Сигуран простор за децу са проблемима у понашању 'где се не осећају усамљено'
Метална капија боје мора одваја многима непознат свет од једне од централних новосадских улица.
По пространом дворишту омеђеног плавом оградом раштркано је неколико једноспратних кућа.
На вратима једне од њих залепљена су шарена слова - Дневни боравак.
Више од шест година, сваког дана после школе, Милош Хрговић је, каже, овде „одрастао".
„Директорка школе предложила је мојој мами да би то било добро место за мене, и било је", прича Милош данас, пет година касније, за ББЦ на српском.
Био је, каже, „помало немиран", и више је волео да се игра него да учи.
У Дневни боравак за децу и младе из породица у ризику при Центру за социјални рад - назива бирократског, и помало рогобатног - у Новом Саду, другом највећем граду у Србији, већ више од две деценије долазе деца са најразличитијим проблемима у понашању: од попуштања у школи, до озбиљнијих прекршаја и лакших кривичних дела.
Они по одлуци суда долазе са родитељима и та васпитно-казнена мера траје од шест месеци до две године.
Овде су и деца из породица лошег материјалног стања, али и жртве вршњачког или породичног насиља, каже Срђан Грујичић, психолог и руководилац боравка.
У боравак тренутно долази 35 деце.
'Овде нису усамљени у њиховим проблемима'
Бочни зид зграде новосадског Дневног боравка прекривен је графитима, а из ходника допиру дечији гласови.
Кроз одшкринута врата омање просторије у приземљу назиру се гитара, бубњеви и синтесајзер.
Улазим полако, на прстима, и седам крај прозора - у току је музичка радионица.
Где има игре, нема стреса - исписано је на једном од многобројних цртежа залепљених по зидовима и вратима плакара.
Осмогодишњак са плавим наочарима чврсто држи гитару, девојчица смеђе косе са кикама левом руком стеже микрофон.
За бубњевима, дечак коврџаве косе помно ослушкује остатак групе, не испуштајући дрвене палице.
Посматрају ме озареног лица, а опет помало стидљиво, показујући руком да им се придружим.
Следим њихове покрете и певам, њишући се на дрвеној браон столици.
Јован и Маја Хајм годинама воде музичку радионицу.
„Кроз овај програм прошло је стотине деце: од оних са тежим и лакшим кривичним досијеима, до деце без родитеља и жртви насиља.
„Нема два иста детета, зато је сваки час другачији", објашњава пијанисткиња Маја за ББЦ на српском.
Смирено и насмејано, прича о младићу истетовираних руку који је, одлуком суда, неколико месеци долазио код њих због проблема са законом.
Седео би на столици, клатећи се и не проговарајући.
Јасмина се сећа да није смела да му се обрати, плашећи се његове бурне реакције.
После неколико дана, бојажљиво је запевао са осталима.
„Сећам се стиха 'Нико не разуме мој проблем' који је тако снажно отпевао да сам помислила да је тиме слао сигнал да му је потребна помоћ.
„Они овде први пут схватају да нису усамљени у њиховим проблемима, проналазе узор којег немају у кући или у школи, јер њима заправо недостаје љубав и време проведено са родитељима", каже Маја.
Анђели чувари
Иза зграда је пространо двориште са љуљашкама и тобоганом, а за љубитеље фудбала, ту је и покошен терен.
На том истом простору за лоптом је јурио и Милош Хрговић.
Долазио је пре и после школе, кад год је могао.
„Мами се допало овде и сматрала је да ће ми бити боље и да сам на безбедном.
„И јесте било, добро је било друштво, волео сам да долазим", сећа се данас.
Гвозден ми показује двориште испуњено још зеленим крошњама дрвећа.
Већ седам година ради у боравку као васпитач.
„Са сваким дететом морате пажљиво да разговарате, да га упознате, да му привучете пажњу.
„После неког времена, већ на уласку можете да препознате да ли је нервозан, утучен, љут, да ли се нешто десило у школи или код куће и на основу тога се постављате и помажете му", говори за ББЦ на српском.
Радује га кад види бољитак код деце, поготово оне склоне агресији, али је за било какву промену, каже, потребно време.
„Дуг је процес и треба да задобијете њихово поверење и да их ослушкујете.
„Ви сте попут анђела чувара, коме се поверавају и говоре ствари које иначе не би поделили", објашњава.
Враћамо се ка улазу, а нова екипа се увелико игра око дрвене клупе.
Две васпитачице их следе погледом.
До првог спрата воде смеђе степенице, а зидови су облепљени постерима ликовима из цртаних филмова.
Трпезарија и импровизована учионица у којој је табла, клупе, школски прибор и сто за стони-фудбал тренутно су празне.
'Tолико су ми говорили да сам лош да сам решио да у томе будем најбољи'
У Београду је овакав боравак радио готово деценију, све до 2018. године.
Био је део Удружења грађана „Међународна мрежа помоћи", али се услед недостатка новца затворен, каже Љиљана Марковић која га је водила од првог дана.
Деца су углавном долазила по препоруци Центра за социјални рад или школе, мада Марковић памти да је било родитеља који су се сами обраћали за помоћ.
„Неки су долазили због недисциплинованог понашања у школи, вршњачког насиља или проблема у самој породици, другима је суд преписивао боравак као вид казнено-васпитне мере због кршења закона.
„Свако дете имало је сопственог саветника, радили смо на изградњи поверења, што је у њиховим годинама изузетно важно", каже она за ББЦ на српском.
Многи родитељи не разумеју да се лоше навике њихове деце не могу избрисати после само неколико долазака, упозорава она.
„Није довољно да се у школи каже 'немој то'. Морате да радите са њима, да их питате шта их мучи, да им пружите подршку.
„Један дечак ми је рекао: 'Толико су ми говорили да сам лош и да не ваљам и у школи и код куће да сам решио да у томе будем најбољи' - недостајала му је подршка и разумевање", каже она.
На неразумевање родитеља указује и Срђан Грујичић.
„Једна група родитеља сматра да смо им замена и очекује да децу научимо свему оном што нису у школи: да воде рачуна о хигијени, да не смеју да бацају столице једни на друге, да треба да деле ствари са другима.
„Ако се деси нешто негативно, онда нас оптужују, на шта смо и навикли", каже.
Има и породица којима је „битно да су им деца на сигурном и да могу да нас позову у сваком тренутку.
Сигурна лука
Данијела Киш, самохрана мајка која болује од епилепсије, једна је од родитеља који свакодневно доводе децу у новосадски боравак.
Лакше јој је да су њене две ћерке ту, „на сигурном, окружена другом децом, ван улице", јер због болести не може да им се посвети у потпуности.
„Знам да ће научити праве ствари, а и видим да им се допада", каже за ББЦ на српском.
Хелена има 13 година и повученија је, Лаура је млађа и ужива да вози ролере око зграде боравка.
„Овде можемо да играмо кошарку и фудбал, а ја идем и на тренинге тајванског бокса.
„У школи може боље, али не жалим се, имам много пријатеља", прича смеђокоса Хелена, гледајући маму.
Сличан простор отворен је и у Крагујевцу, а после пет година, требало би да буде поново отворен и у Београду.
У њему ће на иницијативу родитеља боравити деца од седам до 14 година са проблемима у понашањем.
Биће места и за младе до 21 године, по одлуци тужилаштва или судова, као вид васпитне мере.
Циљ је да се помогне малолетницима склоним насиљу како да препознају, уоче и промене лоше навике и понашање.
Према извештају Републичког завода за социјалну заштиту, само током 2022. године, 14.000 деце показивало је одређене проблеме у понашању, нешто више од половине њих извршило је неко кривично дело.
Поред центара за социјални рад и казнено-поправних домова, млади од 16 до 18 година могу да буду упућени и у малолетнички затвор ако се за учињено дело предвиђа казна дужа од пет година.
Љиљана Марковић каже да се са овом децом, међу којима је велики број жртава насиља, не разговара.
Промене у понашању понекад су и вид отпора и одбране од спољног света, објашњава она.
„То је проблем, што се ова деца дискриминишу, што се олако осуђују, а да се не зна шта их је подстакло на одређени поступак, најлакше је отписати их.
„Имате и један одсто непоправљивих, али треба покушати, треба радити са њима", сматра она.
У 2022. години седморо малолетника завршило је у затвору.
Срђан Грујичић наводи пример девојчице која је неколико пута била насилна према другој деци.
На једном од путовања давила је друго дете, а дечака је ударила столицом по глави.
За овакво агресивно понашање и у боравку дете може да буде кажњено, али Грујичић сматра да се исписивањем девојчице ништа не би решило.
„Није социјализована, још не уме да изрази емоције на прави начин и зато сада радимо на њиховом препознавању.
„Удаљавањем ништа не бисмо добили, штавише, само би се стање погоршало, јер јој мајка ради по цео дан, нема са ким да буде и зато треба бити стрпљив", додаје.
Разговор у скученој канцеларији испуњеној књигама и дечијим илустрацијама прекида улазак нестрпљивог дечака.
„Учитељица ме тера да једем купус, а то не желим", изговара у даху, па брзо седа у једну од слободних фотеља.
„Не желиш да једеш само данас или никада ниси волео?", пита га Грујичић.
„Никада", одговара помало љутито.
„Добро, решићемо овај проблем заједно", обећава му Срђан.
Лепо искуство
Љиљана Марковић сматра да свака општина у Србији треба да има овакав простор, намењен и родитељима у потрази за саветом ако примете да им је дете попустило у школи или је у лошем друштву.
Милош Хрговић данас студира Факултет за спорт и физичко васпитање и више од десет година тренира мачевање.
Ускоро би требало да постане тренер.
„Дневни боравак је место где се проведе квалитетно време и упознају нови пријатељи.
„Лепо искуство које баш значи", каже овај 19-годишњак.
Музичка радионица се приводи крају.
Смеђокоса девојчица ми пружа микрофон - жели да певамо заједно.
„'И ти волиш да певаш'?", пита ме знатижељно.
Климам главом, а она одушевљено наставља да набраја омиљене извођаче и песме - међу најдражим је I will always love you, покојне америчке певачице Витни Хјустон.
„'Доћи ћу за два месеца, а ти за то време припреми неку Витнину песму, па ћемо је заједно извести на сцени, може?'", обећавам јој.
„Дејана, чекаћу те", одговара весело.
- Дејана Вукадиновић
- ББЦ новинарка
Коментари
Постави коментар