Škola i dalje reprodukuje društvene nejednakosti
V
Još sredinom šezdesetih dvojica sociologa sprovela su niz istraživanja čiji su rezultati pokazali snagu nejednakosti u obrazovanju i mehanizme kojima školske ocene sve snažnije određuju društvene putanje i tako doprinose reprodukciji klasnih odnosa (1). Time su svesno raskinuli sa meritokratskom ideologijom „oslobodilačke škole”, tada dominantnom na levici i među svima koji su želeli da školu „demokratizuju”. Ideal „jednakih šansi” opravdavao je obrazovne politike koje su širile pristup srednjem obrazovanju. Smatralo se da će, kada se uklone finansijske, organizacione i druge prepreke koje su deci iz skromnijih sredina zatvarale vrata srednjih škola i univerziteta, razlike u uspehu među pojedincima ostati samo posledica različitih „prirodnih talenata”. Burdijeova i Paseronova istraživanja pokazala su, naprotiv, da odnosi među društvenim klasama prožimaju čitavo funkcionisanje obrazovnog sistema i da se upravo tako prenose iz generacije u generaciju.
Reprodukcija je doživela široku recepciju, a njeni zaključci su od tada mnogo puta potvrđeni. Brojna naučna istraživanja danas dokumentuju društveno-obrazovne nejednakosti. Već u vrtiću beleže se značajne razlike u rezultatima na nacionalnim testovima iz jezika i matematike u zavisnosti od društvenog porekla učenika, a te razlike se tokom školovanja samo povećavaju. Iako se pristup srednjem obrazovanju postepeno otvorio deci iz različitih društvenih slojeva, njihove obrazovne putanje snažno se razilaze. Tako, na primer, pri izboru specijalističkih predmeta u pretposlednjem razredu srednje škole, učenici iz privilegovanijih sredina češće biraju matematiku i fiziku-hemiju, dok oni koji potiči iz siromašnijih porodica češće odlaze ka humanističkim predmetima ili fizičkom vaspitanju i „sportskim kulturama” (2). U visokom obrazovanju, nejednakosti u pristupu elitnim smerovima, naročito na tzv. velikim školama (prestižni univerziteti na kojima važe specifični, izuzetno strogi, principi selekcije kandidata, prim. prev), nastavile su da se produbljuju, pojačavajući osećaj nepravde među svima koji su poverovali u obećanja o „demokratizaciji”.
Nalaz je dobro poznat. Ono što, međutim, često izmiče analizi jeste stanje intelektualne produkcije koja prati takvu situaciju i javnih politika kojima ona daje legitimitet.
Najpre, među radovima koji se na ovaj ili onaj način nastavljaju na Burdijea i Paserona, vidi se svojevrsno rasparčavanje nekadašnjih analitičkih modela. Na jednom polu nalaze se istraživanja koja održavaju izvestan fatalizam reprodukcije u statističkom obliku, u okviru ministarskih službi sve udaljenijih od istraživanja u društvenim naukama, ili u ekonomometrijskom, razlažući društvene i školske faktore nejednakosti bez uključivanja institucionalnih i pedagoških mehanizama. Na drugom polu, kod esejista koji autobiografske priče o klasnim prebezima ili otpadnicima (Burdijeov termin: transfuge de classe, odnosno najčešće pojedinci koji uspevaju da prevaziđu klasu svojih roditelja, prim. prev) spajaju sa revolucionarnom teorijom antiinstitucionalnog tona, burdijeovsko nasleđe pretvara se u neku vrstu proročanstva čija je glavna funkcija da valorizuje pojedinačne putanje samih autora, daleko od naučnog zahteva za dokazivanjem tvrdnji (3).
Još važnije, poslednjih decenija razvijaju se i drugi pristupi koji raskidaju sa stečenim uvidima društvenih nauka. Najpoznatiji među njima dolaze iz kognitivne psihologije i neuronauka. Dokazi su tu svuda prisutni, ali po cenu usredsređivanja na biološke mehanizme uključene u procese učenja i sve šire kategorizacije „poremećaja” koji ih ometaju: disleksije, diskalkulije, dispraksije, disortografije, poremećaja pažnje i tako dalje. Uspon tih istraživanja tokom poslednjih tridesetak godina pratio je razvoj univerzitetskih kliničkih obuka zasnovanih na bihejvioralnim tehnikama i sve snažnije institucionalno priznanje unutar obrazovnog sistema. Taj proces dostigao je vrhunac za vreme ministra Žan-Mišela Blankera, od 2017. do 2022, kada je osnovan naučni savet gotovo isključivo sastavljen od kognitivnih psihologa i neuronaučnika. Prodor neuronauka u obrazovanje mnogo duguje i njihovoj sposobnosti da odgovore na rastuću potražnju porodica. Tehnike koje nude stručnjaci za različite „dis” poremećaje, kombinujući bihejvioralnu rehabilitaciju deteta i svojevrsno disciplinovanje porodičnih vaspitnih praksi, često omogućavaju učenicima da ponovo uhvate korak sa učenjem (4).
U novije vreme u obrazovanju se pojavio još jedan pol disciplina i praksi bliskih psihologiji: veoma raznorodan i sporan skup teorija i tehnika takozvanog „ličnog razvoja”. Pod uticajem pozitivne psihologije, menadžmenta i pojedinih oblika ezoterije, one svakome nude da bolje upozna sebe, kako bi razvio svoje talente i „ostvario se” (5). Promovišu ih privatne organizacije, koje nastoje da iskoriste nova uputstva Ministarstva obrazovanja u vezi sa dobrobiti učenika. Tako se, pod okriljem partnerstava sa udruženjima, prakse koje se pozivaju na mindfulness meditaciju mogu naći i u školskom rasporedu.
Tim različitim pristupima zajedničko je to što obrazovna pitanja predstavljaju kroz individualizovani okvir koji depolitizuje njihove institucionalne dimenzije. Svaki na svoj način nudi tehnička rešenja prilagođena pojedinačnoj teškoći ili životnoj putanji, zanemarujući odnose moći i strukturne logike. Time legitimišu umnožavanje individualnih strategija preživljavanja i prate razvoj školskih politika koje obrazovni sistem guraju u sve dublju krizu. Individualizacija učenja tako postaje jedna od glavnih parola zvaničnog diskursa, uglavnom bez sadržaja, osim maglovite ideje da svakome treba dati samo ono što je sposoban da primi. Dvostruko pitanje, šta preneti novim generacijama i kako to znanje prenositi kolektivno, sklonjeno je u stranu kao zastareli reformski problem. Umesto toga, pojam „kompetencija”, kakav promoviše poslodavački svet, ušao je u zvanične programe još sa takozvanim „Fijonovim zakonom” iz 2005 (Fransoa Fijon, bivši ministar i predsednički kandidat konzervativne desnice, prim. prev).
Ministarstvo obrazovanja kao drugorazredno političko mesto
U takvim okolnostima nije čudno što je potrošački odnos prema školi dobio novi zamah. U svakoj fazi školovanja svoje dece, sve veći broj roditelja traga za „pravom” školom, „pravim” smerom ili „pravim” individualnim putem, uključujući i niže srednje i radničke slojeve. Privatno obrazovanje, koje od takozvanog „Karlovog zakona” iz 2009. uživa gotovo jednako javno finansiranje, bez obaveza prijema koje važe za javni sistem, snažno profitira od tog razvoja. Ne toliko kroz rast ukupnog broja učenika (6), koliko kroz sve izraženiju društvenu selekciju: u nižim srednjim školama, na primer, 42 odsto učenika u privatnom sektoru dolazi iz veoma privilegovanih sredina, naspram 20 odsto u javnom (7). Javne škole se, sa druge strane, suočavaju sa sve težim problemima u funkcionisanju.
Na političkom nivou, ministri se smenjuju velikom brzinom. Tokom drugog Makronovog mandata prosečno su na funkciji ostajali šest i po meseci. Često bez većeg iskustva u obrazovnoj politici, sprovode plan smanjenja troškova koji nameće Ministarstvo ekonomije, a tokom kratkog perioda medijske vidljivosti u ulici Grenel pokušavaju da uvedu nekoliko simboličkih mera, uglavnom u skladu sa trenutnim političkim interesom. U tome prednjači Gabrijel Atal. Za svega šest meseci na mestu ministra, od 2023. do 2024, kandidat Renesanse (pokret-partija koju je osnovao Makron, prim. prev) za predsedničke izbore uspeo je da uvede niz mera kojima se približio očekivanjima desnog biračkog tela: zabranu abaje i kamisa, eksperimentalno uvođenje uniformi i grupe učenika formirane prema nivou znanja. U širem smislu, Ministarstvo obrazovanja postaje politički drugorazredna institucija. Menadžerska logika ostaje jedini način upravljanja sistemom, što olakšava i transformacija rektorskog kadra, koji sve češće dolazi iz administrativnog menadžmenta, a sve ređe iz visokog obrazovanja.
U takvoj situaciji, uvidi iz Reprodukcije i njihovo savremeno razvijanje predstavljaju pravi antidot. Oni nas podsećaju da obrazovni sistem treba razumeti kao polje sukoba oko očuvanja ili promene odnosa među društvenim klasama. Obogaćena iskustvom onih koji su neposredno uključeni, nastavnika, mladih i porodica, istraživanja društvenih nauka mogu poslužiti kao oslonac za osmišljavanje sveobuhvatne transformacije obrazovnog sistema koja bi bila usmerena ka jednakosti i zasnovana na javnoj službi. U ovoj fazi predsedničke kampanje, krajnje je vreme za to.
(1) Pierre Bourdieu i Jean-Claude Passeron, Les Héritiers. Les étudiants et la culture, Éditions de Minuit, Pariz, 1964; La Reproduction. Éléments pour une théorie du système d’enseignement, Éditions de Minuit, Pariz, 1970.
(2) Laurence Dauphin, „Choix des enseignements de spécialité et d’enseignements optionnels à la rentrée 2022”, note d’information de la Direction de l’évaluation, de la prospective et de la performance (DEPP), br. 23.06, mart 2023.
(3) Édouard Louis, En finir avec Eddy Bellegueule, Seuil, Pariz, 2014.
(4) Abigail Bourguignon, „Qu’est-ce qu’un ‘bon’ père ? Quand les orthophonistes encadrent la parentalité”, Revue française des affaires sociales, br. 253, Pariz, 2025.
(5) Nicolas Marquis, Du bien-être au marché du malaise. La société du développement personnel, PUF, Pariz, 2014.
(6) Cour des comptes, „L’enseignement privé sous contrat”, tematski javni izveštaj, Pariz, jun 2023.
(7) Fabienne Rosenwald, „Évolution de la mixité sociale des collèges”, note d’information de la DEPP, br. 23.37, jul 2023.
Izvor: https://lmd.nedeljnik.rs/2026/11/skola-i-dalje-reprodukuje-drustvene-nejednakosti.html
Коментари
Постави коментар