Теодор Јанковић Миријевски, „човек бескомпромисне честитости" који је реформисао школство код Срба
Прашњава улична табла у београдској улици. Број деветнаест.
Упркос јаком светлу слова се једва назиру - Теодор Миријевски.
„Када смо се доселили рекли су нам да је био кнез од Миријева и на томе се завршило.
„Питај Бога, шта је био - можда председник неке месне заједнице", одговара ми Бранка Милошевић на питање да ли зна ко је човек по ком улица у којој живи носи име.
О Теодору Јанковићу Миријевском нема много писаног материјала, тек по који научни рад, неколико књига и писмо у библиотеци Матице српске, најстарије српске књижевне и научне институције.
Био је правник, филозоф и први директор српских и румунских школа на простору Темишварског Баната, већег дела данашње Војводине.
Упркос снажном противљењу Српске православне цркве, јер је у 18. веку свештенство држало наставу, Миријевски је истрајао на новој методици школства, која ће се убрзо усвојити и примењивати широм земље, наводе стручњаци за ББЦ.
Сличне промене применио је и у Русији, где је провео последње деценије живота.
Са његовим радом сусрећу се једино студенти педагогије и историје, па и не изненађује што многи нису чули са њега, иако је живео и стварао у слично време као и Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.
„Био је занимљива личност и можемо слободно рећи да је урадио систематизацију методике и приредио први учитељски уџбеник, што је за оно време била велика ствар, јер су учитељи коначно на једном месту имали основу за рад", прича Александра Илић Рајковић, професорка педагогије и андрагогије Филозофског факултета у Београду, за ББЦ.
Преко Карловаца и Братиславе до Беча
Руски педагог Андреј Степанович Воронов записаће 1858. да је Миријевски био спој скромности, необичне храбрости, бескомпромисне честитости и строге побожност без верске нетрпељивости.
На јединој сачуваној фотографији позира у племићком оделу и белој кошуљи, озбиљног погледа, са орденом око врата.
Потиче из имућне породице која је до краја 15. века живела у тадашњем селу Миријево, данашњем београдском насељу - отуда и додатак Миријевски у његовом имену.
Рођен је 1741. године у Сремској Каменици, код Новог Сада, тада у саставу Аустроугарске.
У родном месту, похађао је српску верску основну школу, а гиманзију у Сремским Карловцима, наводи се у четвртом тому Српског биографског речника објављеног 2009. године.
Познавање латинског и немачког отворило му је врата за даље школовање.
Био је добар ђак, због чега га тадашњи темишварски епископ шаље у Беч на студије, пише у његовој биографији.
Пре него што ће упловити у свет права, две године је похађао Лицеј (гиманзију) у Пожуну, данашњој Братислави.
Био је једини Србин на филозофско-теолошком течају, наводи историчар Ристо Ковијанић у делу посвећеном Миријевском.
По завршетку студија, Миријевски напушта Беч и одлази у Темишвар.
За Бечлије „напредни мислилац, за Србе нека врста 'издајника'
Просветитељска идеја која се током 18. века ширила Европом захватила је и Хабзбуршку монархију.
Марија Терезија, тадашња владарка царства, спроводила је реформе широм државе, а једна од кључних била је на пољу школства, где је утицај цркве био јак, посебно међу Србима.
„То је време када се у школству препознаје снага и воља која ће образовати добре поданике царства, лојалне држави.
„Земља тада преузима контролу над образовањем и схвата да овај сектор може да јој ојача моћ", прича професорка Илић Рајковић.
За те потребе, позвала је пруског реформатора Јохана Игњаца Фелбигера, аутора Ручне књиге, наредивши да се књига преведе, како би се потоњи наставни кадар школовао по његовим принципима.
Убрзо су организовани специјални течајеви, а међу првим ученицима био је управо Теодор Јанковић Миријевски, у то време надзорник православних српских и румунских школа на простору Баната, наводи се у књизи Историја школа и образовања код Срба, обавезној литератури на одсеку педагогије и андрагогије у Београду.
Колико је био успешан и посвећен говоре и речи самог Фелбигера.
Он је 1777. године записао да „његово изванредно схватање суштине прописаног побољшања школства у свим деловима наставе и темељно познавање наставних предмета дају основа нади да ће на најбољи начин управљати школама које му се поверавају и да ће их довести до жељеног савршенства".
По завршетку курса, Миријевски се враћа са великим задатком - да реформише школе, преведе Фелбигерову књигу, организује течајеве за учитеље и приреди одговарајуће уџбенике.
Основна школа постала је обавезна за оба пола, а кретало се са шест година.
Отварале су се градске, сеоске и школе норме, претече учитељских школа.
Уводи се методика, а веронаука више није била од прве године, јер је Миријевски сматрао да се српска деца са елементима вере сусрећу од малена и да нема потребе да то поново уче и у школи, набраја Ненад Нинковић, професор историје на Филозофском факултету у Новом Саду, све новине које су тада уведене.
Али није био то лак посао, због чега је, каже Александра Илић Рајковић, Миријевски био у незавидној ситуацији, јер је за бечки двор „био напредни мислилац, а за Србе нека врста 'издајникa'".
„Српска православна црква је до тада контролисала образовање, учитељи су махом били свештеници, а и били су под јаким утицајем Русије, што је царици јако сметало.
„Цркви су сметале њене реформе, сматрајући да се директно мешају у њихово поље деловања", објашњава она.
Овај Србин из Сремске Каменице убрзо је постао директор српских и румунских школа, примењујући систем за то време знатно напреднији и модернији у односу на многе друге делове Хабзбуршког царства, наводи Нинковић.
Миријевски је отворио на стотине школа, а сви потоњи директори и учитељи, истиче професор, скупљали су знање управо код њега.
„Његов наследник је био синовац Доситеја Обрадовића", додаје.
Овај дипломирани правник учествовао је и у изради Учитељског Устава - акта који постао део угарског законодавства за све српске школе, а царица Марија Терезија га је због целокупног рада наградила племићком титулом, наводи се у четвртом тому Српског биографског речника.
Одбрана ћириличног писма
Франц Јозеф, син Марије Терезије, доласком на власт желео је да наметне немачки као језик администрације, а латиницу као једино писмо.
Заједно са тадашњим српским митрополитом, Миријевски је упутио неколико жалби бечком двору, објашњавајући зашто је важно да се сачува ћирилица, не само због идентитета, објашњава професор Нинковић.
„Ћирилица је била симбол православне цркве и тадашње свештенство плашило се притисака католичке цркве, али и унијата, људи који су признали папу, писали латиницу, а задржали православни обред, међу којима је било и Срба.
„Миријевски се залагао за једнакост писама и успело му је - цар је одустао и ћирилица је опстала", додаје он.
Више их занима што је отишао у Русију, то им звучи грандиозно'
На позив руске царице Катарине Друге, Миријевски одлази у Санкт Петербург, где ће спроводити сличне реформе на пољу образовања као и у Банату.
„Остао је до краја живота, добио племићку титулу, велики посед и, за то време, огромну пензију.
„Био је цењен и члан свих важних образовних институција", прича Нинковић.
Живот и дело Теодора Јанковића Миријевског једно је од испитних питања на катедри историје на Филозофском факултету у Новом Саду.
Нинковић који годинама предаје о реформама школства и положају и животу Срба у Хабзбуршкој монархији каже да је његовим студентима најзанимљивији део биографије Миријевског одлазак у Русију и то што је реформисао тамошње школе.
„Занимљивије им је да уче о реформама које је спровео тамо, него код нас, то им звучи грандиозније", додаје он.
Али његов колега из Москве, главног града Русије, Сергеј Каритов помало стидљиво каже да никада није чуо за Миријевског.
„Морао сам да претражим да бих видео о коме је реч", каже за ББЦ на српском.
На сајту велике руске енциклопедије наводи се да је радио у Комисији за оснивање народних школа, израдивши план школског система.
Заједно са руским наставницима саставио је „Водич за наставнике првог и другог разреда јавних школа у руском царству, а учествовао је и у изради „Руског буквара", „Правила за ученике у народним школама", и „Светске историје", пише у наставку.
Имао је сина Јована, који је настрадао као млади војник.
Теодор Јанковић Миријевски преминуо је у Санкт Петербургу 1814. године, где је и сахрањен код цркве Александра Невског.
'Учитељ мора да буде морална особа'
Александра Илић Рајковић се са именом Теодора Јанковића Миријевског први пут сусрела на основним студијама педагогије.
Данас седи са друге стране катедре на истом одсеку на Филозофском факултету у Београду и учи нове генерације о утицају и траговима које је оставио на пољу образовања.
„Раније смо детаљније анализирали његова дела, сада га кратко помињемо, али наши студенти итекако знају ко је", наводи професорка за ББЦ на српском.
Примерак Ручне књиге коју је Миријевски приредио за будуће учитеље и даље се може наћи на полицама библиотеке овог београдског факултета.
Плавих корица, готово нетакнута, писана старословенским језиком, први је педагошки уџбеник за Србе.
Подељена је у пет поглавља и бави се вештинама које сваки учитељ треба да зна.
Између осталог, наводи се да учитељ мора да буде морална, ведра и расположена особа, дужна да извршава дужност без обзира на плату, као и да усађује љубав и оданост према земаљском господару.
Стефан Анђелковић је завршио педагогију у Нишу, али не памти да је чуо за, овог, како каже ученог човека.
„Упамтио бих, специфично је име, али се не сећам да смо га икада помињали.
„Тек сам недавно у једној телевизијској емисији чуо шта је све радио", додаје кратко за ББЦ на српском.
Улица и парк у његову част
На прашњаву уличну таблу са именом Теодора Миријевског пре неколико година налетео је и Александар Секулић, студент српског језика, шетајући новим крајем, где се преселио из родног Вршца, града на граници Србије и Румуније.
„Било ми је чудно што га не обрађујемо у оквиру 18. века, а требало би, нити га помињемо у оквиру методике, а у неку руку јесте поставио њене темеље", каже кратко за ББЦ на српском.
Професор Нинковић из Новог Сада сматра да је проблем у самом 18. веку, који је, како каже, прелеп, али није период великих ратова и нација, већ доба културних промена, што је „многима досадно".
И док он и његова колегиница са педагогије настављају да чувају траг о овом племићу, Скупштина београдске општине Звездара покренула је 2019. године иницијативу да парк у Миријеву добије име управо по Теодору Јанковићу Миријевском, недалеко од улице већ назване у његову част.
Коментари
Постави коментар