Арно Гале: У име детета!

Арно Гале, антрополог, управо је објавио књигу која сведочи о искушењу његових младих година и препричава своју борбу за заштиту најмлађих, залажући се за Маршалов план за заштиту деце.

„Захваљујем детету које сам био. Чак га молим за опроштај што нисам раније схватио снагу коју ми је дало. Криво сам погледао дете које сам био.” Арно Гале изговорио је ове речи полако, са суздржаним, али врло стварним емоцијама. Могао је да погреши, умало није упао у делинквенцију, он, дете добре породице. Само по изгледу, добре. Од своје 3 године, уствари, био је погођен (а то је потцењивање) од оца који је био „у основи расиста, вирилист и хомофобичан“, са мајком која је само размишљала о катастрофи. „Она није испунила све своје дужности. Постала је саучесник у насиљу мог оца“, написао је он у свом сведочењу. Ужас ту не престаје: са осам година неколико пута га је силовао Реми Лорендо, „породични свештеник како су тада говорили”, али једном и његови рођаци. Упркос томе, он нема анимозитет према Католичкој цркви: „Не кривим данас суштински Цркву која је, штавише, била транспарентна, али тада јесам". 

После таквог детињства, адолесценција може бити прави силазак у пакао. Тамо се, заиста, свашта догодило. Његов свакодневни живот осцилира између зависности од алкохола, свакодневне конзумације канабиса и очигледног недостатка концентрације у настави. Овоме се додаје и усамљеност: „Имам веома нестабилне друштвене односе, ретко се осећам безбедно. На пример, од детињства сам имао само једног пријатеља, никада нисам имао групу пријатеља." С ким можемо разговарати о нашем трагичном животу који се одвија пред очима одраслих на ивици самозадовољства? „На мене је вршен притисак да не причам о насиљу које сам претрпео, психолози су говорили о сукобу оца и сина, док ме отац свакодневно ударао и подвргавао невероватном насиљу... Одрасли не знају да се ставе на "ниво детета“. и приметио сам то." Чак ни његова породица данас више није у контакту са Арноом.

Да би се извукао из ове омамљености, Арно Гале, који је постао антрополог, читао је и био је веома заинтересован за уметност. „Увек сам био веома пријемчив за уметност, а посебно за књижевност. Обожавам књиге. Када се књига објави, она је готова, ванвременска је“, каже он, блиставих очију. Овај поглед радости поново се појављује када говори о својим омиљеним ауторима: „Пенац за романе, Вебер за социологију, Кант за филозофију…”

“Ја сам огорчен”

Дезоријентисан у школи, мало дете какво је био – и које је управо објавило књигу сведочења (1) под насловом Био сам дете – налази уточиште у књижевности, увече код куће, и неуморно подстиче своју интелектуалну радозналост. А онда се одрасли живот брзо приближава. После студија антропологије радио је у бројним удружењима помажући деци... Док и сам није добио наследника. „Постао сам активиста за права детета када ми се родио син пре осам година."

Након детињства у коме је на свом телу искусио недостатке француског система у погледу заштите деце, Арно Гале се претворио у активисту. „Бес који ми је дало детињство дозвољава ми данас да не одустанем. Ако морам да правим буку, направићу то." Он данас живи ову борбу за заштиту деце, овоме посвећује свој професионални живот. „Огорчен сам, срамота ме је да видим како моја земља тако касни са овим питањем и добија позиве УН да наложи акције." Након јавне изјаве о његовој прошлости, медији су га брзо контактирали, а Адриен Таке, државни секретар за децу и породицу, именовао га је у Независну комисију за инцест и сексуално насиље учињено над децом, којом председавају Едуард Дуран и Натали Матје.

Арно Гале се више него икада нада да ће држава постати свесна неопходне заштите деце, жртава сексуалног насиља у Француској, и нада се да ће његова прича, коју годишње доживи више од 165.000 деце, послужити као лекција. Упркос свим напорима, његови налази остају горки: „Држава верује жртвама које сведоче, али не делује. Потребан нам је Маршалов план за заштиту деце, односно буџет од 10 милијарди евра издвојен за ову сврху." Он такође критикује улогу државе у случају силовања које су починили религиозни људи између 1950. и 2020. „Држава је одбацила себе, дозволила да се одржи Комисија за признавање и репарацију (прим. уредника), која је требало да омогући да испоручи реститутивна правда. На крају крајева, правде нема.”

Закон ћутања

Под овим активиста подразумева да је држава дозволила Цркви да организује репарациону комисију, а да се не меша у структуру у име „раздвајања цркве од државе“. „У Француској доминира закон ћутања, или чак објективан савез између Цркве и државе: 23% злочина се догодило у католичким школама под уговором, под надзором националног образовања“, каже он у свом раду. „Осим тога, то подстиче антиклерикализам, док је за мене више одговорна француска држава“, сматра он, пре него што је додао да је „ово раздруживање видљиво у свим слојевима друштва. Када дете сваких пет дана умре од руке родитеља и ништа се не промени, постоји системска неодговорност."

Ипак, Арно Гале остаје пун наде. Он схвата да предузете акције нису узалудне. „Први пут је председник Републике јавно проговорио о нашој борби, Емануел Макрон је чак учинио да је заштита деце национални циљ 2020. године!"

Арно Гале је борац, никада неће одустати, детињство му је дало снагу коју мало ко може да дотакне. „Такође, мислим да се друштво може променити и да има капацитет да схвати обим посла који остаје да се заврши. Верујем у своју земљу.”

(1) Arnaud Gallais «J’étais un enfant», 224 pages, Éditions Flammarion.

Извор: https://www.lefigaro.fr/actualite-france/arnaud-gallais-au-nom-de-l-enfant-20231119