Станислав Винавер: ГРОЛ КАО ПРОФЕСОР

 

Било је то пре много и много година у Првој београдској гимназији.

 За "француза" и разредног старешину дошао нам Милан Грол. 

Он је у исто време био и драматург Народног позоришта. 

Француски језик носио је тада обележје врховне културе и био је праг преко кога се улазило у сва културна знања. Прво што је учинио Грол било је да је укинуо мрски и досадни каталог. Друго: ђацима је говорио свима без разлике Ви. И једно и друго учинило је да је француски постао омиљени предмет. 

Трећа реформа, не мање важна: домаћу лектиру могли сте бирати по свом укусу. Ђаци су се утркивали да донесу што више самосвојне домаће лектире. Тада су наши млади гимназијалци од целокупне светске књижевности највише волели Анатола Франса и Алфонса Додеа: човекољубиву иронију и ведар хумани смех. 

Та се генерација спремала за ослободилачке ратове и високе просветне задатке, али је хтела пре свега и свом душом да буде ведра и да се звонко смеје. Разредни старешина давао нам је разрешницу смеха. 

Није волео суву и штуру поуку, као ни читав тај нараштај насмејаних ђака, од којих је данас мало ко остао у животу, јер су их ратови покосили. 

Док су наши стари професори, који су нас често ословљавали са "синовче", зазирали од театра, бојећи се да у театру ипак има неки противушколски ђаво - да не чује зло! - Грол нас је просто заводио у позориште, и давао нам стално јевтине повластице, тако да су и најсиромашнији благодејанци могли да се лепо сместе у партеру и гледају Шекспира, а Љубу Станојевића као Кориолана.

Грол је необично веровао у културни утицај позоришта. Много смо читали, на његовим часовима, театар Виктора Игоа. Али ипак нисмо стихове претерано декламовали, осим кад би дошла каква звучна филипика противу силних и моћних овога света. 

се глас ученика и професора пео, а кабасте би речи одјекивале патетично и неумитно.

Рубрика "Београдско огледало", Република, 16.12.1952.