Александра Нинковић Ташић: Васпитни путокази

Иван Ђаја, 1884-1957-

Иван Ђаја, као ректор Универзитета у Београду, рекао је у Коларчевој задужбини, да знање не чини човека, чини га васпитање. Али, васпитање најмлађих, када дођу код мене на факултет, касно је. Такође је рекао да ништа не може бити на срећу људску ако не почива на љубави према добру. Има ли бољег васпитног путоказа од овог? 

Ове речи оставља нам човек свих знања, академик, ректор, професор, научник који је наследио Александра Флеминга у Француској академији наука.  

Што више знања и титула, наши великани остављају упутство како се постаје бољи човек. 

Нико не зна да је Никола Тесла једино велико богатство које је добио од свог ујака митрополита оставио Српској православној школи у Госпићу. 

Михајло Пупин наручује портрет своје ћерке Варваре Иванке Пупин од Паје Јовановића. Паја Јовановић пише у свом дневнику да се расправљао са Пупином јер је он тражио да његова ћерка држи књигу у рукама. Сликар пише да му је одговорио да девојчице могу да држе лутку, куцу или цвеће, не и књигу. Пупин на то каже да сваки дечак и девојчица морају држати књигу у рукама и Паја Јовановић није имао куд. Први пут у историји уметности насликао је девојчицу са књигом у руци, али је у ту књигу ставио велику белу ружу, да мало умекша ствари око књига и девојчица. 

Такође, мало људи зна да је отац одлучио да не пусти Милутина Миланковића у основну школу већ, да га је он поучавао, јер је Милутин био слабог здравља. Да његово дете јури бумбаре и пчеле. Учио га је народном поезијом и природом. 

Један од најупечатљивијих васпитних путоказа оставио нам је Михајло Пупин у првом поглављу чувене књиге Са пашњака до научењака, чији део желим овде да пренесем.

                                                                               ***

Олимпијада Пупин

Веран старим обичајима Срба, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, држао је посела. Као дечак, био сам на многима од њих у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи, на клупу, која је била део пећи и направљена од истог материјала као и пећ, обично од меких цигала, намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало. Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а испред сваког од њих стајала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова кукуруза. То би им био посао цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу. Младе жене обично шију и везу. 

Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене понеку песму у вези са поменутим причама. Када би, на пример, који од стараца завршио причу о Карађорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би певале песме у којима се славе Карађорђе, и храбри војвода Хајдук Вељко, који је са шачицом Срба бранио Неготин од једне велике турске војске под Мулапашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима. 

Неки од стараца на овим поселима били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим у XVIII столећу. Средовечни људи били су у борбама за време Мађарске буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866. Један старац био је у бици код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, због чега је био нарочито поносан. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар. А говорио је као гуслар. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време наполеонских ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походима против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији. Врло добро се сећам његових прича о Карађорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом српских сељака, и никада се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку XIX столећа. Ове приче о Карађорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај посела, Баба Батикин издекламовао би по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао напaмeт. Док би декламовао те песме, његово суво и наборано лице озарила би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека. И данас ми је још пред очима слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старог бора.

Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косову пољу 1389, па све до Карађорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Био је мој први и најбољи учитељ историје. Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о бици код Кустоце, у којој су граничари скоро сатрли италијанске армије, јер су у тим биткама учествовали људи који су се тек вратили из Италије. Сећам се врло добро и да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Карађорђем. Сећам се и да је у кући мога оца, где су се одржавала ова посела, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем. Та је слика висила поред иконе, слике нашег свеца. С друге стране иконе била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Карађорђа, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара. Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потчињене. Иако је био краљевског порекла, Марко се никада није борио како би освајао земље и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је истински борац за право и правду. 

У то време се таман завршио Грађански рат у Америци. И када год би Баба Батикин споменуо Линколново име, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових посела били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету. И само љубав према слободи, праву и правди подстакла је Србе из Војне границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе се у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе. Привилегијама граничарима је била гарантована та слобода, а за ту своју слободу они су били увек спремни да се боре за аустријског цара на свим бојиштима. Верност цару била је основна врлина граничара. Та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. године. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце. Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Карађорђе, цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у Књизи славе у Идвору. Али, када је 1869. цар укинуо Војну границу и њен народ препустио Мађарима, граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у Привилегијама. И данас се сећам како ми је отац рекао једног дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч. У очима граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који не држи своју реч.” Зато, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869. Када ми на ум дођу ти дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. године био почетак краја Аустријске царевине. Био је и почетак буђења националне свести у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се најзад није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору. 

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није могао да на мене остави тако дубок утисак као што су то чинили ови људи на поселима. То су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само да би ми што више ускратио слободу и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да се играмо и забављамо. По мом тадашњем схватању, тај мој учитељ није имао појма о свету. Али, мајка ме је ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише, па ми је говорила како је увек осећала као да је слепа код очију. Бала је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене даље од атара нашег села. Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса. Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности, пун вечне славе”. 

Била је то врло побожна жена. Као ретко ко, знала је и Стари и Нови завет. Врло радо би рецитовала псалме. Познат јој је био и живот Светих отаца. Омиљени светац био јој је Свети Сава. Прво сам од ње чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо: Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано се одрекао краљевских части и повукао у један манастир на Светој Гори, где је провео много година у учењу и размишљању. Затим се вратио у своју домовину почетком XIII столећа, постао први српски архиепископ и основао самоуправну српску цркву. Основао је и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је отворио очи српском народу, а народ га је, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозвао Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. То је за мене било читаво откриће. Као и свако друго ђаче, и ја сам сваке године, у јануару, присуствовао прославама Светог Саве. Немирнији дечаци, том приликом, збијали би разне шале на рачун оног старијег ђака који би, дрхтавим и збуњеним гласом, декламовао о Светом Сави оно што би учитељ саставио за ту прилику. После те декламације, учитељ би упео све своје силе да, говорећи обично кроз нос и смешно накарађујући свој говор, допуни оно што је био написао за свог најбољег ђака. На крају би дошао попа, који би изгледао као стално уморан човек, почео би службу пуну старинских словенских речи и фраза, што је нама, немирној сеоској деци, личило на покушај словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику. Ту би наше пригушено смејуљење дошло у највеће искушење. Тако ми моји враголасти вршњаци никад нису дали прилику да схватим прави значај службе о Светом Сави. 

По причи, коју сам тек чуо од своје мајке, и по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о Светом Сави била је у овоме: то је био светац који је нарочито истицао вредност књиге и вештине писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање. Тада сам се и зарекао да ћу се томе посветити, макар и по цену да напустим своје другове и вршњаке. Ускоро сам пружио доказе мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па је почео да верује како се „десило неко чудо”. А моја мајка је у чуда веровала, па је учитељу одговорила како то нада мном бди дух Светога Саве. Једног дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видела како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, окренувши се ка њој, рекао јој: „Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке...” Идуће године учитељ је одредио да ја декламујем о Светом Сави, и написао је оно што је требало да кажем. Моја je мајка исправила и упростила, па ме нагнала да јој то поновим неколико пута. Тада сам, на Светог Саву, држао своју прву беседу. Успех је био силан. Моји вршњаци, враголани, овог пута нису се смејуљили. Напротив, занимао их је мој говор, што ме још више осоколило. После тога људи су међу собом говорили да ни Баба Батикин не би умео то тако срочити и изговорити. А моја мајка је плакала од радости. Учитељ је само климао главом, а попа остао као у чуду. Обојица се сложише да је школа у Идвору за мене већ мала... 

Крајем те године, мајка је наговорила мога оца да ме пошаље у једну вишу школу у Панчеву, градићу на реци Тамишу, петнаест миља јужније од Идвора, близу ушћа Тамиша у Дунав. Ту сам нашао учитеље чије је знање оставило дубок утисак на мене – нарочито њихово познавање природних наука, које су биле сасвим непознате у Идвору. Ту сам први пут чуо како је неки Американац, који се звао Франклин, радећи са папирним змајем и кључем, открио да је муња отвор кроз који пролази електрична струја са облака на облак, а да грмљавина долази услед напрасне експанзије ваздуха загрејаног струјањем електричних варница кроз њега. То тумачење учитељи су овде поткрепљивали огледима на електричној машини која је производила електрицитет помоћу трења. То нам је приказано на правој машини, која трењем производи електрицитет. То ме је усхићавало. Било је тако ново, а тако једноставно, како ми се тада чинило, и тако опречно свему моме дотадашњем сазнању. 

Када сам прве године дошао кући на летњи одмор, једва сам дочекао прву прилику да мом оцу и његовим пријатељима, који су седели пред нашом кућом у недељу послеподне и разговарали, покажем шта сам научио. Изненадило ме је када сам приметио да се мој отац и његови пријатељи почеше згражавати од чуда. Изгледало је као да су се погледима питали: „Какву нам то јерес прича овај деран?” Отац ме строго погледа и упита зар сам већ заборавио како ме је учио да грмљавина долази услед треска неба под колима Светога Илије, и да ли мислим да тај Американац Франклин, који нема озбиљнијег посла него да пушта змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору. Увек сам високо ценио очево мишљење, али овог пута нисам могао а да се не насмешим, и то подругљиво, што га наљути. Када приметих срџбу у његовим крупним црним очима, скупих се и загребах. За вечером је отац, већ мање срдит, испричао матери о јереси коју сам то послеподне проповедао. Мајка му је одговорила да она није нигде у Светом писму нашла потврду за ту причу о Светом Илији, па је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву, а да је лажна ова прича о Светом Илији. А кад се питало о тачном тумачењу старих учења, отац је увек био готов да усвоји мишљење моје мајке, те се тако он и ја измирисмо. Мајчино мишљење да тај Американац Франклин ипак може бити паметнији од свих мудраца у Идвору, и то што отац на то ништа није одговорио, побуди ме да још више размишљам о Америци. Линколн и Франклин била су прва два имена са којима су били повезани моји први појмови о Америци. 

Док сам се школовао у Панчеву, летње одморе сам проводио у свом родном месту, у Идвору. Као и остали Банат, Идвор живи углавном од земљорадње, па у њему за време жетве ври као у кошници. Старац и младић, човек и марва, све је то све своје силе усредсредило на жетву. А нико не ради толико колико ради српски во. Он је највернији и најважнији слуга српског сељака свуда, а нарочито у Банату. Он пооре све њиве у пролеће, он све зе сазрело жито са плодних поља на сеоска гувна, када дође време жетви. Тек се с почетком вршидбе завршавају тешки напори доброг старог вола. Тада почиње његов летњи одмор, када га шаљу на пашу да се прихрани, одмори и припреми за јесен, када треба превлачити жути кукуруз и почети јесење орање.

Сеоским дечацима, још нејаким за рад на гувну, одређује се да за време летњег одмора чувају волове на паши. Школски одмор и одмор доброћудног старог вола тако падају у исто време. И ја сам неколико лета провео на овом занимљивом послу. То је било моје једино летње школовање, најзанимљивије које сам икад имао. Сеоски волови били би подељени у џелепе од по педесет грла, и сваки џелеп чувало би око дванаест дечака из породица чији су ти волови били. Свака чета тих дечака била је под надзором једног искусног говедара. А није био тако лак посао чувати џелеп од педесет волова. Дању је то ишло лако, јер су летња припека и насртаји увек запослене мушице нагонили волове да се скрију у хладовину сеновитог дрвећа, где би очекивали да захладни. Али је ноћу тај посао био тежак. Принуђени да преко дана траже хладовину под дрвећем, волови би се слабо користили добром пашом, а онда би, кад дође ноћ, онако изгладнели, журно кренули да траже пиће. Овде морам напоменути да се пашњаци у мом родном месту налазе дуж земљишта од неколико квадратних миља, које би неких година било све засејано кукурузом. У августу и септембру ова поља кукуруза права су непроходна шума. А недалеко од Идвора, источно од оних кукуруза, налазило се једно румунско насеље чувено по лоповима који краду марву. Ти лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да које говече у њега замакне, па да га отерају и прикрију у својим кукурузима, на другој страни њиховог села. 

А мучан је био посао сачувати џелеп да ноћу не умакне у кукурузе, те је искуснији вођа обраћао нарочиту пажњу на то да дечаке преко дана вежба за тај посао. Међутим, није потребно ни наглашавати да смо ми дечаци већи део своје снаге трошили преко дана у хрвању, у пливању, у чуци, и другим заморним пољским играма. Тек после тога смо приступали вежбању у пастирској вештини која нам је била потребна за ноћ. Једна од тих вештина било је дојављивање и дозивање земљом. Сваки дечак имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај би се нож забадао дубоко у земљу. Затим би се ударало по дрвеној дршци, док би други дечаци прислањали уши на земљу па тако одређивали са које стране звук долази. Вежбањем смо постали стручњаци за овај посао. И тада смо запазили да звук много боље иде кроз земљу него кроз ваздух, и да тврда и чврста земља преноси звук много боље него узорана земља. По томе смо знали да се у мекој земљи у кукурузима, који су били поред наших пашњака, неће чути звук који је постао на овај начин на искрајцима пашњака. Тако румунски лопови, скривени ноћу у кукурузима, не би могли ни чути ни одредити откуда долази ово наше подземно дојављивање. 

Словенац Кос, мој учитељ и тумач физике, није знао да ми ово протумачи, а сумњам да би то могао и ма који други физичар у Европи у то доба. Та чињеница је подлога једног мог открића до ког сам дошао двадесет и пет година касније, пошто сам поново испитивао то запажање из моје пастирске школе у Идвору. Када су потпуно јасне и мирне ноћи у летње доба у равницама мога роднога Баната, звезде су необично светле, а небо, напротив, све је црно. Зато српски љубавник пева својој љубави: „Косе су твоје црне као поноћно летње небо”. За време таквих ноћи тешко је било опазити наше волове на паши на неколико корака од нас, али смо их могли чути по ходу, ако бисмо само наслонили уши на земљу и ослушкивали. За такве ноћи ми бисмо се дечаци нарочито спремали. Поставили бисмо се дуж једне линије, отприлике на двадесет корака по један. Та линија је делила пашњак од кукуруза, била је наш „брисани простор”. На Вердену су Французи казали: „Овуда не смеју проћи!” То је било и наше гесло, а односило се и на наше пријатеље, волове, као и на наше непријатеље, румунске лопове. Наше брице би биле дубоко заривене у земљи, а уши прислоњене уз дрвене дршке. Тако бисмо чули сваки корак наших волова који су слободно ишли тамо и амо, па бисмо чули и како пасу, ако бисмо се довољно приближили „забрањеној линији”. Знали смо да би се наши волови кретали према добу ноћи, а то смо одређивали по звездама Влашићи и Велики медвед. Пазило се стално и на кретање Вечерњаче и Зорњаче. Венеру смо звали белом, а Марс црвеном звездом. Северњача и Кумова слама служиле су нам уместо компаса. Па смо знали, када дубоко у ноћ чујемо слабачак глас звона са цркве у румунском насељу, око четири миље источно од нас, да преко кукуруза на наш пашњак долази поветарац који са младог кукуруза носи сладак мирис нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу у кукурузима. 

Тих ноћи би се наше бдење удвостручило. Претворили бисмо се у око и ухо. Ушима бисмо се приљубили уз земљу, а очима будно зурили у звезде над нама. Светлост звезда, мљештање волова на паши и слабачки јецаји далеког црквеног звона били су знаци према којима бисмо се управљали тих мрачних летњих ноћи, приликом чувања нашег драгоценог џелепа. И ти знаци чинили су нам се као слатке речи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ. То су били једини сведоци да око нас свет постоји – они су господарили нашом свешћу када смо, обавијени црним покровом ноћи и окриљени небројеним зажареним звездама, чували и штитили наше волове. Сав други свет престао је за нас да постоји. 

У нашој свести он би се појављивао тек када би рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, Господњу заповест: „Нека буде светлост!”, и када би, оглашено дугим белим зрацима, сунце почело да се приближује источном небу, те би се земља постепено појављивала као у стварању. И свако тако јутро од пре педесет година, како се чинило нама пастирима, изводило је пред нас чин стварања света – па је прво долазио свет пријатељског гласа и посланице светлости, ради којих смо ми дечаци осећали да над нама и нашим џелепом бди нека божанска моћ. Тек после тога долазио би земаљски свет, када би сунце својим изласком раздвајало непријатељске тајанствене силе ноћи од присних стварности које нам пружа дан. На тај начин су звук и светлост, у првим зачецима мога размишљања, били тесно спојени са божанским даром говора и општења. 

И то моје схватање поткрепљивала је моја мајка, која ми је често понављала речи Светог Јована: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч”. Сматрао сам да је ове моје мисли и Давид, чије сам псалме, захваљујући својој матери, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у своме деветнаестом псалму: „Небеса казују славу Божију...” „Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.” 

А нема српског дечака који није чуо за ону лепу руску песму Љермонтова, великог руског песника, у којој се каже: „Изашла сам доле на друм сама, Кроз маглу се блиста камен пут. Ноћ је тиха, природа Бога хвали, А звезда са звездом шапташе...” Љермонтов је био син руских равница. Видео је исте успламсале звезде на црном своду летњег поноћног неба које сам видео и ја. Осетио је исто усхићење које је осетио и Давид и у својим псалмима пренео га на мене током мојих непроспаваних ноћи од пре педесет година. Колико жалим дечака, одгојеног у граду, који никад није осетио чаробну моћ тог рајског усхићења! Пошто су у мом младом уму од пре педесет година светлост и звук тако били доведени у везу са оним божанским радњама помоћу којих човек општи са човеком, животиња са животињом, звезде са звездама и човек са Творцем својим, сасвим је разумљиво што сам много размишљао о природи звука и светлости. И данас верујем да су ови облици општења основне радње у васељени око нас, те и данас још увек размишљам о њиховој природи. Моји учитељи у Панчеву помогли су ми донекле да одгонетнем понеку загонетку на коју сам наилазио док сам овако размишљао. Много ми је помогао мој словеначки учитељ Кос, који ми је први испричао о Франклину и његовом змају. Уверио ме је лако да је звук у ствари треперење тела. Ово објашњење било је у складу са српским песничким изразом: „Зујте струне милосласне, песмом јав'те тужан вај, срца боле те ужасне немилосној на глас дај...” И када бих покушао да свирам у фрулу – кад би ред дошао на мене да чувам волове – осећао сам треперење ваздуха. Мало је било ствари које су ме толико занимале као свирка српског гајдаша који, стежући мехове од овчије коже, тера ваздух у цеви, прстима га испушта на отворе на њима и тако га нагони да пева. Најпажљивије посматрао сам ону радњу коју је он називао саглашавањем цеви на гајдама, штимовањем. Тада нисам ни сањао да ћу, дванаестак година после тога, тај исти посао обављати на електричном пољу. 

Тај свој посао назвао сам „електрично усаглашавање” и тај израз данас је потпуно усвојен у бежичној телеграфији. Али нико не зна да сам и ту радњу и њено име позајмио од српског гајдаша двадесетак година пре но што сам дошао до свог изума, 1892. године. 

                                                                           ***

Цела књига Са пашњњака до научењака: https://www.karicfoundation.com/wp-content/uploads/2020/04/Sa-pasnjaka-do-naucenjaka-MihajloPupin.pdf