Грозда Пејчић: Добра искуства из наставе

Пратим напоре власти, посебно Министарства просвете, да се учини све да борба против насиља међу младима доведе до тога да насиља буде што мање. Пратим и борбу просветних радника да се дође до школе у коју ће деца, а и сами наставници, радо ићи, јер ће и једнима и другима у школи бити добро. Основни начин да се то оствари, по мишљењу већине заинтересованих, јесте разговор: запослити што више психолога и непрекидно разговарати.

Ја имам другачије искуство: треба упознати дете и прићи му с јасним и њему примереним захтевом, што сам примењивала током скоро 20 година рада као професор српског језика и књижевности у Угоститељско-туристичкој школи у Београду.

Прво, ђаци којима сам предавала читали су књиге. Како? Сви су имали Приручник за наставу књижевности, за сваки разред, који сам направила специјално за њих (фотокопиран за свих 190 ученика у генерацији). У приручнику: садржај сваког часа од првог до 103. (три часа недељно), објашњени сви њима потребни књижевнотеоријски појмови (лирика, епика... тема, мотив, композиција... епитет, метафора... строфа, цезура...), дате основне одлике књижевноисторијских епоха, основно о писцу и кључна питања у вези с књижевним делом и на крају – шта се од свега наведеног мора урадити и које се књиге морају прочитати за двојку, тројку... Ако неко није спреман да о свему овоме говори на планираном часу, долази на допунску наставу, обично онда кад књигу из програма прочита. Од свега овако задатог нисам одустајала ја, а нису могли да одустану ни ђаци. Прва лекција: бити доследан.

Друго, једнако важно: ваннаставне активности. Најпре, јавни часови: обредне и обичајне песме, уз израду маски које смо видели у Етнографском музеју (једно одељење учествује, осталих пет су активна публика, са сугерисаним питањима); басме и бајања; верзије „Пепељуге” различитих народа па разговор с психологом о одрастању. Кад сам, на трибини Култура живљења, хтела да обележим 90 година од рођења Милене Павловић Барили, настао је драмолет „Тридесети рођендан Милене Павловић Барили”, у којем је било места за показивање разноликих личних афинитета ученика: дечко с нижом музичком школом свирао је пијанино, ученица која иде на часове италијанског рецитовала је Миленине песме на италијанском, друга, која учи соло певање, отпевала је песму Милениног оца Бруна... а професорка ликовног насликала је копију чувеног Милениног аутопортрета с кичицом – и ето упознавања и дружења током проба. О двестагодишњици почетка Српске револуције „дизали смо Први српски устанак”, уз бркове изнајмљене у власуљарници и народну ношњу позајмљену из културно-уметничког друштва; заставу са свињском главом такође смо сами направили... Све ово увек је пратила сценографија коју су израђивали ученици, уз помоћ професора историје уметности.

За децу радника школе и хотела „Палас” играли смо представе уочи сваке Нове године: „Школа за Деда Мразовог помоћника”, „Ивица и Марица”, „Капетан Џон Пиплфокс”...

У пројекту Народног музеја и Групе 484 кували смо „Ручак у Београду”, са четири комплетна менија (скувана по старинским рецептима у „Паласу”), послужена у четири драмске сцене, опет с педесетак учесника. И прилог уз пројекат: разговор са Светланом Велмар-Јанковић о детињству, први пут штампан ових дана у Националној ревији „Србија”, поводом 90 година од ауторкиног рођења.

У Клубу љубитеља књижевне класике читали смо – ученици, али и професори других предмета – оно што није у школском програму, а „свако ко држи до себе” то треба да прочита. О датој књизи најпре су извештавала два ђака, а онда је вођен разговор у којем су равноправно учествовали ученици и професори. У школској библиотеци сусретали смо се с признатим и познатим ствараоцима. И све то било је праћено извештајима ученика у школском листу „Млади угоститељ” (1996–2013).

Онда смо користили интернет: пријавили смо се за Унесково треће Mondialogo такмичење; у пару с додељеним нам Либаном наш пројекат освојио је прво место (од 2.800 школа из света), и у Пекингу нам је уручена статуа древног ратника. Затим смо учествовали у раду Европског научног парламента, који се односио на воду, и као другопласирана екипа позвани смо на завршну седницу у Ахену; следи Словачка, Жилина и такмичење Академски модел Уједињених нација, где смо запажено заступали интересе Србије.

Иако нисам навела све активности (квизови, беседништво, Дани Светог Саве, Дани ћирилице...), јасно је да овај „рецепт” делује. Никола Симић, ђак кога сам у првом разреду послала „да се умије” како би се смирио, у четвртом је рекао: „Ви уђете, питате ’Ко ће’, а ми се већ јављамо мада не знамо о чему је реч!”

И сасвим нам је ретко била потребна помоћ школског психолога.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/581850/Dobra-iskustva-iz-nastave