Aleksandar Baucal: Mladi ljudi vide da je obrazovanje u ovom društvu nebitno

 

Izvod iz intervjua Vremenu od 27.7.2023.

Razgovor vodila: Jelena Jorgačević

Uskoro ćemo dobiti i novog ministra, odnosno ministarku prosvete. Kakav nam je ministar potreban? Koje bi bile glavne smernice i saveti šta se (ne) čini?

Osoba koja će biti izabrana za novog ministra ili ministarku prosvete ne može suštinski da promeni stanje u obrazovanju zato što je bira određena politička stranka kako bi koristila tu poziciju u interesu stranke, a ne u interesu dece i društva. Ako bi kojim slučajem partija napravila grešku i izabrala osobu koja bi odlučila da na prvo mesto stavi interese dece i društva, predložio bih joj za početak sledeće.

Prvo bi trebalo poslati jak signal da je spremna da ukine sadašnju politizaciju obrazovanja. Na primer, ona bi trebalo da omogući da direktora izaberu oni koji su najviše zainteresovani za dobrobit škole, a to su nastavnici, roditelji i učenici umesto da ministar ili ministarka postavlja partijske kadrove kao nagradu za njihovu lojalnost partiji. Pozicija direktora škole je važna jer ta osoba treba da izgradi školu kao malu zajednicu u kojoj se svi osećaju poštovano i podržano i u koju učenici rado dolaze da se druže i uče. Mnoga istraživanja pokazuju da je to preduslov za školu koja može da obezbedi kvalitetno obrazovanje za sve svoje učenike. Partijski postavljeni direktori uništavaju već prvog dana svog mandata tu mogućnost.

Pored toga, ako tu osobu partija ne bi smenila zbog odluke da služi društvenim interesima, a ne interesima svoje partije, ona bi trebalo da formira nacionalni savet za reformu obrazovanja. To telo bi trebalo da bude sastavljeno od strane vodećih stručnjaka i predstavnika roditelja, učenika i nastavnika i oni bi trebalo da formulišu strategiju reforme obrazovanja, smislenu za sve zainteresovane strane, i sa potencijalom da probudi entuzijazam da se svi angažuju u sprovođenju te reforme.

Ako želi da radi u interesu društva, osoba na poziciji ministra prosvete bi trebalo, takođe, da obezbedi autonomiju tog tela u odnosu na vlast. Sa druge strane, nacionalni savet za reformu obrazovanja trebalo bi da sarađuje dobro i sa partijama koje su u datom trenutku na vlasti i sa onima koje su u opoziciji. Na taj način bi se obezbedio kontinuitet reforme i izbegli bismo ono što nam se stalno dešava – da svaki novi ministar započinje neku svoju reformu ne vodeći računa o onome što je prethodno urađeno.

I ovaj upisni rok je pokazao da je sve manje mladih koji žele da budu nastavnici. Kako stati na put tom trendu? Sve mi deluje da smo kao oni putari što se iznenađuju snegom u decembru.

Mislim da je to samo deo većeg problema, a to je da je obrazovanje zanemareno i obesmišljeno. Možemo mi da se međusobno lažemo kako nam je obrazovanje najvažnije, ali koliko god puta to da ponovimo, mladi ljudi vide da je obrazovanje u ovom društvu nebitno. I zašto bi oni želeli da se profesionalno vežu za sektor koji je društvu nebitan? To što oni prave racionalan izbor, čije posledice se nama ne sviđaju, neće se promeniti tako što ćemo ih ubeđivati da postanu nastavnici. Jedini način da rešimo taj problem jeste da se uozbiljimo i da shvatimo da je za većinu roditelja i dece kvalitetno obrazovanje najbolja šansa za uspeh u životu i da počnemo da se ponašamo u skladu sa tom jednostavnom istinom.

A da bismo obrazovanje polako postavili na noge treba ozbiljno da zasučemo rukave, a to traži vreme i kulturu saradnje između ljudi. Jer mi sarađujemo sa istomišljenicima, ali poduhvat o kome govorimo traži saradnju između ljudi suprotstavljenih interesa. Recimo, sindikati hoće da zaštite nastavnike, da imaju bolju platu, da im roditelji i učenici ne stvaraju probleme. Ali i učenici imaju prava. Treba nam sistem u kojem nećemo imati žrtve, u kojem neće jedan samo da ćuti i sluša, a drugi da određuje kako će šta da bude i da sve uradi kako njemu odgovara – “da se zna da je on glavni” – već sistem u kojem će svako imati prava. Ukidanje prava ne može i ne sme da bude rešenje. Jer nisu problem dečija prava, već to što ne postoje norme i pravila koji će na razuman način da štite i prava nastavnika.

Mi ne pričamo više o finim podešavanjima u društvu, u obrazovanju i socijalnoj politici, već o tome da je sve predugo zanemarivano, da živimo u ruiniranoj kući i da se ta kuća mora popravljati sistematično, iz temelja, da moramo da imamo ideju kako ona treba da izgleda. Krečenje jednog zida neće ništa promeniti…