Александра Јовановић: Школа може да буде досадна, али не сме да буде страшна

 

Маштам о томе како може да буде у свету где млади нису ућуткивани, игнорисани и одбачени као „још увек непотпуни”, каже Александра Јовановић

Александра Јовановић (Фото: Мирослав Милић)

Милица и Петра су најбоље другарице, иду у осми разред и обузете су размишљањем о новој животној фази у којој треба да изаберу гимназију. Милица живи са оцем, а недостаје јој мама, која је отишла да буде успешни уметнички фотограф у Шведској. Она се плаши да ће изгубити и Петру, која путује са породицом на зимовање, а затим треба да се пресели у други град. Једна другој препричавају своје прве љубави, проблеме са родитељима, схватајући да ма где биле у будућности, остаће повезане.

Ово су збивања у новом роману за младе „Петра је стварно отишла” Александре Јовановић, у издању „Креативног центра”, уз илустрације Јакше Лакићевића. Александра Јовановић позната нам је и као успешна драматуршкиња и ауторка награђиваног романа „Црна птица”, који је добио и признање „Политикиног Забавника” пре неколико година.

На питање о овом осетљивом животном добу својих хероина каже:

– Све те животне прекретнице: полазак у вртић, први разред, средњу школу, упис на факултет и осамостаљивање, кључне су за људски развој. Могу бити узбудљиве, али врло често су извор огромног стреса. Мада баш тај узраст, те ране адолесценције, може да буде посебно осетљив, због одређених парадокса који га прате. Са једне стране, од вас се очекује да ревносније извршавате своје дужности, да ли је то школа, испомоћ у кући, ваншколске активности… Ставља се тај изненадни притисак на особу који говори: сад си одрасла и одговорна за своје поступке. Са друге стране, нису вам дозвољене многе ствари: изласци, романтичне везе, распоређивање слободног времена, право на грешку, досаду, конзумацију забавних садржаја итд… Мислим да то може да буде извор фрустрације, немоћи и често беса и туге. Као да сте у неком вакууму, где јако желите да будете слободни, а опет свесни сте да не бисте знали шта са свом том слободом – каже наша саговорница.

Њене јунакиње имају узајамну подршку и љубав, као и пажњу родитеља, иако једна од њих пати због њихове раздвојености. Али шта да чине деца која је немају, која су усамљена у тим годинама, а још су изложена и вршњачком насиљу... намеће се као чест проблем у стварности.

– Нажалост овај сценарио, насиље и/или занемаривање са више страна, доноси једну врсту невидљивости и у том случају неопходно је преузети одговорност и ослушкивати децу из сопствених позиција: родитеља, педагога, психолога, медијског радника, радника у здравству и култури, списак је огроман. Ово потеже питање колективне одговорности што није увек фер нити тачно, али први задатак свакако треба да буде заштита детета. Затим утеха, пажња, љубав. Оно што је мени најтужније а готово је свакодневна појава, јесте кад се ране из детињства лече у одраслом добу. То толико утиче на квалитет живота и у реду, преживеће људи, али поразно је знати да бар неке од тих рана нису биле нужне, и не, никако нису корисне – запажа Александра, додајући да када се говори о вршњачком насиљу, „увек је то неки усамљени случај, увек екстрем, инцидент, праћен сензационализмом, а све оно што не заврши у медијима…није се десило”.

Очигледно је да ће нам у будућности бити потребне промене у самом школском систему, а наша саговорница те промене види овако:

– Школски систем, или боље да кажем, саму школу будућности, видим као место ослобођено пре свега од насиља (психолошког, физичког, сексуалног), затим и корупције. Као место где се развија критичко мишљење, подстиче аутентично изражавање, поштује свака врста различитости, где коначно постоји предмет „сексуално образовање” на пример, где се на сваки инцидент (а увек ће их бити) реагује савесно и емпатично, јер казна је увек била лакша од разумевања. Школу видим као простор сигуран и за наставнике, чији ће рад бити поштован и плаћен у складу са оним што раде за друштво: подучавају будуће нараштаје. Дакле, видим је као утопију, али нека. Школа може да буде досадна, али никада не сме да буде страшна.

Њен награђивани роман „Црна птица” говори управо о трауми губитка родитеља, а у роману „Петра је стварно отишла” тема је раздвајање најбољих другарица. То су осетљиве ствари, а ова млада ауторка сматра да је важно о њима говорити због тога што су исувише присутне, па објашњава:

– Ако сад затворим очи, свет неће нестати. Биће ту, са свим тужним, језивим, тешким и одвратним стварима, па зашто онда да не говоримо о њима? Скоро сам добила диван савет: „Ако се затвориш за сва непријатна искуства, нећеш моћи да видиш и осетиш она жељена, пријатна.” Потискивање је, бар за мене, опција која не долази у обзир. А лоша је и за причу. Колико прича не би угледало светлост дана да су гурнуте под тепих? Колико ствари не бисмо знали? И колико бисмо били више уплашени, више отуђени? А тај период од пар година у животу младих, траје као вечност и толико је буран, бар у доживљају, да заслужује далеко више простора него што му се пружа и не само у књижевности. Лично, важне су ми ове теме јер памтим како је било, гледам сада како је другима и осећам да ме се тиче и маштам о томе како може да буде у свету где млади нису ућуткивани, игнорисани и одбачени као „још увек непотпуни”.

Разговарала: Маринa Вулићевић

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/564659/Skola-moze-da-bude-dosadna-ali-ne-sme-da-bude-strasna