Где је настава физичког у школама у Србији данас
„Браво, Като, мајсторе, браво Машо, испод три минута", каже снажни мушкарац у плавој мајици, док две девојчице једна за другом пролазе кроз циљ.
Пети разред Основне школе „Мајка Југовића" у београдској општини Земун управо је на часу физичког, а на распореду је „упознавање (Земунског) парка", на чијем ободу се школа налази.
„Девојчице 600 метара, дечаци 800, некад један, некад два круга око парка - испод 3.30 је петица, до четири минута четворка", објашњава за ББЦ на српском Златко Саџаковић, наставник физичког, држећи штоперицу у рукама, док остатак разреда полако пристиже.
„Од три часа физичког недељно, у септембру су минимум два трчали, некад и сва три - чим је лепо време, ајмо у упознавање парка; мало су немирни, ајмо у упознавање парка."
Три часа физичког недељно ускоро би могла да буду повећана на пет, уколико широм Србије заживи пројекат „Свако дете има право да одраста здраво", којим је од 1. септембра 120 основних и средњих школа добило два додатна часа физичког.
У пројекту учествују три министарства - здравља, спорта и просвете, а додатни часови физичког тренутно се одвијају само у школама које имају једносменску наставу.
„Повод за то је пораст гојазности, равних табана и деформитета кичменог стуба код деце у последњој деценији, као и изузетне везаности за модерне технологије, где има веома мало физичких активности", каже Славица Ђукић Дејановић, министарка просвете, за ББЦ.
Вишња Ђорђић, професорка Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Новом Саду, сматра да се „дешавају добре промене" и да „има разлога за умерени оптимизам".
„Међутим, у реалности увек постоји мања или већа разлика када је реч о наставницима, деци и њиховим условима за рад, у односу на оно што је прокламовано и прописано."
Просветни радници већ годинама се жале на материјални и професионални положај, због чега је у центру Београда недавно одржан и велики протест.
„Чак и да обезбедимо више часова физичког, важан моменат ће бити њихов квалитет... Без ентузијастичног и стручног наставника, не може бити квалитетне наставе", каже Ђорђић за ББЦ.
Једна од њих је Мирјана Спасић, 62-годишња наставница физичког у Основној школи „3. Октобар" у Бору, граду на истоку Србије, која је због физичког направила и Јутјуб канал.
„У уводном делу часа им преко видео-бима на зиду пустим клип, они гледају и после треба да понове, а ја их обилазим и коригујем", истиче Симић уз осмех.
„Пуштала сам им и демонстрацију одбојке, све како би им настава физичког била иоле интересантнија... Има и музичка подлога како би све било ефектније!"
'Прво ходање и трчање, па остало'
Први део часа физичког у ОШ „Мајка Југовића" је готов и Саџаковић се враћа ка фискултурној сали, праћен буљуком у белим мајицама и црним шортсевима.
Готово сви су добили петице и одмах уморно поседали.
„Устани, устани, прошетајте мало, попијте воде", каже им Саџаковић, ђацима познат као Злаја.
По топлом јесењем дану, док парком већ полако лелуја по неки опали лист, једна група уз цику и вику одлази до оближње чесме.
„Гледај какви су сви фит, таква генерација, а Ката и Маша трче као професионалци", каже кратко бивши рагбиста, који је већ деценијама један од омиљених наставника.
Брада му је седа, леђа широка, али лице увек ведро.
Део дечака хоће напоље на фудбал - „хоћу и ја са њима", виче Ката - други су за одбојку, трећи за кошарку, а једна струја заговара између две ватре.
Злаја све одобрава и додаје лопте.
„Не можеш ти ту много да утичеш на њих, радимо на томе да се активирају физички колико ко може и пружимо могућност да се мало баве спортом", каже Саџаковић кратко.
Док петацима у дигитални дневник уписује оцене, у канцеларију украшену пехарима и лоптама долази Данко Бјеличић, други наставник физичког.
Њих двојица као један од главних проблема физичког данас у Србији виде „нестручно вођење деце до четвртог разреда".
„Оно на чему бисмо потенцирали је увођење наставника физичког васпитања и у млађе разреде или оспособљавање учитељског кадра да то ради", каже Бјеличић.
Деца до петог разреда, додаје, углавном само играју између две ватре, после чега на физичко стигне „на неки начин већ оформљено дете које ништа нема појма."
„Зато их ми прво учимо да ходају, па да трче, па све остало", каже Саџаковић, истичући и да су „учитељи већ преоптерећени".
„Српски, математика, ово, оно, још им само то фали", додаје кратко.
Због тога обојица хвале школице спорта на које деца могу да иду све до преласка у више разреде основне школе, а где уче да трче, скачу и друге најосновније покрете и спортове.
Српски савез професора физичког васпитања, који је тражио више часова физичког, сада тражи и да се физичко уведе и у млађе разреде.
„Период млађег школског узраста је период златног развоја моторике, када се вежбањем највише може утицати на правилан раст и развој моторички способности - ако се он пропусти, касније је ненадокнадив", наводи за ББЦ на српском Мирослав Марковић из Савеза.
Да проблем постоји видело се недавно на крос тркама у вртићима и школама широм Србије, после којих је само у Нишу било десетак деце са различитим повредама руку и ногу, од чега и један прелом зглоба.
Дејан Стојковић, председник Удружења педагога физичке културе Ниша, тада је изјавио да нове генерације „не умеју да ходају по трави и неравном терену, због чега долази до падова".
Истраживање Института за јавно здравље Србије такође указује на то да већина деце и адолесцената није довољно физички активна.
Међутим, Саџаковић за заинтересованост деце са спорт, у добу када су често оптуживана да због телефона више нису тако вична трчању, пењању, прљању и другим јурцањима, каже да све „зависи од генерације до генерације и нема правила".
„Пети разред нам је и прошле и ове године био супер, али смо нешто раније имали катастрофа генерацију, ништа ниси могао да радиш са њима."
ББЦ: „Значи има спорта у деци?"
„Има, али има и претеривања у другом смислу, да неки већ у петом разреду два пута дневно тренирају и улазе у професионални спорт са 10, 11 или 12 година", каже Саџаковић.
„Они су са 17 година 'ћао'", додаје Бјеличић, уз одмахивање руком.
Инфраструктура
Као велики проблем, сви наставници физичког истичу инфраструктуру.
„И данас постоје школе које немају салу, па физичко држе у учионици", каже Бјеличић и наставља: „Како тамо да радиш?".
Према подацима Града Београда, од 202 основне школе у престоници, 18 нема фискултурну салу, као и 18 од 87 средњих школа.
У последњих пет година изграђено је осам сала за физичко, додају надлежни, истичући пре свега непостојање простора за њихово подизање као главни проблем.
Ученици неколико нишких школа годинама су часове физичког имали на нишкој Тврђави, а познат је и случај Средње техничке школе „Павле Савић" у Новом Саду, која је фискултурну салу требало да добије још почетком двехиљадитих, али су се радови дебело одужили.
Деца те школе на час физичког данас путују 45 минута до другог објекта, преноси Нова.
Мирослав Марковић каже да око четвртина школа у Србији данас нема салу за физичко.
„Квалитетан час физичког и креативни наставник може да одржи и у учионици, ходнику, на спољном терену, оближњем парку... Постоје могућности за тих пет часова."
На пример, каже, три часа могу бити у школи, а још два деца могу да одраде после наставе, у оближњем спортском центру, на „пливању, бадминтону, одбојци или нечему сличном".
Посебан проблем постоји у мањим срединама, где се многе школе сналазе како знају и умеју.
Александра Илић, директорка Економско-угоститељске школе „Вук Караџић" у Великој Плани, наводи да у том месту три школе користе исту салу, која притом дуго чека реконструкцију.
„Када је лепо време сви су напољу, а овако направимо распоред - гимназијалци увек иду у школу преподне, а ми и техничка школа мењамо смену."
Радова је током претходне школске године било код Мирјане Спасић у Бору, због чега девет месеци нису могли да користе салу.
„Нисам могла да оставим децу тек тако, слушаће они теорију око исхране и свега, али суштина је да буду активна, а ту мора машта да ради", каже 62-годишња Спасић ведро.
„Организовала сам две учионице да се дечаци и девојчице пресвлаче, на ходнику смо радили загревање, а у свечану салу положили струњаче, па у групама радили вежбе."
Ентузијазам
Спасић је физичко почела да предаје сада већ давне 1985. године.
Прво је радила у вртићу као стручни сарадник, потом прешла у основну школу, а имала је кратки сусрет и са средњошколцима.
„Када радите са млађим узрастом, физички се уморите, а са старијим - психички", истиче кратко.
Током каријере се бавила џудом, гимнастиком, пливала, веслала и ронила, а током година 38 година стажа је са децом, како каже, радила „свашта нешто креативно".
Наставу физичког је држала и током епидемије корона вируса, када школе нису радиле.
„Укључивали се сви преко мобилног телефона или компјутера, неко у ходнику, неко у соби, неко у кухињи, неко у купатилу", наводи Спасић.
„Немате лоптице? Ништа, смотајте чарапе као куглице и ето лоптица. Немаш вијачу? Узми ластиш, каиш, канап."
У међувремену је и засебно радила са гојазнијом децом, извлачила их са часова на разговоре са психологом и педијатром.
„Причали смо са њима како да заволе себе, воде рачуна о исхрани и разговарају о свему што их занима."
Због тога на питање како бити добар наставник физичког, одговара „треба себе пронаћи у том послу, волети га, бити креативан и маштовит."
Сада је смислила нови пројекат, по узору на школе у Шпанији.
„Назвали су то изазов - на пример, да деца један месец у школи пију само воду, не газирана пића, па следећи месец да као ужину доносе воће."
О љубави према послу наставника физичког прича и Александар Ранковић, који се тиме бави од 2014. године, а данас ради у ваљевској ОШ „Десанка Максимовић".
„Часови физичког су и те како важни, ако мене питаш у три најважнија предмета су... Па шта је то важније од здравља", наводи Ранковић за ББЦ на српском.
За рад са децом, истиче, треба много стрпљења, али напретка може да буде уколико постоји континуитет у раду.
„Најнапорније је када не радиш ништа - ако бих им шест часова само бацио лопту и седео, онда би дан трајао до прекосутра, овако ми бар пола часа прође у плану и програму."
Говорећи о томе колико деца данас воле физичко, он наводи да су обично интересовање и способности повезани - „они који су добри у спорту су и заинтересовани за њега".
„Мада већина када би бирала да ли да поподне проведе на фудбалу или играјући видео игре, мислим да би бирали видео игре", каже бивши фудбалер.
- Слободан Маричић
- ББЦ новинар
Коментари
Постави коментар