Зоран Ристић: Дечје игре некад и сад
Раније су игре носиле ознаку друштвене јер се играло у друштву, ангажовано и директно. Честа је слика и прилика савременог дружења: неколико дечкића седи на степеништу или огради. Нема разговора, шале, свако буљи у свој телефон, игра игрице или прати мудроносне објаве на друштвеним мрежама. Иста је слика и кад је друштво мешовито: исто се, мада љупкије и изражајније, буљи – у телефоне. Раније су игре носиле ознаку друштвене јер се играло у друштву, ангажовано и директно. За игру мице, за шах, човече, не љути се, јамб био је неопходан партнер, или партнери, с којима се играло и надметало. Колико је колективна игра била важна може посведочити негда молећиви гласић неког шврће који је молио строгу мамицу да му пусти другара да се играју. А на нашим просторима играле су се разне игре, претече савременим спектакуларним играма планетарног значаја и помпе. Док су досељеници у Америку парцелисали земљу Индијанаца и сатеривали их у резервате, наши чобани увелико су играли игру шоре, шорал...