Камил де Фуко: Школска униформа не би све решила

Чувених 298 абаја ове школске године поново је активирало дебату о униформи, вечној морској змији учитеља. Истина је да с обзиром на све суптилности јуриспруденције које је јуче подигао вео, абаја и ками данас, униформа као да оличава јасан, оштар одговор, који апелује углавном на десницу, али не само на њу: прошлог јануара, 59 одсто Француза рекло је да се залаже за њен повратак.

Емануел Макрон, у наставку своје популистичке образовне политике, предлаже коришћење „експеримената“ и „евалуације“ у овом смислу. Међутим, очигледно је да би иза ове бриге за хомогенизацијом изгледа, усвајање реформе отворило бар онолико питања колико би решило.

• Да ли је могуће неутралисати социо-економско порекло ученика?

Први аргумент у корист оптуженог: такво одевање би избрисало, међу ђацима, дискриминаторне друштвене маркере. Неспорно је да брендови играју превише важну улогу међу младима, поготово што се мода мења френетичним темпом друштвених мрежа и данас смо потпуно свесни разорног утицаја брзе моде на животну средину. Међутим, тешко је са сигурношћу осигурати да млади људи неће пронаћи стратегије заобилажења како би затражили своју друштвену припадност. Детаљи одеће – сат, ципеле, накит, али и стање одеће, говориће много о пореклу ученика. Штавише, ако, као што Емануел Макрон сугерише, захтевамо од њих „јединствену одећу“ типа "фармерке, мајица и јакна", а не конкретна униформа, очигледно је да ће марка наведених фармерки или мајице бити одлучујућа за заинтересоване и да ће ово питање бити далеко од разрешења.

Даље, у случају да је установа директно одговорна за обезбеђивање униформе ученицима, поставља се питање цене и ко је плаћа. Није неутрално: процене дају износ од 300 евра за улагање по ђаку годишње у униформу; износ који заправо не замењује трошкове додељене другој одећи. Као и код кантине, тада ће се морати наметнути систем стипендија, односно помоћи заједнице, како би јавна школа остала потпуно бесплатна.

• Да ли пооштравање правила облачења отвара дијалог о религијама?

Најживље питање које отвара вест јесте да се иза униформе крије облик хомогенизације ученика, оним што је министар Жан-Мишел Бланкер 2020. године неспретно окарактерисао као „републиканску одећу” – желећи штавише да се позива на „исправану” одећу. Истина је да би се питања пристојности и секуларизма нашла директно у другом плану. Али, још једном, да ли ће заиста обухватити ученика од главе до пете, до те мере да неутралише све што тинејџер жели да се зна о њему? Овде се дотичемо најосетљивије тачке.

У одређеном броју установа прошле године директори су кренули у потрагу за „прешироким“ тракама за главу , које су суптилно личиле на вео. Да ли ће то решити и ово питање, као и оно које редовно постављају ученици који су помало изгубљени у регулаторним суптилностима: „Зашто имамо право да носимо орден, а не кипу?» Запамтите да је у Француској, накит који је класификован као „неуметљив“ по закону из 2004. године дозвољен у школи. Подсетимо се такође да у Уједињеном Краљевству, где је униформа обавезна у великој већини установа, ђаци су једноставно овлашћени да дођу са велом, јармулком, дастаром или другим знаком верске припадности, све док униформа тачно на њима.

Узимање у обзир националног контекста, а посебно нашег француског приступа секуларизму, од суштинског је значаја при одабиру школског кодекса облачења. Ако остане ова француска специфичност, униформа ће деловати као завој на дрвеној нози. Зато што је наш секуларизам прилично сложен и захтева да, да би допринео слободи богослужења свих, сваки ђак је приморан да буде дискретан. То ствара табуе и неспоразуме у зидовима јавних установа, до те мере да су ова питања постала готово неприуштива. Међутим, религија или одсуство религије је важна тема у домаћем, културном и колективном животу Француза, о којој би требало моћи да се разговара без страха од захтева или напада. Морамо бити у стању да се образујемо у дебати и научимо шта чини породицу и културу специфичним, и да разумемо француски закон у том погледу.

• Ојачати кохезију између ученика и изградити колективни идентитет, зашто не... али какав идентитет?

Када говоримо о униформи, падају на памет пројекције прожете англосаксонском културом: Хари Потер у бојама Хогвортса, веслачки или ватерполо тимови који поносно машу ликом своје школе... Овоме можемо супротставити само један аргумент: да ли ћемо успети да присвојимо ове навике, које су далеко од усидрених у нашем наслеђу? Што да не !

С друге стране, не смемо искључити још један ризик: ако, као у Енглеској, естаблишменти имају избор да наметну униформу или не, политичка подела између њих ће се проширити. Пре неколико дана је предложено да се униформа резервише за приоритетне градске четврти (штавише, да се питање секуларизма не поставља нигде другде): за сада би било у питању донекле брутално стигматизовање читавих заједница студената. Настављајући са овим питањима, представља се још један ризик: претварање униформе у политички стандард једног естаблишмента. Зато што сумњамо да ћемо морати да одлучимо о његовом стилу, кроју и боји. Ко ће имати привилегију: начелници установа, општинска већа, одељењски? Хоће ли искористити ову прилику да буду реакционарни? Или напротив инклузивни? Да ли ће други натерати ученике да гласају? Родитељи?

У сваком случају, тешко ће се постићи консензус, доказ да се не ради само о дроњцима и да се иза евоцирања идиличних слика намећу права политичка питања.

Извор: https://www.nouvelobs.com/societe/20230926.OBS78649/ecoles-l-uniforme-ne-resoudrait-pas-tout.html