Izveštaj o pravu na obrazovanje mladih u Srbiji za 2022. godinu (Beogradski centar za ljudska prava)
Od 2019. ugledni Beogradski centar za ljudska prava objavljuje godišnje izveštaje o ljudskim pravima mladih u Srbiji. Kao takav on je u celini interesantan za pedagoge, a kao podsticaj da se izveštaj pročita, donosimo uvodni deo iz oblasti prava na obrazovanje mladih.
2. PRAVO NA OBRAZOVANJE
2.1. Normativni i strateški okvir
Republika Srbija ratifikovala je brojne međunarodne ugovore kojima se, u pojedinim članovima, garantuje pravo na obrazovanje: Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (čl. 13), Konvenciju o pravima deteta (čl. 23, 28 i 29), Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom (čl. 24), Međunarodnu konvenciju o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (čl. 5) i Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (čl. 10). Pravo na obrazovanje garantovano je Ustavom Republike Srbije pri čemu je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje besplatno, ali ne i obavezno. Ustavom se garantuje pravo na jednak pristup visokoškolskom obrazovanju svim građanima/kama i obaveza države da učenicima/ ama slabijeg imovnog stanja koji su uspešni i nadareni, omogući besplatno visokoškolsko obrazovanje. Republika Srbija ima sveobuhvatan pravni okvir kojim se reguliše oblast obrazovanja: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Zakon o obrazovanju odraslih, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o učeničkom i studentskom standardu, Zakon o dualnom obrazovanju, Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija. Finansiranje obrazovanja uređeno je Zakonom o budžetu Republike Srbije. Izmene postojećih i donošenje novih zakona (Zakon o dualnom obrazovanju i Zakon o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju) u prethodnih pet godina praćene su ignorisanjem primedbi stručne javnosti, a koje su se odnosile na: centralizaciju sistema obrazovanja povećanjem broja odluka koje donosi ministar, čime se povećava uticaj politike i smanjuje demokratija i profesionalizacija u sistemu obrazovanja; vrednovanje kvaliteta rada ustanove na osnovu postignuć a učenika na nacionalnim testiranjima, čime se u nepovoljan položaj stavljaju škole u kojima se nalaze učenici iz porodica sa slabijim socioekonomskim statusom; uvođenje dualnog obrazovanja koje vodi radnoj eksploataciji dece. Izmenama Zakona o srednjem obrazovanju uvedena je diskriminatorska odredba kojom se učenicima trogodišnjih srednjih škola onemogućava polaganje opšte ili stručne mature u periodu od dve godine nakon završetka škole.
U 2021. godini doneta je Strategija obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine (u daljem tekstu: SOVRS) i Akcioni plan za period od 2021. do 2023. godine za sprovođenje SOVRS (u daljem tekstu: AP). Novi strateški dokument predstavlja korak unazad u odnosu na prethodni, kako po kvalitetu planiranja, tako i po postavljenim ciljnim vrednostima. SOVRS zanemaruje složenost i specifičnosti podsistema obrazovanja kako u pogledu stanja, tako i u pogledu svrhe postojanja i funkcije koju imaju unutar sistema obrazovanja. Prilikom formulisanja ciljeva zanemarene su funkcije različitih podsistema a koje određuju intervencije za povećanje kvaliteta, relevantnosti, obuhvata i efikasnosti svakog podsistema. Jedan od najvažnijih ciljeva u prethodnom strateškom dokumentu – povećanje finansiranja obrazovanja (sa tadašnjih 4,5% BDP na 6% BDP u 2020. godini) – nije ostvaren. Prema podacima navedenim u SOVRS, za obrazovanje je u 2018. izdvojeno 3,1%, a u 2019. godini 4% BDP. Uprkos niskom javnom finansiranju obrazovanja, a čime je dovedeno u pitanje i ostvarenje ciljeva, SOVRS ne predviđa povećanje finansiranja obrazovanja kojim bi se osigurali i unapredili resursi i uslovi koji vode ka povećanju kvaliteta obrazovanja. Štaviše, potreban iznos sredstava za realizaciju ciljeva i mera ne navodi se ni u SOVRS niti u AP, što je u suprotnosti sa Zakonom o planskom sistemu.
SROVRS nema razvojnu orijentaciju budući da „Planirana sredstva za sprovođenje mere i aktivnosti, iskazana u AP-u, neće uticati na javne prihode i javne rashode u srednjem i dugom roku. Očekuje se da prikazana sreddstva iz budžeta Republike Srbije, predviđena za realizaciju aktivnosti prikazanih u AP-u, za 2021. godinu kao i projekcije za 2022. i 2023. godinu, budu u okviru predviđenih limita koje je odredilo Ministarstvo finansija za sve budžetske korisnike.“ (SOVRS, str. 99). U poređenju sa zemljama EU, Srbija izdvaja najmanje sredstava za obrazovanje izraženo procentom BDP i po učeniku. Prema podacima Eurostata, u 2017. godini je po učeniku u srednjem obrazovanju izdvojeno 1.240,8 EUR (EU 7.449,2),a u visokom obrazovanju 1.687,7 EUR (EU 9.572,2).
2.2. Kvalitet, dostupnost i relevantnost obrazovanja
Kvalitet, dostupnost i relevantnost obrazovanja postavljeni su kao ciljevi i u strateškom i u zakonodavnom okviru. Kvalitet obrazovanja treba da ima prioritet budući da kvalitetnim obrazovanjem obezbeđuje inkluzivnost i pravednost obrazovanja. Kvalitetno obrazovanje koje vodi ka dostizanju relevantnih ishoda učenja treba da osposobi pojedinca za aktivno učestvovanje u svim oblastima društvenog života. Uprkos proklamovanom principu da sistem obrazovanja i vaspitanja svima treba da obezbedi jednakost i dostupnost ostvarivanja prava na obrazovanje i vaspitanje, zasnovanom na socijalnoj pravdi i principu jednakih šansi bez diskriminacije, u strateškim dokumentima se obrazovanje (srednje i visoko) svodi na potrebe tržišta rada, čime se zanemaruje uloga kvalitetnog obrazovanja u sticanju relevantnih veština koje treba da doprinesu razvoju ličnosti, samospoznaji i kritičkom sagledavanju sveta a samim tim dostizanju višeg nivoa privrednog i društvenog razvoja.
2.2.1. Srednje obrazovanje
Dostupnost obrazovanja izražena obuhvatom srednjim obrazovanjem pokazuje da u Republici Srbiji od 2016. godine, kada je srednjim obrazovanjem bilo obuhvaćeno 89,8% mladih srednjoškolskog uzrasta, postoji trend smanjenja obuhvata iz godine u godinu, a koji je u 2021. godini bio 86,1%. Postoje značajne regionalne razlike u obuhvatu: dok je u regionu Beograda obuhvat gotovo potpun (98,6%), u regionu Južne i Istočne Srbije, i regionu Vojvodine, svaka peta osoba srednjoškolskog uzrasta ne pohađa srednju školu. U devetnaest oblasti obuhvat je manji od republičkog proseka, a najniži je u Severnobanatskoj (68,5%), Braničevskoj (68,6) i Pčinjskoj (69,7%) oblasti.
Mreža srednjih škola u Srbiji, uprkos promenama u društvu i privredi, decenijama ostaje ista. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu od 2010. do 2021. godine broj srednjih škola u javnoj svojini smanjen je sa 458 na 454, dok je broj srednjih škola u privatnoj svojini povećan sa 39 na 64. Uprkos opredeljenju za inkluzivno obrazovanje, broj srednjih škola za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u posmatranom periodu ostao je isti (38). Postojeća mreža srednjih škola ne omogućava jednaku dostupnost obrazovanja mladima. U nekim sredinama izbor srednje škole i obrazovnih profila veoma je ograničen. Po pravilu su to sredine koje su nerazvijene i u kojima roditelji ne mogu da deci obezbede sredstva za putovanje ili život odvojen od porodice.
Podaci o učenicima prema tipu škole koju pohađaju ukazuju na regionalne razlike u dostupnosti pojedinih škola. U sva četiri regiona najviše učenika upisano je u četvorogodišnje srednje škole (oko 60%). Razlike su primetne kod upisa u gimnazije i srednje trogodišnje škole. Trećina svih učenika u Beogradu ide u gimnazije (što ne iznenađuje budući da se najveći broj gimnazija nalazi u ovom regionu), dok u ostalim regionima svaki četvrti učenik pohađa gimnaziju. U regionima Vojvodine te Šumadije i Zapadne Srbije, 15% učenika upisano je u trogodišnje škole, a u Beogradu svega 9,3%. U odnosu na ukupan broj učenika u trogodišnjim školama, trećina ih je u regionu Šumadije i Zapadne Srbije, dok je najveći broj učenika u gimnazijama u Beogradu (30,6%). nja kao ključnog faktora razvoja društva. Prema podacima Eurostata za 2020, Srbija ima najniži obuhvat opštim obrazovanjem kako u odnosu na članice EU, tako i u odnosu na zemlje regiona i, posledično, najveće učešće učenika u srednjim stručnim školama. Škole opšteg tipa u EU pohađa 51,3% učenika, pri čemu veći obuhvat od tog proseka ima 13 država članica (od 60,1% u Estoniji do 83,2% na Kipru). Jedan od strateških ciljeva u Strategiji obrazovanja i vaspitanja do 2020. godine odnosio se na povećanje obuhvata gimnazijskim obrazovanjem, tako da u 2020. godini srednje opšte i umetničko obrazovanje obuhvata 39% generacije, čime bi se Srbija unekoliko približila standardu razvijenih zemalja. Navedeni cilj nije ostvaren budući da je u školskoj 2020/2021. godini opštim i umetničkim obrazovanjem bilo obuhvaćeno 29,5% učenika (27,1% opštim i 2,4% umetničkim). Na osnovu podataka o pokazateljima efekata i navedenih pokazatelja ishoda, SOVRS je napustila ovo strateško opredeljenje, odnosno ulogu obrazovanja kao ključnog faktora razvoja društva.
Podaci o kvalitetu i relevantnosti obrazovanja u Srbiji iz PISA istraživanja pokazuju da postignuće petnaestogodišnjih učenika odgovara postignuću učenika iz OECD zemalja koji su skoro godinu i po dana mlađi. Nakon završetka obaveznog osnovnog obrazovanja, gotovo dve petine učenika u Srbiji je funkcionalno nepismeno, a ukoliko se uzmu u obzir podaci o broju petnaestogodišnjaka koji iz raznih razloga nisu učestvovali u PISA testiranju (nisu ni pošli u osnovnu školu ili su prekinuli školovanje u toku osnovnog obrazovanja, nisu položili završni ispit na kraju osnovnog obrazovanja), procenat funkcionalno nepismenih iznosi: 46% na skali čitalačke pismenosti i pismenosti iz prirodnih nauka te 48% na skali matematičke pismenosti.
Postoje značajne razlike u postignuću učenika koji pohađaju različite tipove škola. U gimnazijama je najmanje učenika koji ne dostižu nivo funkcionalne pismenosti (13% u čitanju i 15% u matematici), za njima slede medicinske i umetničke škole, u kojima između četvrtine i trećine učenika ne dostiže nivo funkcionalne pismenosti, dok u trogodišnjim srednjim stručnim školama većina učenika ne dostiže osnovni nivo pismenosti ni u matematici ni u čitanju (u trogodišnjim poljoprivrednim školama 86% u matematici i 89% u čitanju, a u trogodišnjim tehničkim školama 77% u matematici i 83% u čitanju). U srednje stručne škole najviše se upisuju učenici nižeg socioekonomskog statusa, tako da se razlike u postignuću mogu objasniti i različitim socioekonomskim statusom učenika. Kada se uzme u obzir socioekonomski status učenika, razlika između gimnazija i stručnih škola se smanjuje, ali ostaje statistički značajna. Umesto preduzimanja mera kojima bi se učenicima iz ugroženih grupa obezbedile jednake mogućnosti u pristupu kvalitetnom obrazovanju i reformisanja sistema srednjeg stručnog obrazobanja, usvojen je Zakon o dualnom obrazovanju koji obrazovanje učenika stručnih škola ograničava na sticanje uskostručnih kompetencija za specifična zanimanja.
Jedan od pokazatelja relevantnosti obrazovanja jeste i tranzicija iz obrazovanja na tržište rada. Godinama unazad najveće prepreke u uključivanju na tržište rada imaju mladi koji su završili srednje stručno obrazovanje. Dok opšte obrazovanje ispunjava svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje za nastavak školovanja, srednje stručno obrazovanje koje bi mlade trebalo da osposobi za uključivanje na tržište rada, tu funkciju ne ispunjava. Svaka četvrta osoba koja ima završenu srednju stručnu školu nije zaposlena niti je na školovanju, dok je takvih među onima koji su završili gimnaziju manje od 9%. Poređenja radi, u 2021. godini NEET stopa mladih sa opštim obrazovanjem u Srbiji i EU nije se značajno razlikovala (8,8% i 7,3% respektivno), što nije bio slučaj sa NEET stopom mladih koji su završili srednje stručno obrazovanje (24,4% i 16,8% respektivno).
Коментари
Постави коментар