Vesna Brzev-Ćurčić: Kako ne sme da izgleda prvi čas

Deci ne treba držati predavanja jer je sama tragedija predavanje za ceo život. Za ovakve trenutke je važno biti čovek.

 

Već znamo kako kod nas počinju sve nove školske godine. Prvi zadatak je sa temom „Kako sam proveo leto” ili „Nezaboravni doživljaj sa ovog letovanja”. Pa onda „Jesen u mom gradu” i tako redom. Da, bilo je leto, i da, doći će jesen. Ove školske godine nije kao nekada, nešto drugačije se širi vazduhom, oseća se u njemu. Svesni ili ne, ne možemo da se otmemo utisku da se nešto promenilo.

Dva velika tragična događaja, u školi „Vladislav Ribnikar” i u selima oko Mladenovca, sada su samo sporadični povodi da se nešto napiše, kaže, bude u toku sa dešavanjima. Izgubila se, čini se, empatija toliko neophodna da bismo zapamtili. Pamćenje ne mora i ne treba da bude zlopamćenje već samo čuvanje uspomene i pre svega opomena. Ako već negde piše „Pazi, klizavo”, onda je ovo vrlo „klizavo” i takva tabla mora da stoji uvek, ne na podlozi nego u glavama. Našim glavama, da bismo tu poruku preneli deci.

Tuga se nadvila. Ogromna je tuga koja se čak nije još ni razbuktala do neslućenih dimenzija do kojih će tek doći jer tako tuga kriomice radi. Tuguju roditelji koji su ostali bez svoje dece, drugari iz škole i iz sela, oni isti koji su se do juče zajedno družili, smejali, ponekad svađali pa i potukli. Tuga inhibira dok ne dostigne kritičnu visinu pa ljudi prosto eksplodiraju. Kod eksplozije se ne zna šta pre i više strada, sem onih koji su eksplodirali. Vrisak, jauk, lelek, očaj, bes, mržnja, depresija, osveta, nemoć, pa na sve to osećanje krivice, mešavina je osećanja svih ovih učesnika u tragičnoj priči. Liči na ružan san, ali nije.

Možda je vreme da se probudimo, ne samo oni nego svi. Neko mi je rekao da nije isto osećanje koje mori one koji su aktivno ranjeni ovom situacijom, njihovom okolinom, gradom Beogradom, sa osećanjima onih koji su geografski udaljeniji. U tome možda ima trag istine. Tačno je da nije isto biti tu, na mestu pogibije, ali je isto u doživljaju. Svaki grad, gradić, varoš, varošica, selo i zaselak ima osnovnu školu, ali ima i grupu potpuno nevinih mladih, životom razdraganih ljudi. Nije baš nezamislivo pomisliti na to šta bi bilo da je nekim nesrećnim slučajem… Zbog toga je isto. Zbog razmišljanja, poistovećivanja sa roditeljima i prijateljima, učiteljima, školama, građanima. Nije to ista tuga, mada tuga nema mernu jedinicu, ali je tugovanje.

Deca imaju veliku mogućnost regeneracije pa prežive i ono što je za nas odrasle nezamislivo. To ne znači da ne pamte. Čini se da zaborave neki šamar roditelja, šut u tur za vreme odmora, nezasluženu (uvek nezasluženu) jedinicu, neuzvraćen poljubac i tako redom, ali pamte. Zature negde u neki ćošak sećanja i kada se tome najmanje nadaju, eto tog strašnog čupavca iz kutije. Iskežen, neljudskog izgleda počne da plaši, izvlači sećanja na površinu. Mada najveći broj njih nisu bili aktivni učesnici događaja, doživljaj “na daljinu” omogućava mnoštvo fantazija i otvara vrata strahovima. Deca ionako imaju velikog neprijatelja pod imenom Strah. Od svega i svačega i od malih nogu. Nemojmo da zaboravimo na ovaj “klizav” teren.

Kako započeti prvi čas ove školske godine? Prvaci će imati svoj program, ali postoje i naredni časovi. Znam da rade razne komisije pod raznim nadzorima profesionalaca koje brinu o ovome, ali rekoh i spasoh dušu svoju. Nije potrebno mnogo da bi se deci pomoglo da se ne plaše, da je škola i dalje bezbedno mesto, da život ide dalje, a sećanja i ljubav ostaju. Bilo je i pitanja ko će da radi sa decom kad nema obučenih kadrova za ovakve razgovore. Zaista, ali zaista, svaki profesor, nastavnik, učitelj koji ima empatiju i dobronameran je može sa decom da razgovara. Ne da drži predavanja jer je sama tragedija predavanje za ceo život, nego da oslušne decu, poštuje njihovo ćutanje, ne pravi smešne situacije da bi ih osmelio, ne gleda kako će njemu da bude lakše da bi pregurao ovaj nemili čas. Za ovakve trenutke je važno biti čovek. Empatiju nema svako pa ne treba profesore “gurati” u ovakve časove. Uvek će se naći neko, garantujem u svakoj školi, ko će moći da izdrži pogled đaka, njihovo neizgovoreno pitanje pa i ono glasno. Garantujem, uvek. Uostalom, ni na jednom fakultetu se ne uči kako da razgovaramo sa decom i mladim posle ovakve tragedije. Nauka to nije predvidela. Terapeuti su naučeni, ali ih, propisno edukovanih, nema baš mnogo i na svim kritičnim mestima. Dakle, pustimo one humane ljude da sa decom podele tugu i što je vrlo važno, veru u to da život mora da pobedi.

Možda će ova jesen konačno dozvati pameti one koji prave programe za edukacije na fakultetima koji se posle akredituju. Zar ne bi bilo dobro da se na svim fakultetima uvede bar nekoliko sati informisanja o razvojnim fazama deteta i traumama koje mogu da ih snađu. Većina fakulteta nema ni “p” od psihologije, a mnogi završe kao nastavnici. Naravno da će mnogi da se bave kompjuterima, strujom visokog napona, raketama, hemijskim reakcijama koje vode Nobelovoj nagradi, virusima i bakterijama, bilansima, proučavanju zakona, pravljenju magistralnih lekova i sl., ali bi bilo više nego poželjno da ih ovo društvo obuči i za razvoj. Roditeljstvo se ne uči pa se tako ni ovo ne uči. Za roditeljstvo je dovoljan osećaj, ali za ovo drugo i neko znanje. Bar minimalno.

Pustimo politiku i skupljanje političkih poena. Ovo nije igra “Čoveče, ne ljuti se” pa ko koga pojede. Ovo je život, ali i smrt, i dok se političari dogovore, namire ili dodatno razdiru jedni druge, deca rastu. Biće gotov i prvi čas.

Vesna Brzev-Ćurčić je psihoanalitičarka i specijalista medicinske psihologije iz Beograda.

Izvor: https://velikeprice.com/psihologija/kako-ne-sme-da-izgleda-prvi-cas/