Како ће изгледати повратак у школу „Владислав Рибникар“
Мирослав Косијер из Београда има двоје деце која ће се 1. септембра наћи у клупама Основне школе „Владислав Рибникар".
Син креће у четврти разред, ћерка у други, и Косијер каже да у њиховој кући „нема разлике у односу на претходни 1. септембар".
„Имају коментаре као пред сваку школску годину... Школи се нико не радује због књига и учења, већ због дружења и другара из одељења", наводи Косијер.
Међутим, од 3. маја 2023, када је 13-годишњи ученик пуцао у школском ходнику и учионици, убивши деветоро деце и школског чувара, ништа више није исто.
Настава је прекинута, почели су протести против насиља, али је дошло време за повратак у школске клупе - у Рибникару или негде другде.
„То велико страдање је нешто на шта не можемо да останемо неми као друштво", сматра Војин Шаљић, који је ћерку из Рибникара пребацио у другу школу.
„Не можемо да се правимо као да ништа није било, да након неколико дана наставимо и кажемо 'добро, неко је ту страдао, обрисаћемо мало, окречити и идемо даљКако ће настава у Рибникару изгледати и даље није сасвим јасно.
В.Д. директорка Анђела Петровић „нема времена да даје изјаве" о припремама за нову школску годину, речено је из школе за ББЦ на српском.
„Ситуација са Рибникаром је таква да ће школа почети са радом", рекла је министарка просвете Славица Ђукић Дејановић.
„Простор у ком се догодила трагедија ће имати меморијално обележје - какво и које, биће решено у будућности."
Министарство просвете је у међувремену објавило Смернице за организацију и реализацију образовно-васпитног рада у школској 2023/2024 години у којима се, „узимајући у обзир мајске трагедије", посебно наглашава „унапређивање васпитног рада са ученицима".
„Нико са стране не може рећи шта је најбољи рецепт" за Рибникар, и свима који су повезани са том школом биће „потребна стална подршка", сматра Александар Бауцал са Филозофског факултета у Београду, који се посебно бави психологијом образовања.
„Оно што се буде дешавало са Рибникаром ће бити огледало нашег друштва", каже Бауцал за ББЦ на српском.
Бивши министар просвете Срђан Вербић очекује „школску годину као претходну", и поред свега што се догодило, јер „не постоје ни назнаке неких драстичних промена".
„Не бих имао никаквих предлога и сугестија за људе (запослене) у Рибникару... Једино на шта желим да укажем је да сви гледамо у њих као у пример", каже Вербић за ББЦ.
„Очекујемо од њих да нам покажу да су решења ипак могућа и да дијалогом може нешто да се уради, колико год он био тежак и без обзира на изузетно тешку ситуацију."
Промене
Мирис свеже фарбе шири се делом Улице Светозара Марковића у Београду, где ће убудуће бити једини улаз у Рибникар.
Део зида око улаза у школу је прекречен, капија префарбана, а само неколико дана пред повратак деце кроз прозоре се у ходницима могу видети мајстори на мердевинама.
У улици је мирно и тихо.
Гареж дуж оближњег зида, од стотина упаљених свећа, једини су подсетник пролазницима шта се у школи догодило пре нешто мање од четири месеца.
На другој страни школе, у Улици Краља Милутина, где је пуцњава почела, стоји неколико саксија са осушеним цвећем, плишане играчке и умрлице.
Фотографије настрадалих, уз велико бело срце на црном платну, као и натпис „3. мај" залепљени су тик уз врата.
„Школа је тако адаптирана да ученици имају засебан простор, посебно ће се радити са децом 8/2 и одељењима који су имали непосредан контакт са њима", рекла је раније Ђукић Дејановић.
„Та деца су већ сада на дружењу како заправо почиње предшколска година за њих и њихове изабране наставнике."
Реч је о одељењу у којем је био тринаестогодишњак који је починио злочин, као и већина убијених ђака.
Током лета је део школе реконструисан, али шта је заправо све обновљено није познато, као ни колики део школе ће ђаци користити.
Раније је најављено да ће бити обављено кречење, обнова дела тоалета, замена осветљења и столарије, као и да је вредност радова 18 милиона динара.
Поделе
Мирослав Косијер каже да са децом, по препоруци психолога и педагога, није почињао разговоре о трагедији, већ им је породица дала „простора да причају кад и колико желе".
„У породици имамо брата који је рањен тог дана, ишао је у то 7/2, живимо прекопута школе и моја деца су врло свесна шта се догодило, али не бих рекао да су истрауматизована.
„Желим да моја деца крену у ту школу и деца желе да крену у ту школу", изричит је.
Међутим, каже да је „недопустиво да три дана пре почетка школске године није јасно и свима децидно објашњено како ће све изгледати".
Ђукић Дејановић је изјавила је да се родитељи и ученици и даље враћају са летњих одмора, због чега су родитељски састанци у свим школама могући тек после 1. септембра.
Косијер каже да само жели да се ствари „врате у нормалу".
„То значи да деца иду у школу и то у школу коју доживљавају као своју - у та одељења, те учионице и са тим другарима."
Бауцал сматра да је најбоље да сва питања око Рибникара буду решавана „унутар заједнице".
„Једино што друштво и држава могу да ураде је да им пруже већу подршку и у психолошком и у педагошком смислу, да некако сами дођу до договора."
Он оцењује да друштво у Србији често нема капацитет да се договара и „чим око некој малој ствари не постоје иста мишљења, врло брзо долази до свађе".
„Ако је тако у нормалним околностима, можете мислити колико је родитељима, наставницима и ученицима који су доживели све што су доживели тешко да се договоре.
„Било би добро ако би родитељи разумели једни друге, да то што неко мисли другачије не значи да је зликовац и морална ништарија, већ неко ко другачије доживљава ствари.
„За то су потребни подршка и вођење, медијација", каже Бауцал.
Александар Бауцал
Током лета је било и размирица између породица жртава и Савета родитеља, пре свега око тога колики део школе треба да постане најављено меморијално обележје.
„Потпуно нам је неприхватљиво да више од половине школског простора буде одстрањено и припојено том центру", навео је Савет родитеља у писму председнику и премијерки Србије.
На то су реаговале породице жртава масакра, оцењујући да је допис „увредљив и болан".
„Благо оном коме је највећи проблем што је остао без пола школе".
„Сматрамо да те реченице осликавају цео свемир одсуства емпатије и морално посрнуће оних који су их исписали", додали су.
Игор Ђорђевић из Савета родитеља каже за ББЦ на српском каже да је „потребно да прође мало времена".
„У току су неки разговори и оптимиста сам да ће то све бити како треба, али не могу да вам кажем ништа ни позитивно, ни негативно по том питању."
Савет родитеља у Рибникару Војин Шаљић назива „органом пропагандног типа".
„Раде против свих који желе да то место буде место сећања на трагедију и опомена друштву да нам се никада више тако нешто не понови", тврди он.
„Томе су изложени сви који су стали уз породице жртава, подржавали њихове ставове по питању школе и идеје о меморијалном центру."
Он истиче да није циљ да се „школа укине, наставници добију отказ, а ђаци изместе, већ да се нађе алтернативно решење", али да се у Рибникару многи и томе противе.
Због тога ће, како каже, тамо остати само они „желе да очувају дух елитне школе".
„Нема елементарног пијетета према породицама страдалих и схватио сам да немам шта да тражим у таквом колективу", каже Шаљић.
Настава
Како ће настава у пракси изгледати и у Рибникару и у другим школама широм Србије такође није сасвим јасно, иако министарка Ђукић Дејановић каже да је осмишљена „читава година, а детаљно читаво прво полугодиште."
Читава школска година биће година „едукације и психолошке подршке свима којима је то потребно", рекла је она.
„Родитељи, деца и стручни тимови ће бити врло упућени једни на друге, а посебно када је у питању Рибникар."
Бауцал каже да је добро што смернице министарства „охрабрују школе и наставнике да се баве нечим што су занемарене теме", што је школама дата аутономија и нагласак стављен на позитивне вредности.
„Школе би биле боље ако би ове смернице тек тако, чаробним штапићем, од 1. септембра заживеле у школама", наводи.
Међутим, питање је колико ће наставници. који „због велике количине наставног садржаја ионако трче кроз програм", имати времена и капацитета да их спроведу, те ће им бити потребна велика подршка.
„Трагедија која се догодила је била шамар друштву, а ако ова школска година буде идентична као претходна, биће то шамар који ударамо сами себи.
„Тиме смо рекли да нас чак ни трагедије нису тргле да урадимо нешто са школама", оцењује Бауцал.
Новинар: Слободан Маричић
Коментари
Постави коментар