Nova školska godina: Pasoš za budućnost pred istekom

 Jelena Aleksić, Novi magazin 

Školsko zvono samo što se nije oglasilo, a od najavljene prevencije vršnjačkog nasilja, povećanja broja psihologa i pedagoga u školama, jačanja autoriteta nastavnika i saradnje s roditeljima nema ama baš ništa

Gorko, mučno i beznadno. Ovako bi se u najkraćem mogla opisati atmosfera u zemlji pred 1. septembar i novu školsku godinu koju i deca, nastavnici i roditelji dočekuju u strahu i razočarani indolentnošću države, koja se nije potrudila da makar objasni zašto ne ispunjava obećano. 

Pre svega, angažovanje većeg broja psihologa i pedagoga, konkretne mere prevencije protiv sve učestalijeg i, nažalost, žešćeg vršnjačkog nasilja, jačanje autoriteta i položaja nastavnika i, naravno, bezbednost svih u sistemu, od tetkica preko učenika i nastavnika, domara do direktora… 

 

SMERNICE BEZ SMERA

U smernicama za početak nove školske godine koje je 18. avgusta poslalo Ministarstvo prosvete ne pominje se ništa od nabrojanog, a sami nastavnici tvrde da su uputstva iz ovog dokumenta čak sušta suprotnost onome što su očekivali posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. 

U samoj osmoletki gde je 3. maja maloletni K. K. ispalio više od 50 hitaca iz očevog pištolja, usmrtivši devetoro školaraca i domara, situacija je napeta i neizvesna, a komunikacija roditelja žrtava ovog masakra i ostalih neretko se odvija javnim pismima prepunim teskobe i bola. 

U trenutku nastajanja ovog teksta javnost ne zna hoće li u školama biti više psihologa i pedagoga, baš kao što je nepoznato hoće li razredne starešine dobiti povećanje od sedam odsto, kako im je obećavano. Preciznije, od svega pomenutog bar zasad nema ništa, s tim što nadležni vrlo vešto izbegavaju ove teme kojih su im, ne tako davno, bila puna usta. 

Na zahtev nastavnika još od lani da se smanji broj đaka u odeljenjima odgovoreno je tako što će se broj dece po odeljenjima ograničiti ne na 24, kako je traženo, već na 28, i to počev od iduće školske godine (2024/2025). 

„Znate li vi da mi svakog dana gledamo u Službeni glasnik da vidimo da li su izdali Pravilnik o finansiranju jer samo tu mi možemo da vidimo hoće li biti dodatnog zapošljavanja, više psihologa i pedagoga ili ne. A mi smo na sedam dana pred početak nove školske godine“, podseća u razgovoru za Novi magazin predsednica Sindikata obrazovanja Srbije Valentina Ilić, ustvrdivši i da su preporuke o organizovanju nastave od 1. septembra koje je Ministarstvo objavilo tek 18. avgusta pre pamflet za psihološki letnji kamp nego ozbiljne smernice za funkcionisanje vaspitno-obrazovne ustanove, što škole jesu. 

Šta je toliko problematično u ovom dokumentu prema kojem bi nastavnici i đaci trebalo da se vladaju u narednoj školskoj godini? 

Naime, prema smernicama Ministarstva prosvete, 1. septembar treba da protekne kroz razgovor sa učenicima i upoznavanje s planom rada u prvim nedeljama nove školske godine. U prvoj nedelji se u svim školama organizuje tematska nastava „sa radionicama i drugim aktivnostima usmerenim ka negovanju empatije, vrednostima međusobnog poštovanja, saradnje i solidarnosti, uz uvažavanje različitosti“. 

Zanimljivo je da Ministarstvo prosvete nalaže da do kraja prvog polugodišta škole „zajedno sa učenicima i roditeljima kreiraju identitet (moto) škole tako što će definisati zajedničke vrednosti, očekivana ponašanja i ishode ponašanja u okviru škole i društva u celini, koje su u skladu sa utvrđenim identitetom“.

Konkretan predlog je više časova fizičkog vaspitanja – mada se ne zna ko će ih voditi – ali i novi izborni predmet „Vrline i vrednosti kao životni kompas“, za koji nije jasno ko će i po kom programu predavati. Moguća je i zabrana upotrebe mobilnih telefona.

PREVENCIJA NASILJA

„Pa kako su dani prolazili posle tragedije u Ribnikaru i deca su sama rekla – dajte nešto da radimo, ne možemo samo pričati o onome što se dogodilo. Nama trebaju metode, treba da znamo šta nam je cilj, a to je Ministarstvo prepustilo nastavnicima. Uostalom, nije bilo realno ni očekivati nešto više od naših institucija jer prekinuta je školska godina tek tako, i ako ništa nije preduzeto do jula, zašto bi bilo sada? Ne bih da unosim paniku, ali tvrdim da na prevenciji nasilja nije urađeno baš ništa i da je situacija ista, ako ne i gora nego prethodnih godina“, kaže naša sagovornica, dok profesor psihologije obrazovanja sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Baucal navodi da preporuke Ministarstva nisu bez dobrih predloga. 

Nažalost, ima i ali: 

„Smernice usmeravaju škole da veću pažnju posvete uspostavljaju dobrih odnosa, pozitivnih vrednosti i saradnje između različitih aktera u školi. Međutim, ovaj dokument neće moći da dovede do pozitivnih promena, što je suština. Osnovni razlog za to je u činjenici da su preporuke stigle kasno i ne ostavljaju školama dovoljno vremena da se pripreme. Pored toga, školama je potrebna velika podrška i pomoć u sprovođenju Smernica. Bez obezbeđivanja potrebnih uslova, stvarnost u školama će ostati ista samo će nastavnici i škole pisati drugačije izveštaje kako bi ih uskladili sa Smernicama“, konstatuje profesor Baucal, a s njim je saglasan i bivši ministar prosvete Srđan Verbić. 

Veruje da država koja je prekinula školsku godinu tako što se grupa roditelja susrela sa predsednikom države Aleksandrom Vučićem nema kapaciteta za sistemska rešenja i stvarne društvene promene. 

„Od decembra prošle godine ljudi koji se bave prevencijom nasilja nude neka rešenja, ali ih niko ne sluša. Posle tragedije oni su potpuno skrajnuti, a nijednu odluku nisu doneli ljudi struke već isključivo političari, uz nekakvo saslušavanje onih kojima je posao da se bave pedagogijom, ili prevencijom nasilja, ili jednostavno obrazovanjem. Potez da se predsednik sastane s roditeljima i donese odluku o prekidu školske godine samo je još jedan primer poniženja hiljade stručnjaka koji su o tome trebali da odlučuju“, ističe Verbić. 

 

Porodice žrtava apeluju na medije

Porodice dece ubijene u OŠ „Vladislav Ribnikar“ uputile su u utorak pismo glavnim i odgovornim urednicima medija s molbom da promene način informisanja „o tragediji koja je pogodila ne samo nas već i čitavo društvo“.

„Ukratko, molimo vas da prestanete da nas dodatno razarate svojim izveštavanjem. Svakodnevnim objavljivanjem ‘senzacija’ ili ‘ekskluzivnih saznanja’ (koji su najčešće puni neistina ili poluistina), propraćenih fotografijama maloletnog ubice, kao i sažaljivim objavama i nastupima pojedinih medijskih radnika, političara i drugih učesnika u javnom životu postiže se samo to da nas iznova traumatizujete, a u društvu hranite i gajite kult nasilja i zla. Kako se ovakva tragedija nikada više ne bi ponovila, deca i njihov čuvar – žrtve, su ti koje treba da pamti svaki građanin, a ne ubica koji je njihove živote ugasio“, navode roditelji ubijene dece, pitajući zašto se o svemu ne piše kroz prizmu njihove dece?

„Zar tekstovi o njihovoj dobroti ljubavi, pameti, radosti, veri, mudrosti, odlučnosti i hrabrosti neće biti čitani i da li je samo čitanost najvažnija ili je zaštita javnog interesa najvažnija? Zar je toliko teško napraviti portrete ubijenih u Beogradu, Duboni i Malom Orašju, izveštavati o stanju ranjenih, duboko traumatizovanih? Snažno verujemo da su građani Srbije na strani dobra, a protiv zla, da ih zanimaju priče iz života ubijene dece, njihove dobre duše, vrednosti i talenti koje su razvijali; njihovog čuvara Dragana, koji je činio da se svako dete oseća posebno, njemu omiljeno i važno. Osećamo potrebu i odgovornost da vam prenesemo kako se mi, roditelji čija su deca ubijena, osećamo svakoga dana prolazeći pored kioska s vašim novinama, prateći televizijske programe i društvene mreže. To je nanošenje svakoga dana, svakoga sata, svakoga trena, iznova neopisivog bola. Time kao da se ubistva naše dece iznova događaju i suštinski nikada neće prestati ako se nastavi ovakvo izveštavanje. Tolika eksploatacija ovog zločina, sa fokusom na ubicu, njegovu porodicu, toliko poluistina i čistih laži, čine da se društvo potpuno isprazni od emocija i mogućnosti istinskog saosećanja, čime se ukidaju pretpostavke za bilo kakav oblik katarze i stvaranja prostora za ozdravljenje“, poručuju porodice dece žrtava, uključujući i porodicu nastradalog domara.

 

SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE

Nažalost, praksa se nastavlja, pa Savet roditelja OŠ „Vladislav Ribnikar“ ovih dana piše još jedno pismo predsedniku države s molbom da se prostor namenjen Memorijalnom centru ograniči na „kabinet za istoriju i eventualno deo hodnika, tj. ulaznog hola“. Svoj apel predsedniku Savet roditelja završava: 

„Mi svakodnevno trpimo pritiske od medija da se izjasnimo o podršci države, odnosno da li država bilo šta radi za decu i školu, i da odbijamo da govorimo na tu temu i još uvek se ne obraćamo javnosti jer i dalje verujemo da možemo u dijalogu sa odgovornim državnim organima da sprovedemo postignute dogovore koji su više puta potvrđeni.“ 

Šta im je tačno predsednik odgovorio zasad nije poznato, ali jeste ono šta su na sve pomenuto rekli roditelji ubijene dece, uputivši svoje pismo na mnogo više adresa nego Savet roditelja. Smatraju da zahtev za ograničenjem Memorijalnog centra „ukazuje na potpuno odsustvo spoznaje šta se desilo 3. maja u školi“.

„Smatramo da te rečenice oslikavaju ceo svemir odsustva empatije i moralno posrnuće onih koji su ih ispisali. Verujemo da ste svesni da od 3. maja OŠ „Vladislav Ribnikar“ više nije i neće biti sigurno mesto za svu decu. Završnica dopisa predsednika Saveta roditelja ima ton ucene, što spada u verbalno nasilje i nastavak je svega što smo imali priliku da slušamo od 3. maja i što je, nažalost, čest narativ u našem društvu“, navodi se između ostalog u pismu u kojem se postavlja i pitanje udvorištva i pripadništva određenoj političkoj partiji Saveta roditelja „Ribnikara“. 

Kako se do toga uopšte došlo, pitamo profesora Baucala? 

„Odmah nakon tragedija koje su se desile Tim za obrazovanje Filozofskog fakulteta u Beogradu je stalno naglašavao i predlagao da je neophodno da se školama koje su najviše pogođene tragedijama, a posebno u slučaju OŠ ‘Vladislav Ribnikar’, obezbedi kontinuirana podrška ne samo u domenu mentalnog zdravlja već i u domenu obrazovanja. U situaciji kada su mnogi učenici, roditelji i nastavnici traumatizovani, bilo je očekivano da će nastati tenzije i podele. Zato je bilo važno da se od početka pomogne ovim školama da sačuvaju osećaj zajedništva kako u procesu tugovanja tako i u procesu usaglašavanja oko budućih planova“, odgovara naš sagovornik, ne želeći da komentariše što se udžbenici u školi gde je počinjen masakr dele odmah do učionice u kojoj je postradalo nekoliko dece: „Sve se nadam da je u pitanju neka pogrešna vest. Teško mi je da zamislim da je to istina.“

Nažalost, iz pisma jedne mame koje objavljujemo integralno u okviru jasno je da nije u pitanju dezinformacija, a sve zajedno izvesno je uvod u nove štrajkove. Sindikati prosvete najavljuju ujedinjenje, a onda i prekid rada u skladu sa zakonom najverovatnije sredinom septembra. 

O njihovim starim i novim zahtevima biće reči u sedmicama koje dolaze nakon 1. septembra.

 

CEO ČLANAK: https://novimagazin.rs/iz-nedeljnika-nm/303111-nova-skolska-godina-pasos-za-buducnost-pred-istekom