ponašanja učenika, navode oni. Dodaju da i javnost i nadležni smatraju da im je dužnost da iskorenimo nasilje u školama, da stvorimo savršeno bezbednu sredinu za sve učenike.
„Ne postoji nijedna aktivnost u školama koja pogoduje nastanku nasilja u njima; ono nastaje na drugim mestima. Uzroci nasilja su skoro potpuno van domašaja našeg delovanja. Mi se, u suštini, bavimo posledicama, a to bitno umanjuje efikasnost našeg delovanja. Iako je to znano svima, ipak trpimo svakodnevni pritisak da sprečimo i eliminišemo nasilje kao najodgovorniji akteri u obrazovanju“, navodi se u pismu.
Navode da su „zaglavljeni“ u sve obimnijoj dokumentaciji i evidencijama, kao i u sve složenijim procedurama, i da ne uspevaju da dopremo do svih učenika.
„Papiri su postali važniji od stvarnih rezultata. Broj dece sa potrebom za određenim vidom naše podrške se rapidno povećava, tako da smo prinuđeni da definišemo prioritete, i za to preuzmemo odgovornost. Po već ustaljenom obrascu, spočitaće nam se ‘da ništa ne radimo’ ako nam u rastućem mnoštvu poslova promakne neki problem. I sve to sa platom psihologa i pedagoga sa dvadeset godina radnog iskustva koja je manja od plate nastavnika-pripravnika sa odeljenjskim starešinstvom, koji u nekim sredinama ima četiri ili pet učenika u odeljenju“, navodi se u pismu.
Kako se zaključuje, postepeno stvara atmosfera u javnosti, da smo od rešenja postali problem nacionalnog obrazovnog sistema.
„Retko se može čuti o našem doprinosu, skoro niko ne govori s kojim se sve izazovima uspešno nosimo. Nametnulo nam se pitanje da li bi naše škole bile efikasnije i uspešnije bez nas? Šta bi se dogodilo da učenici, roditelji i nastavnici ostanu bez naše podrške? Mi se ne borimo za privilegije, već samo za bolji status i odgovornost srazmernu našim stvarnim moćima u ustanovama u kojima radimo“, dodaje se.
Premijerki Ani Brnabić i ministarki prosvete Slavici Đukić Dejanović uputili su konkretne zahteve:
Prvi je povećanje broja i uređenje statusa psihologa i pedagoga u školama kroz uređenje zakonskih i podzakonskih akata, drugi zahtev je definisanje zaduženja i odgovornosti psihologa i pedagoga u školama kroz donošenje Pravilnika o kompetencijama stručnih saradnika sa jasnim zaduženjima i koracima u postupanju i definisanjem odgovornosti
Treći zahtev je, kako se navodi, adekvatno vrednovanje rada psihologa i pedagoga u školama odnosno uvećanje koeficijenta za obračun zarade psihologa i pedagoga od 15 odsto.
Коментари
Постави коментар