Волфганг Клафки - дидактичар, али и педагог за 21. век

Волфганг Клафки јесте вероватно најзначајнији, а свакако најаутентичнији, немачки педагог и дидактичар друге половине 20. века. Са доста права недавно је доказивано у немачкој периодици да је Клафки и дидактичар 21. века. Прихватајући ту оцену, у овом прилогу преиспитујемо да ли је Клафки и педагог 21. века?

Клафки је рођен 1. септембра 1927,. у источној Пруској, данашњој Пољској, и био је  довољно стар да прође кроз све облике нацистичког дрила, који ће касније анализирати у једној књизи. Преминуо је 24. августа 2016. у Марбургу, чији је универзитет сведок његових највећих научних успеха.

После Другог светског рата, завршио је Педагошку школу и радио више година као учитељ. 1952. започиње студије педагогије у Гетингену код Ериха Венигера и у Бону код Теодора Лита, који је оставио трајни траг у Клафкијевом делу. Поред педагогије као главног предмета, студирао је и филозофију и германистику.

1967. одбранио је код Венигера докторску дисертацију Das pädagogische Problem des Elementaren und die Theorie der kategorialen Bildung  (Педагошки проблем Елементарног и теорија категоријалног образовања).

Ова  дисертација одмах је оцењена као епохална. Теорија категоријалног образовања представља један од централних аспеката Клафкијевог схватања садржаја и принципа поучавања. Ова теорија односи се на организацију образовних садржаја и наставе у скуп главних категорија или тема које обухватају битне аспекте друштвене и културалне стварности. Образовни садржаји организују се око основних категорија или "контекстуалних структура". Свака категорија представља одређени аспект стварности који је важан за разумевање света око нас.

Овај концепт заснован је на идеји да образовање не би требало да буде фрагментарно и изоловано, већ би укључивало синтезу различитих аспеката знања и стварности. Категоријално образовање подстиче дубоко разумевање међузависности различитих тема и дисциплина. На пример, учење о одређеној историјској теми може обухватити различите аспекте као што су историјски, друштвени, економски и културни контексти. Тиме се избегава фрагментација знања и подржава аналитички и синтетички приступ учењу.

Саставни део Клафкијеве теорије категоријалног образовања јесте и примена Кантовог категоричног императива на образовни контекст (Клафки користи због тога термин "категоријални императив".) То је основни етички принцип који води образовни процес и односи се на поштовање достојанства и аутономије сваког појединца, као и на развој његових способности и потенцијала. Образовање није механичко преношење информација, већ  процес који подстиче развој целе особе. Зато категоријални императив поставља пред образовање задатак стимулације ученика да критички разматра своје окружење, друштво и свет у коме живи. Тиме се постаје аутономна личност која може да делује у складу са вредносним нормама.

1961. Клафки је одбранио и универзитетску хабилитацију на тему „Dialektik und Pädagogik“ (Дијалектика и педагогија). У овом раду велику пажњу посвећује повезивању дијалектичког метода са педагошким процесом. Он разматра дијалектички метод као кључни алат за критичко разматрање и анализу различитих аспеката образовања и друштва. Дијалектика у овом контексту се односи на приступ који укључује активну размену мисли и идеја, конфронтацију различитих ставова и аргументацију. У дијалектичком методу, противречности и конфликти се не избегавају, већ се користе као средство за дубоко разумевање и стварање нових синтеза.

У педагошком контексту, дијалектички метод се примењује на следеће начине:

1. Стимулисање критичког мишљења: Дијалектички метод подстиче ученике на    постављање питања, разматрање различитих аспеката једне теме и развој критичког    мишљења.

2.     Развој разумевања контрадикција: Учење се не своди на прихватање факата, већ на истраживање контрадикција и дубоко размумевање појава.

3.     Промовисање дијалога и сарађивања: Дијалектички метод посебно се налази у средишту колективних образовних активности као што су групне дискусије, размена идеја и пројекти у сарадњи.

4.     Развој способности решавања проблема: Дијалектички метод охрабрује ученике да истражују различите начине решавања проблема и да стварају нове, креативне идеје.

5.     Повезивање теорије са праксом: Овај метод подстиче ученике да повежу апстрактне концепте са реалним животним ситуацијама и практичним изазовима.

1963. године Волфганг Клафки износи своје кључне ставове о теорији наставе у књизи "Didaktische Analyse als Kern curricularen Denkens" ("Дидактичка анализа као језгро курикуларног мишљења").

     Централни аспект Клафкијеве дидактичке теорије јесте идеја да у настави треба да се развијају индивидуалне способности и разумевање дубоког смисла знања. Он се противи механичком преносу информација и памћењу, већ промовише активно и критичко размишљање ученика. Дидактичке анализе су методолошки приступ учењу и настави који се фокусира на садржај, циљеве и начине на које се наставни материјал представља како би ученици најбоље разумели, усвојили и применилии знање. 

Клафки разликује различите аспекте наставе, као што су "целовитост", "разумевање", "критичко размишљање" и "самоактуализација", и упућује на важност интеграције ових аспеката у образовном процесу.

Тако, на пример,  целовитост садржаја образовања треба да ученицима пружи увиде у широке путање формирања знања и да успоставе везе између различитих детаља и концепата, те дубље разумеју целину проблема .Клафки наглашава да образовни садржај не треба да буде представљен као низ изолованих информација, већ као целина која омогућава ученицима да виде "велику слику". Целовитост подстиче дубоко разумевање и размишљање ученика, а не само механичко усвајање факата.

Целовитост образовног садржаја такође може укључивати повезивање ученичког размишљања са реалним животним контекстом и другим предметима. Ова интердисциплинарна веза може обогатити учење и помоћи ученицима да увиде значење и примену знања. Другим речима, целовитост садржаја образовања, по Клафкију, подразумева трансцендирање изолованих факата и детаља, кроз организовану презентацију која омогућава ученицима да разумеју целину, везе и дубље значење.

Највеће препреке за реализацију свог дидактичког концепта, Клафки је видео у: фрагментираности и дезинтегрисаности образовног система, систему оцењивања који фаворизује успех на тестовима и тиме ученике приморава на меморисање, сужавању циљева образовања на практичне компетенције, претварању образовања у масовну индустију, у којој се губи и аутономија наставника.

Волфганг Клафки се често враћао разради своје дидактичке анализе, одговарајући на велики интерес који се, нарочито у САД, појавио за његову концепцију. Но, како је његова дидактика довољно позната код нас, у наставку ћемо се задржати на неким другим аспектима Клафкијевог теоријског рада. Он је познат по свом концепту критичко-конструктивистичке педагогије, разматрању односа образовања и васпитања у савременом друштву, али и као велики поборник епистемолошке аутономије педагогије и дидактике. 

Круна Клафкијеве каријере поклопила се са великим методолошким дискусијама о карактеру науке о васпитању, карактеристичним за крај шездесетих и почетак седамдесетих година 20. века, нарочито у Немачкој, у којој је залагање за експлоративна, до тада оскудна истраживања образовања, претило да педагогију "потопи" у социологију,

 Клафки је, као што смо рекли, био заступник епистемолошке аутономије педагогије и дидактике, што значи да је сматрао да ове области треба да имају своје сопствене методологије, теорије и приступе који су независни од других области знања. Залагао се за то да педагогија и дидактика треба да буду научне дисциплине које имају своје јасне идентитете и методолошке основе. Он је критиковао тенденцију да се педагогија и дидактика виде као додатак или примена других научних области као што су филозофија, социологија или психологија. Ова аутономија омогућавала би педагозима да развију своје специфичне методологије које су најбоље прилагођене образовним контекстима. Овакво гледиште имало је важан утицај на развој педагошких и дидактичких концепција. Он је увидео, и кроз сопствени рад на дидактичкој анализи, значај тога да образовање и методе наставе буду изучавани и развијани аутономно, а не само као апликације других научних дисциплина.

Клафкијев приступ епистемолошкој аутономији педагогије и дидактике може се видети као напор да се избегне редукционизам и површно разумевање образовања. Он је сматрао да педагогија и дидактика захтевају своје сопствене аналитичке и теоријске приступе који су усмерени на разумевање процеса учења, образовања и васпитања.

У књизи Образовање и васпитање (1996) Клафки је размотрио ова два појма (процеса) у контексту савременог друштва. То су комплементарни процеси који обликују индивидулни и друштвени развој ученика, доприносећи стварању комплетне личности. Васпитање подразумева унутаршње и спољашње структурирање, усмеравање и утицај на индивиду, док образовање обухвата стицање знања и вештина кроз формалне и неформалне образовне процесе. Централни аспект у Клафкијевом разматрању односа између образовања и васпитања јесте идеја о формирању критичке свести код ученика. Он сматра да је један од најважнијих циљева образовања и васпитања да се ученици подстакну на критичко размишљање и разумевање друштвених односа и етичке одговорности.

Критичко-конструктивички приступ у педагогији и дидактици

Суштина, специфичног Клафкијевог критичко-конструктивичког приступа педагогији лежи у интеграцији критичког разматрања и активног стварања у образовном процесу. Овај приступ се фокусира на развој критичког мишљења, способности анализе и креативности код ученика, уз подстицање ангажмана ученика у процесу учења.

Критичко-конструктивички приступ се базира на следећим основним идејама:

Критичко разматрање: Оно подразумева подстицање ученика да постављају питања, разматрају аргументе, критички анализирају информације и изражавају своје ставове. Ученици се . уче да не прихватају информације без разматрања и да изразе сопствено мишљење.

Конструктивно учење: Овај аспект се односи на активно учешће ученика у конструкцији нових знања и решења. Ученици се подстичу да креирају, израде, решавају проблеме и изразе сопствене идеје.

Смисленост и аутономија: Учење треба да буде смислено за ученика, изазивајући га да активно учествује у образовном процесу. Ученици су подстакнути да постављају питања о садржају и да истражују дубље.

Учење кроз решавање проблема: Ученици се охрабрују да истражују реалне проблеме и да трагају за решењима користећи креативне приступе. Ово подстиче критичко мишљење и примену знања у различитим контекстима.

Социјална димензија учења: Учење се подстиче као друштвена активност, где се ученици уче да сарађују, комуницирају и размењују идеје са својим вршњацима

Овакав приступ се фокусира на развој комплексних вештина које ће ученицима помоћи не само да апсорбују информације, већ и да креативно разматрају свет око себе и активно учествују у обликовању своје будућности.

Многи су са педагошке левице замерали Клафкију да је "ублажио" друштвену критику карактеристичну за представнике критичке педагогије, типа Фереиреа. Но, Клафки се данас убраја у критичке, истина специфичне, педагоге. С друге стране, његов хермеунетички "дуг" Теодору Литу, омогућио је његовој педагогији и дидактици да лакше "преживе" постмодерну.

Зато се чини да има смисла говорити о Волфгангу Клафкију, не само као дидактичару, већ и педагогу за 21. век.

 др Наташа Вујисић Живковић