Aleksandar S. Tadić: O RAZLOZIMA I PRIMERENOSTI UNIFORMNE ORGANIZACIJE RADA ŠKOLA U VREME PANDEMIJE COVID-19

Apstrakt U radu se predstavlja jedna pedagoška interpretacija mera prosvetnih vlasti Republike Srbije tokom pandemije COVID-19. Na toj osnovi data je procena osnovnih razloga i primerenosti usvajanja univerzalnih mera, obavezujućih za sve škole na teritoriji Republike Srbije (kakva je u prvoj fazi pandemije bila prelazak na nastavu na dalјinu, a u narednoj skraćivanje trajanja časova na 30 minuta) bez obzira na njihove specifičnosti u pogledu zdravstvenih rizika i na potrebe i mogućnosti realizacije izmenjenog načina rada u pojedinim sredinama i školama. Ukazuje se na negativne posledice upravljanja kriznom situacijom centralizovanim i uniformnim odlukama o funkcionisanju škola kojima su produbljivane nejednakosti u pogledu mogućnosti za obrazovanje i ignorisane specifične potrebe i prava učenika iz osetljivih kategorija. Implikacije se vezuju za jačanje pedagoške perspektive usmerene na kvalitet pedagoškog procesa i poštovanje osnovnih, zakonom definisanih, principa vaspitanja i obrazovanja. 

Klјučne reči: sistem vaspitanja i obrazovanja, decentralizacija, seoske škole, nastava na dalјinu. 

Od početka 2020. godine prosvetne vlasti širom sveta su se opredeljivale za neki od modela digitalnog i emitovanog daljinskog učenja na nivou osnovnog obrazovanja, kako bi se usporilo širenje virusa COVID-19 transmisijom među učenicima i zaposlenima u školama. U neadekvatnim uslovima za realizaciju nastave u digitalnom okruženju, što se ogleda i u manjku neophodnih resursa i tehnologija koji bi omogućili učesnicima nastavnog procesa uslove za nastavu/učenje, kao i u nedovoljnoj kompetentnosti mnogih nastavnika za rad u digitalnom okruženju (Izvođenje obrazovno-vaspitnog procesa učenjem na daljinu..., 2021), došlo je do pojačavanja teškoća sa kojima su se suočavala deca iz nerazvijenih, siromašnih i socijalno defavorizovanih sredina. Prve analize na međunarodnom nivou su pokazale da su odluke o prelasku sa neposredne nastave na nastavu na daljinu stvorile probleme u pedagoškom procesu za gotovo trećinu svetske učeničke populacije (UNICEF, 2020a). U izveštaju Regionalne kancelarije UNICEF-a za Evropu i Centralnu Aziju navodi se da su se tokom pandemije deca iz osetljivih kategorija (među ostalima, deca iz porodica sa nižim primanjima, iz ruralnih područja, iz etničkih ili jezičkih manjina, sa smetnjama u razvoju) suočavala sa značajnim preprekama kad je u pitanju njihovo učešće u obrazovanju, kao i da je došlo do povećavanja obrazovne i socijalne nejednakosti što se odrazilo i na slabije obrazovne i socijalne ishode kod ove dece u odnosu na ostale vršnjake (UNICEF, 2020b). Već na početku pandemije istraživanja su pokazala da potpuni i nepripremljeni prelazak na školovanje u kućnim uslovima ima jak efekat na produbljivanje nejednakosti u pogledu mogućnosti za obrazovanje (Azevedo et al., 2020; Bol, 2020; Jæger & Blaabæk, 2020). 

Za reagovanje izvršne vlasti u Republici Srbiji, posebno Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u kriznoj situaciji moguće je bilo naći opravdanja u medicinskim razlozima i u ravni ekonomske i menadžerske perspektive. Kao pedagog, prepoznajem obavezu da ukažem i na jednu pedagošku perspektivu za koju smatram da bi u narednom periodu trebalo da bude uvažavana pri donošenju strateških odluka o funkcionisanju prosvetnog sistema. 

Od proglašenja vanredne situacije, do kraja drugog polugodišta školske 2019/2020. godine sve osnovne škole u državi neposrednu nastavu u školama zamenile su nastavom na daljinu (Ostvarivanje obrazovno-vaspitnog rada učenjem na daljinu…, 2020). U narednoj školskoj godini, 2020/2021, sve osnovne škole u državi su dobile mogućnost realizacije neposredne nastave u školama, ali je striktno određeno da u tom slučaju „časovi traju 30 minuta“ (Stručno uputstvo…, 2020: 10). Da li je bilo neophodno da se u prvoj fazi pandemije u svim školama pređe na nastavu na daljinu, a da u narednoj školskoj godini časovi traju 30 minuta, u svim školama? U Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja ovakve mere su, verovatno, bile izabrane kao organizaciono efikasne i, pre svega, štedlive u pogledu neophodnih finansijskih ulaganja. One odražavaju kontinuitet donošenja odluka o upravljanju prosvetnim sistemom na osnovu tržišne logike (Tadić, 2019). 

Takva politika je u prethodnom periodu dovođena u vezu sa smanjivanjem budžeta za prosvetu (svega 3,2% bruto domaćeg proizvoda u četvorogodišnjem periodu od 2017. do 2020. godine), zabranom zapošljavanja u javnom sektoru, zanemarivanjem obaveza investicionog ulaganja i održavanja sistema obrazovanja i vaspitanja, desetinama hiljada ugovora na određeno vreme, smanjenjem broja stručnih saradnika u predškolskim ustanovama i školama. Mere se nadovezuju i na praksu centralizacije i politizacije u oblasti finansiranja i upravljanja sistemom na svim nivoima (na neobrazloženo odustajanje od projekcija iz usvojene Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, na redukovanje nadležnosti Nacionalnog prosvetnog saveta, na centralizaciju i politizaciju upravljanja ustanovama sistema zakonskim odredbama o načinu izbora njihovih direktora).

Pre pandemije štetne posledice ovakvog upravljanja prosvetnim sistemom bile su prepoznatljive na poljima neadekvatnog upravljanja usavršavanjem zaposlenih u prosveti, nestručnog i netransparentnog odlučivanja o nastavnim programima, načina izbora i kvaliteta udžbenika. 

U kriznom periodu do posebnog izražaja su došli raznovrsni negativni aspekti prakse politizovane selekcije direktora ustanova. Svima koji su odgovorni za upravljanje radom ustanova, jednoobrazna i šematizovana rešenja mogla su olakšati posao, posebno ako se ne smatraju dovoljno kompetentnim da školom u uslovima krize upravljaju autonomno, na domišljat, snalažljiv i kreativan način. Problem je što se ovaj lakši put bira uz značajan rizik za umanjivanje kvaliteta pedagoškog procesa i odustajanja od osnovnih principa vaspitanja i obrazovanja (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, 2017). 

Za potrebe rada izdvojićemo podatke o broju učenika koji se školuju u ruralnim sredinama, kao jednoj kategoriji koja je trpela značajne negativne posledice mera zatvaranja škola, a potom skraćivanja časova na 30 minuta. U odnosu na ukupan broj učenika 4. razreda osnovne škole u regionu Centralna Srbija, oko 25% njih učilo je u izdvojenim odeljenjima (10% u osmorazrednoj, a oko 15% u četvororazrednoj seoskoj školi), koja se na ovom području uglavnom nalaze u ruralnim sredinama (Tadić, 2021). Mera prelaska na nastavu na daljinu verovatno smanjuje rizike zaražavanja ako je virus prisutan u određenom području, ali ovaj razlog nije se mogao odnositi na mnoge od osnovnih škola, prvenstveno na one koje se nalaze u zabačenim brdsko-planinskim selima. Ostalo je do danas neobrazloženo da li su zaista epidemiološki rizici bili valjan argument za višemesečno zatvaranje škola u kojima se nastava realizuje sa malim brojem učenika, gde je najčešće bilo moguće da se nastava realizuje u prirodi, naročito imajući u vidu da su žarišta virusa bili veliki gradovi, a da u mnogim selima u ruralnim sredinama pojava virusa nije ni zabeležena u prvim mesecima epidemije. 

U narednoj fazi učenici osnovnih škola imali su neposrednu nastavu. Mere koje je Ministarstvo propisalo ignorisale su činjenicu da hiljade učenika nižih razreda osnovne škole uče u kombinovanim odeljenjima, da jedan nastavnik realizuje istovremeno nastavu sa učenicima različitih razreda. Zbog nastavnika i učenika iz takvih seoskih škola bilo je važno uzeti u obzir pedagošku neosnovanost skraćenja časova, gde god je to epidemiološka situacija dozvoljavala. Mere i uputstva za rad škola u aktuelnim vanrednim okolnostima potvrđuju kontinuitet sa tri decenije ranije oštro kritikovanom prosvetnom politikom koja je male četvororazredne seoske škole tretirala kao i velike gradske škole (isti zakon, programi, uputstva). Podsetićemo ovde na stav da je reč o vulgarizaciji ideje o jedinstvenoj osnovnoj školi. „Mi smo navikli da imamo tzv. `jedinstvenu osnovnu školu` podrazumevajući pod tim da ona bude uniformna i ista u svim životnim prilikama, okolnostima i uslovima. Potpuno isti nastavni plan i program važi za gradske škole i čista odeljenja i za male seoske škole u kojima ima tri, pet ili dvanaest učenika“ (Trnavac i sar., 1992: 148). 

U pedagoškoj literaturi i ranije je isticano da se seoska škola, zbog uslova u kojima deluje i potreba na koje bi trebalo da odgovara, razlikuje od škole uopšte, ali i da uprkos tome „njen rad nije u startu predviđen kao različit (nije kao takav određen dokumentima prema kojima radi u uslovima jedinstvene i centralizovane osnovne škole)…“ (Radulović, 1996: 8). Upozoravano je da bi centralizovane i uniformne odluke o funkcionisanju škola mogle da zanemare specifičnosti „izuzetno velikog broja usitnjenih i razbacanih malih seoskih škola“ (Trnavac i sar., 1992: 28). 

Mada su u prethodnim godinama zaposleni u prosveti bili angažovani na poslovima unosa podataka u Jedinstveni informacioni sistem prosvete, čak ni u naučne svrhe danas se ne može doći do osnovnih statističkih podataka o resursima kojima škole, nastavnici i učenici raspolažu za realizaciju nastave na daljinu, ni o tome na koji način su oni bili korišćeni u vreme školovanja u kućnim uslovima. Poznati su nam podaci koji se odnose na zastupljenost uređaja u opštoj populaciji, u domaćinstvima u Republici Srbiji, iz izveštaja Republičkog zavoda za statistiku. Relevantni podaci o dostupnosti širokopojasnog interneta u domaćinstvima, kao i razlike u odnosu na ekonomski status prikazane su u Tabeli 1. 

Tabela 1: Dostupnost širokopojasnog interneta u domaćinstvima u Republici Srbiji prema ekonomskom statusu 

Indikator                               Visina prihoda domaćinstva              2020.                    2021. 

Domaćinstva koja poseduju                    do 300 evra                     58.8                      58.7

širokopojasnu internet konekciju [%]    300-600 evra                     89.3                      86.7 

                                                               preko 600 evra                   97.7                     96.6                                        

*Izvor: Republički zavod za statistiku, 2021. 

Pored nižih dostignutih stepena obrazovanja stanovništva u ruralnim područjima i infrastrukturne nerazvijenosti ovih područja, za njih su karakteristični i veća nezaposlenost i manja mesečna primanja. Savremeni koncept nastave na daljinu podrazumeva posedovanje širokopojasne internet konekcije koja ubrzava postavljanje i preuzimanje dokumenata putem interneta. Procenat domaćinstava koja poseduju ovaj vid internet konekcije još od 2005. godine u Evropskoj uniji se smatra jednim od osnovnih pokazatelja razvijenosti upotrebe IKT-a. „Iako pripada skupu zemalja koje u ovom pogledu napreduju, Srbija je i dale daleko od evropskog proseka: 99,9% domaćinstava u EU imalo je pristup fiksnoj ili mobilnoj širokopojasnoj internet konekciji u 2017. godini“ (Ožegović, 2019: 9). Širokopojasnu internet konekciju u Republici Srbiji većinom poseduju domaćinstva koja imaju mesečni prihod iznad 600 evra (96,6%), dok je učešće domaćinstava s prihodom do 300 evra svega 58,7%. Za razmatranje ograničenja organizacije nastave na daljinu u seoskim područjima posebno je važan podatak da postoje značajne razlike „kada uporedimo zastupljenost ove vrste internet konekcije u gradskim i ostalim naseljima Srbije: 87,0% naspram 70,1%“ (Kovačević i sar., 2020: 15). 

Mogućnosti, ograničenja i posledice zatvaranja škola i primenjivanih modela nastave i učenja na daljinu uslovljeni su i time da li su u svim domaćinstva koja imaju decu školskog uzrasta neophodni uređaji deci bili dostupni za potrebe nastave, da li su deca umela da ih koriste za te potrebe i da li su imala adekvatnu podršku nastavnika i roditelja za to. Učenici iz ruralnih područja, posebno oni čija domaćinstva imaju niže mesečne prihode, bili su u povećanom riziku od izolacije i odaljavanja od škole, kao faktora koji uvećavaju verovatnoću raznih negativnih posledica poput prekidanja školovanja. 

Na kraju, zaključićemo ovu temu ličnim utiskom autora da nikome ko je kročio u škole u ruralnim područjima i ko je upoznat sa načinom rada u njima, ne treba obrazloženje zahteva o neophodnosti odustajanja od prakse preslikavanja normi i modela rada oblikovanih prema potrebama velikih škola u specifičan organizam kakav jeste svaka mala škola u ruralnom području. Naglasimo i danas ranije formulisanu pedagošku perspektivu u vezi sa uniformnim oblikom i uređivanjem škola na teritoriji cele države: „Trezveno, realno i razložno treba uvideti apsurdnosti i nelogičnosti i predložiti nove i elastičnije oblike organizacije rada“ (Trnavac i sar., 1992: 163). Reformskim sistemskim rešenjima kojima bi se prevazišlo održavanje jednog uniformnog oblika institucije u različitim sredinama (Radulović, 1996) mogli smo se nadati nakon ugradnje principa demokratizacije, decentralizacije i depolitizacije upravljanja prosvetnim sistemom u osnove relevantne zakonodavne regulative u prvoj deceniji XXI veka. Korak dalje na tom putu bila je Strategija razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine (2012) u kojoj je prepoznata važnost usmeravanja resursa prema učenicima i regionima sa najvećim potrebama. 

Prethodnih godina u sistemu vaspitanja i obrazovanja izrazito dominira tržišna, neoliberalna logika prepoznatljiva po menadžerizaciji upravljanja sistemom obrazovanja i vaspitanja (na primer, kroz centralizaciju upravljanja i imperativa efikasnosti i finansijske uštede), koja uz politizaciju selekcije odgovornih pojedinaca, neuključivanje stručnih spoljnih saradnika iz relevantnih nacionalnih institucija i udruženja iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, sinergično sputava realizaciju projektovanih ciljeva u ovoj oblasti. Uz reafirmisanje pristupa koji je karakterisao početne tranzicione reforme, strateški je neophodno orijentisati se ka opštim zahtevima (Tadić, 2021) koji bi doveli do suštinskih promena u prosvetnom sistemu u oblasti principa vaspitanja i obrazovanja (pravednost, jednakost, ravnopravnost), u oblasti upravljanja sistemom i ustanovama (demokratizacija, decentralizacija, depolitizacija) i u oblasti finansiranja (značajno veća izdvajanja iz budžeta za obrazovanje, temeljno planirane i transparentne investicije). 

Na pedagozima je da formulišu i promovišu pedagoška rešenja kojima bi se došlo do pomaka u skladu sa ovakvim zahtevima. 

Literatura 

Azevedo, J. P., Hasan, A., Goldemberg, D., Iqbal, S. A., & Geven, K. (2020). Simulating the potential impacts of covid-19 school closures on schooling and learning outcomes: A set of global estimates, World Bank Policy Research Working Paper. Washington: World Bank Group Preuzeto sa https://openknowledge.worldbank.org/handle/10986/33945 

Bol, T. (2020). Inequality in homeschooling during the corona crisis in the Netherlands. First results from the LISS panel. Working Paper. Amsterdam: University of Amsterdam Preuzeto sa https://osf.io/preprints/socarxiv/hf32q/ 

Izvođenje obrazovno vaspitnog procesa učenjem na dalјinu. Prikaz i analiza rezultata istraživanja (2021). Beograd: Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Preuzeto sa: https://zuov.gov.rs/prikaz-i-analiza-rezultata-istrazivanja-izvodjenjeobrazovno-vaspitnog-procesa-ucenjem-na-daljinu-misljenje-50-000-prosvetnihradnika/ 

Jæger, M. M., & Blaabæk E. H. (2020). Inequality in learning opportunities during Covid-19: Evidence from library takeout, Research in Social Stratification and Mobility, 68, 100524. https://doi.org/10.1016/j.rssm.2020.100524. 

Kovačević, M., Šutić, V, Rajčević, U., i Milaković, A. (2020). Upotreba informacionokomunikacionih tehnologija u Republici Srbiji. Beograd: Republički zavod za statistiku. 

Ostvarivanje obrazovno-vaspitnog rada učenjem na dalјinu za učenike osnovnih i srednjih škola (2020). Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Preuzeto sa https://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2020/03/Nastava-nadaljinu-u-vanrednom-stanju.pdf

Ožegović, J. (2019). Izveštaj o digitalnoj uključenosti u Republici Srbiji za period od 2014. do 2018. godine. Beograd: Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije. Preuzeto sa: http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/wpcontent/uploads/2019/07/Izvestaj_o_digitalnoj_ukljucenosti_RS_2014-2018_lat.pdf 

Radulović, L. (1996). Seoska škola kao posrednik kulture. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta. 

Republički zavod za statistiku (2021). Domaćinstva koja poseduju računar, internet priključak i širokopojasnu internet konekciju, prema visini prihoda. Beograd: RZS Preuzeto sa: https://data.stat.gov.rs/Home/Result/270103?languageCode=sr-Latn 

Strategija razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine (2012), Službeni glasnik RS, br. 107.

Stručno uputstvo za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u osnovnoj školi u školskoj 2020/2021. godini. (2020). Ministarstvo prosvete Republike Srbije. Preuzeto sa http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2020/08/strucno-uputstvo.pdf.

Tadić, A. (2019). Na distanci od manipulacije: Emancipatorska komponenta vaspitnog rada nastavnika  Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 

Tadić, A. (2021). Obrazovanje na daljinu ili udaljavanje od obrazovanja - osvrt na školovanje u ruralnim područjima. U: Vera Spasenović (ur.), Obrazovanje u vreme kovid krize: Gde smo i kuda dalje (str. 215-229). Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. 

Trnavac, N. i sar. (1992). Male seoske škole : šanse za opstanak i dalji razvoj : rezultati istraživanja o seoskim osnovnim školam,aBeograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta; Gornji Milanovac: Dečje novine. 

UNICEF (2020a). COVID-19: Are children able to continue learning during school closures? A global analysis of the potential reach of remote learning policies. New York: UNICEF Preuzeto sa https://data.unicef.org/resources/remote-learning-reachability-factsheet/ 

UNICEF (2020b). Building Resilient Education Systems beyond the COVID-19 Pandemic: Considerations for education decision-makers at national, local and school levels, Geneva: UNICEF Regional Office for Europe and Central Asia. 

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2017). Službeni glasnik RS, br. 88.

Izvor; https://reff.f.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/4322/bitstream_10574.pdf?sequence=1&isAllowed=y