Од Миленка Матернија до Гугла, колико се улога педијатра променила
Крајем 19. века, младић из централне Србије отиснуо се у бели свет да изучава тада нову грану медицине - педијатрију.
Смиреног погледа, црне и густе браде, тек свршени гимназијалац обрео се у Бечу, центру тадашње Хабзбуршке монархије.
По повратку у Србију, бели мантил није скидао, посветивши кратак, али динамичан живот лечењу најмлађих.
Оснивач Секције за дечију медицину Српског лекарског друштва, Миленко Матерни, један од првих педијатара, симболично или не, родио се четири дана пре датума који ће деценијама касније почети да се обележава као Светски дан детета 20. новембар.
Написао је и прву књигу о новорођеним бебама и њиховој нези - Мајка и одојче, која је данас део поставке Музеја науке и технике у Београду, главном граду Србије.
„Та књига је била значајна пошто је било мало такве литературе, а требало је подучавати мајке како да на прави начин негују децу, јер су стопе смртности деце и одојчади биле веома високе.
„Био је омиљени лекар у Београду, његови сарадници говорили су да је био строг шеф, али увек спреман да се посаветује са колегама кад год је било потребно, док се према деци очински опходио", говори Јелена Јовановић Симић, виша кустоскиња медицинског одељења Музеја науке и технике, за ББЦ на српском.
- Матерни се бавио лекарским послом до последњег тренутка живота.
Приликом прегледа једног оболелог детета, позлило му је, а недуго после тога преминуо је 1929. у 54. години.
„Она освештена истина, да само добар човек може бити добар лекар, изгледа да се нигде тако добро не може применити као код лекара који се бави лечењем болесне деце и одојчади, а која често и не могу да кажу шта их боли, те често пате и живот им је у опасности.
„Ту лекар поред стручног знања мора заиста да има велике љубави спрам тих нејаких и беспомоћних створења да би им помогао, а један од таквих био је Матерни који се одазивао где је било потребно необичном љубављу", записаће Андрја Николић, његов колега у часопису Српски архив.
Миленко Матерни је уз друге педијатре поставио темеље првим болничким одељењима за децу, саветовалиштима за мајке и децу и дечије диспанзере у Београду и Новом Саду.
„Универзитетска дечија клиника основана је 1924. године, две деценије касније Институт за здравствену заштиту, а временом су отворене и друге дечије клинике широм државе.
„Данас у 90 одсто здравствених установа има педијатара који се брину о деци, што је велика ствар", наводи Новица Радуловић из Српског лекарског друштва за ББЦ на српском.
Од Крагујевца преко Беча, Берлина и Париза до Београда
Миленко Матерни је рођен у Крагујевцу, у централној Србији, 1875. године.
Верује се да се породица доселила из Чешке, али поузданих података нема, пише доктор Владимир Пешић у књизи Први педијатри у Србији.
Гимназију је завршио 1894. године у Нишу, данас највећем граду на југу Србије, где је кратко радио и као лекар опште праксе.
Исте године одлази да студира медицину у Бечу, наводи се у његовој званичној биографији.
„Успео је да се школује и постане један од најугледнијих педијатара без обзира на скромно порекло.
„Медицински факултет у Бечу је у то време био најбољи у свету, где су долазили и студенти из Америке", додаје Јовановић Симић.
Тамо је слушао 11 семестара, да би дипломирао 1900., наводе кратко у писаном одговору са овог факултета за ББЦ на српском, додајући да и даље чувају све његове оцене.
Између 1902. и 1904. ишао је у Берлин и Париз на специјализацију.
Матерни се у Србију враћа 1904. године, када објављује књигу Мајка и одојче.
Књига је изазвала велико интересовање, али и контроверзе.
Оптуживали су га да је украо идеју од немачког колеге, Ф. А. фон Амона, што је он одмах негирао у лекарском часопису Српски архив.
Исте године учествује на Првом конгресу српских лекара и природњака, представљајући рад о лечењу дифтерије, болести од које је тих година преминуо велики број деце.
Дифтерија је заразна болест, коју изазива бактерија, а преноси се директним контактом са оболелима и напада углавном грло, крајнике, слузокожу носа, лимфне чворове врата и гркљан.
Историчар медицине Владимир Јокановић наводи да су тада харале многе заразне болести, да није било дечијих болница, али ни довољно лекара.
„Само су луксузне породице могле да приуште доктора.
„Појава првих педијатара је у то време била јако хумани гест", додаје Јокановић за ББЦ на српском.
Бели мантил и у ратним условима
Србија, тада краљевина, ушла је у 20. век као независна држава, али је део српског становништва остао да живи ван граница земље.
У жељи да ослободе преостале делове Балкана од турске власти, Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска формирале су Балкански савез 1912. године.
После неколико деценија мира, на хоризонту се спремао нови оружани сукоб - Први балкански рат.
Србија се ужурбано припремала за рат, а Миленко Матерни је поред лекарске добио још једну униформу - војну.
Превијао је рањенике, а потом је био и командир једне од резервних болница на фронту, пише у архивским списима.
На једној од малобројних сачуваних фотографија из тог периода, Матерни је у војничком шињелу са белом траком око леве руке, одлучног погледа.
Неколико месеци касније, букнуо је и Други балкански рат, а онда је уследио и Први светски рат.
Матерни је командовао пољском болницом у Ваљеву, где је харао пегави тифус, а потом се са српском војском повукао преко Албаније до Крфа, одакле се поново обрео у Француској.
Презиме га „предодредило": Миленко Матерни је објавио прву књигу савета за бригу о деци „Мајка (Матер) и одојче"
По завршетку Првог светског рата, одликован је за ревносну службу, а указом тадашњег краља Петра Првог Карађорђевића постављен је за шефа Инфективног и Дечијег одељења Опште државне болнице,
Као дворски педијатар, бринуо се и о престолонаследнику Петру Другом Карађорђевићу.
Његов животопис 1925. обогаћен је још једном ставком - основао је Секцију за дечију медицину Српског лекарског друштва.
Упркос врло тешким условима, са мало особља и оскудном опремом, изборио се за нову зграду Дечијег одељења Опште државне болнице у Београду.
Опремљено са 50 дечијих болесничких кревета, одељење је могло да парира оним у великим европским градовима, пише доктор Владимир Пешић.
Дисциплинован и строг како према себи, тако и према сарадницима, волео је ред и дисциплину у раду, али је са децом био нежан, водећи рачуна да их не уплаши приликом прегледа, због чега су га сви волети, описаће га касније колега Љубомир Вуловић, у књизи In memoriam др Миленка Матерног.
„Умео је да смири уплашено дете, али и забринуте родитеље", додаје Вуловић.
'Ми не лечимо болест, већ дете'
Оснивањем Универзитетске дечије клинике, 1924. године, створени су услови и за отварање катедре за педијатрију.
Уместо скучених и оскудних ординација, где су се лекари довијали штапом и канапом, сада су имали потребне инструменте и технику, што им је значајно олакшало лечење пацијената.
Појавиле су се вакцине против заразних болести, те је смртност деце знатно опала.
Ова, и даље нова грана медицине, све више је добијала на значају, а број педијатара у Србији се из године у годину повећавао.
У почетку их је било само у већим градовима, да би временом готово свако место имало бар једног дечијег лекара.
Једна од њих је и Соња Шушулић, која 11 година води службу за педијатрију у Дому здравља Власотинце, руралном месту на југу Србије.
Прве радне дане проводила је на терену, јер је велики број деце живео у тешко доступним селима.
Тако су се, каже, калили, али им није било тешко.
„Рад педијатра је врло специфичан, јер поред бриге о здрављу детета, морате да успоставите такав однос да вам у потпуности верују и они, али и родитељи", каже докторка за ББЦ на српском.
Временом се смањивао број деце, а са њима и медицински колектив, те данас у овом дому здравља раде два педијатра и неколико лекара опште праксе.
Докторка Шушулић у просеку прегледа 50 пацијената, а поред Власотинца, њена служба води рачуна и о деци из општине Црна Трава.
„Рад са децом нема цену, када видимо да им је боље, то је наш највећи успех.
„Увек се сетим речи мог професора да 'ми не лечимо болест, већ дете'", говори она.
Последњих година, развојем технологије, неретко се дешава да се родитељи ослањају на савете објављене на разним интернет страницама.
„Родитељи се често ослањају на Гугл и то је у реду, добију одређене информације, али је проблем што све што прочитају схватају буквално.
„Нисмо могли да их разуверимо да није потребно лечити сваку прехладу антибиотицима, сада им је мало јасније, али треба да будете стрпљиви и пажљиви", додаје.
Иако и сама претражује интернет, Александра Здравковић, мајка једноипогодишњег дечака, ипак за праве савете позове педијатра.
„То је прва особа којој се обраћамо после месец дана од рођења детета и од које очекујемо одговоре на многа питања и недоумице, било да је реч о храни или вакцини коју дете треба да прими.
„Ми смо као родитељи често уплашени и управо би педијатар требало да нас умири и објасним нам", каже она за ББЦ на српском.
Миленко Матерни био је у браку са Анђелијом Ђорђевић, ћерком тадашњег државног саветника Краљевине Србије.
Имали су троје деце.
Доктор Владимир Пешић пише да је, упркос обимном послу, Матерни био „педантан домаћин, привржен породици".
Један од његових унука, који ће име добити баш по Матерном, испричаће годинама касније да му је „деда возио тада врло популаран ауто форд Т, да је имао један од ретких телефона у Београду са бројем 286 и да је бесплатно лечио сиротињу".
На згради у којој је живео и радио Миленко Матерни у Београду
Вишеспратница беле фасаде у којој је живео и радио један од првих дечијих лекара у Србији стоји готово нетакнуто, на углу улица Јелене Ћетковић и Хиландарске у Београду, у делу града који се некада звао Митрополитова башта.
Од пре неколико година, на њој је и спомен-плоча:
„У овој кући је живео и радио др Миленко Матерни (1875-1929), један од првих српских педијатара, оснивач секције за дечију медицину, учесник у балканском и Првом светском рат. Српско лекарско друштво и његов унук Миленко"
„То је начин да се не заборави.
„Секција медицине Српског лекарског друштва негује сећање на великане наше медицине", додаје Јелена Јовановић Симић.
- Дејана Вукадиновић
- ББЦ новинарка
Коментари
Постави коментар