Александар Кавчић: Како успоставити поверење између школе и родитеља
Систем постаје систем тек када крене да функционише без ванредних мера. А то ће бити могуће тек када се успостави тај толико жељени однос поверења и поштовања између школе и родитеља.
Немили и трагични догађаји, који се све чешће дешавају у школама широм Србије, представљају упозорење и озбиљан изазов како родитељима и наставницима, тако и друштву у целини, и указују на неопходност успостављања односа узајамног поверења, поштовања и сарадње свих поменутих фактора. Развијање таквих узајамних односа, уз неопходно драстично побољшање материјалног и друштвеног статуса просветних радника, представља главни предуслов за враћање школи улоге и угледа које она заслужује, а самим тим и подизање просвете на виши ниво и пут ка просперитету нације и државе.
Колико год ми желели да одсликамо насиље у Основној школи „Владислав Рибникар” као изолован екстреман случај, ипак се морамо запитати да ли је заиста изолован. Јасно је да је случај „Рибникар” екстреман, али насиље у основним школама није изолована појава, већ системска. Насиље је ушло у све поре просветног система.
Кренимо од баналног примера насиља: ситна корупција. Корупција је сама по себи насиље. Ако неко ко себе види као особу „на положају”, зарад остваривања личних интереса намеће другима око себе, углавном осталим просветним радницима или родитељима ђака, обавезе куповања робе или услуга по прескупим ценама, онда таква особа „на положају” врши насиље. Она присилом приморава друге да раде нешто против свог интереса само зато да се „не би замерили” особи „на положају”, а свака присила је насиље, ма колико ситно изгледала. Ако још та особа „на положају” ради у просвети, онда ми заправо кроз просвету учимо децу корупцији. Како онда ђаке да научимо поштењу кад они око себе виде корупцију коју спроводе управо они који им говоре „не преписујте”? Није ли то лицемерје?
Али системско насиље се не своди само на ситну корупцију и лицемерје. То је само почетак. Ако се деси да нека скупина грађана не пристане на присилу, и тиме се замери особи „на положају”, и ако тада особа „на положају” крене да опонаша свог шефа који опет опонаша свог шефа, итд., степен насиља се неретко диже и на виши ниво. То се огледа у уценама, претњама и разним испољавањима самовоље, као што је на пример самовољна интерпретација, или потпуно измишљање законских обавеза. Ако тако посматрамо, насиље је апсолутно системско, а спроводи се у свим карикама система, од врха државе до најниже карике, и у свим облицима, од ситне корупције, преко разних присила, па и до самог физичког насиља.
А како се изборити са насиљем? Моје мишљење је да сви можемо допринети сузбијању бар оног ситног насиља у просвети. Кључна реч је „разумевање”. Ако дође до разумевања, неминовно ће уследити и солидарност. Обилазећи школе широм Србије, у разговорима са наставницима и родитељима сам схватио да и код једних и код других постоји та потреба за међусобним разумевањем и сарадњом, али то само по себи није довољно. Да би се те потребе оствариле, неопходно је учинити одређене заједничке напоре у том правцу, предузети иницијативу, разговарати, предлагати... Лош материјални и друштвени статус просветних радника није само њихов, већ је пре свега проблем ученика које ће подучавати немотивисани учитељи, а самим тим представља и огроман проблем родитељима који то морају разумети. Такође, наставници морају показати разумевање за проблеме својих ученика и њихових родитеља и тако повећати поверење и углед. Постоје школе у Србији у којима је такав однос заживео и даје одличне резултате, али постоје и оне у којима се иде у супротном смеру и где се остварују лични интереси и амбиције појединаца на рачун свих осталих у просветном ланцу.
Скандал који се десио у једној основној школи у Шиду и који је дубоко узнемирио и разгневио јавност у Србији, сасвим сигурно не представља корак коме теже добронамерни актери овог друштва. Обавештење, које је директор школе у Шиду упутио учитељицама је пуно претњи и нетачних тумачења закона, чиме је прекорачио и злоупотребио своја овлашћења, покушао да изазове страх код својих колега и родитеља ученика и, као такво, представља акт насиља. Такав акт поменутог директора је недопустив, поготово у тренутку када насиље у школама у Србији узима маха и поприма драматичне и трагичне размере. У тренутку када је неопходно учинити све да се успостави однос поверења и поштовања школе и родитеља, он је учинио све супротно томе и, оно што је најтужније, компромитовао наставнике и просвету.
А подсетимо како је до свега дошло, наизглед врло безазлено. Родитељи ђака у тој основној школи, из разних разлога, нису прихватили да купе прескупе уџбенике које је директор, преко наставничког већа, покушао да наметне родитељима, већ су бесплатне уџбенике добили од спонзора Фондације „Алек Кавчић”. Неки учитељи су, из солидарности са родитељима, дозволили ђацима да користе бесплатне уџбенике. И поред тога што закон нигде не каже да било ко, па ни директор, сме наметати обавезу куповине уџбеника ђацима, директор је управо то учинио, уз претње учитељицама дисциплинским поступком, ђацима смањивањем оцена а родитељима одузимањем деце преко центара за социјални рад.
На сву срећу реакција јавности у Србији, синдиката, наставничких организација и свих грађана који су јединствено, са згражавањем осудили овај бахати поступак директора из Шида, охрабрује и указује на то да је већини наставника у Србији стало до интереса својих ученика и њихових родитеља и да постоји одлучна намера да се школи врате улога и углед какве она заслужује.
Али систем није систем ако реагује само на ванредне мере: протесте, апеле јавности, ургирање синдиката или наставничких организација. Систем постаје систем тек када крене да функционише без ванредних мера. А то ће бити могуће тек када се успостави тај толико жељени однос поверења и поштовања између школе и родитеља.
Научник, професор на Универзитету „Карнеги Мелон” у Америци и филантрописта.
Коментари
Постави коментар