Општа педагогија Дитриха Бенера - праксеолошки приступ педагошком мишљењу и деловању

Професор емеритус Хумболтовог универзитета Дитрих Бенер (Dietrich Benner, 1941), аутор је тридесетак монографија, међу којима и о Хербартовој педагогији, историји педагогије, Хумболтовој теорији образовања, познатог "Историјског увода у општу педагогију" (коаутор: Јирген Олкерс), као и више десетина студија из опште педагогије, односа истраживања и теорије образовања...

Ипак, најпознатија његова књига јесте Allgemeine Pädagogik: Eine systematisch-problemgeschichtliche Einführung in die Grundstruktur pädagogischen Denkens und Handelns (Општа педагогија: систематско - проблемски и историјски увод у основну структуру педагошког мишљења и деловања). Књига је објављена од 2011, у више издања на немачком, доживела је и преводе, а можда је интересантно да је професор Бенер, који је више година гостовао на Шангајском универзитету, вероватно један од најпопуларнијих савремених европских педагошких теоретичара у Кини.

Својом опсежном и, ништа мање, оригиналном садржином Општа педагогија професора Бенера наметнула се као основни увод у науку о васпитању и образовању на немачким, али и пољским универзитетима. Иако је реч о "чисто педагошкој" књизи, за њено разумевање потребно је извесно филозофско предзнање, разумевање античких појмова techne, poiesis, theoria и, са друге стране, praxis. Пракса јесте, по Бенеру, посебна људска активност која зависи од ума и воља. Као таква она је начин да се постане човек.

Пракса се јавља у друштву у виду шест формација: етике, економије, политике, педагогије, уметности и религије. Свака доноси своје проблеме у модерно доба Њихове зајдничке карактеристике јесу слбода, историја и језик. Али педагогија као људска активност се разликује од других видова праксе, по томе што је усмерена ка неком (коначном) циљу. Из рефлексије педагошке праксе настаје идентитет (сопство) педагошке науке. Она уноси у педагошко мишљење и деловање два основне групе  принципа: а) конститутивне и б) регулативне.

Конститутивни принципи подразумевају: склоност обликовању и принцип сопствене активности.

Регулативни принципи обухватају; принцип педагошке трансформације и принцип нехијерархијског поретка свих облика праксе

Сама педагошка пракса одвија се у три области: 1. однос ауторитета који се самоодбацује, 2. образовање кроз наставу и 3. сараднички међугенерацијски однос.

Из овог праксеолошког приступа, професосор Бенер, даље излаже теорију васпитања, теорију образовања и теорију педагошких институција.

Све његове теоријске поставке имају снажан иновативни и, рекло би се, слободарски карактер, а његова разматрања прате историјски увиди који, на свој начин, омогућавају и еманципацију од оне врсте педагошког наслеђа у коме је слобода спутана.

Нарочита пажња поклања се конститутивним питањима систематске (опште) педагогије и њеном доприносу дијалектичком односу педагошког мишљења и деловања,

Разуме се, неке идеје Дитриха Бенера дели и теорија образовања у англосаксонском свету али, и због тога што не поседује дисциплинарну самоевиденцију у виду опште нуке о васпитању, англосаксонска теорија не достиже јасноћу његових појмова,