Наставници књижевности: Проблем је застарела лектира

Школарци не могу без интернета, без лектире могу

Уместо да их приволи, да их заголица, инспирише – избор лектира и текстова младе трајно удаљи од читања, каже Душан Благојевић, професор српског језика и књижевности.

Данашња деца школског узраста не могу без интернета, без прозе и поезије могу. Из руку не испуштају мобилне телефоне. Не друже се више с књигом – зуре у екран, листају сторије, размењују мимове и гифове, емотиконе и емоџије, дужи текстови им не држе пажњу. Школску лектиру углавном доживљавају као наметнуто штиво, напорно и досадно. Да јуре знање ђаци не би масовно посезали за дајџест верзијама књижевних дела онлајн.

– Ако бисмо да слажемо „варку на варку”, рекао бих да није тако. Важно је, за почетак, да престанемо да се лажемо. Оног тренутка када се ученицима изговори реч лектира, већ су пет корака даље од читања. Стиче се утисак да списак лектира састављају највећи „мрзитељи књижевности”, иако знам да није тако. Али замислимо ученика петог разреда који отвара читанку и прво на шта наилази јесте песма Милице Стојадиновић Српкиње „Певам песму”. Поред свести да је историјски значај песникиње немерљив, изговорићу нешто што је вероватно јерес – та песма може само да подстакне дете да никад више не прочита ниједну песму, и за једног петака нема никакав значај, нити ће икад имати. Уместо да приволи децу, да их заголица, инспирише – избор лектира, текстова и песама децу и младе трајно удаљи од читања – разјашњава у разговору за „Политику” Душан Благојевић, професор српског језика и књижевности у Гимназији у Лебану.

Проблем је, уверен је он, што смо, како каже, „заточеници имагинарног књижевног канона, па пошто и сами робујемо, онда и неимагинарну децу заробимо”. Да би било осетних помака набоље у развијању и неговању ваљаних читалачких навика, неопходно је да практичари из учионица више учествују у раду комисија које праве и одобравају програме наставе и учења, увиђа овај награђивани професор.

– Недостаје храбрости да се искорачи. Не постоји ни политичка воља и системска подршка, видели смо шта се десило с колегама које су пробале да изоставе Десанку Максимовић из четвртог разреда гимназије. Док је тако, седмаци, пубертетлије, „читаће” препричану Андрићеву приповетку „Јелена, жена које нема”, а наставници ће лагати себе да су је ученици разумели. Ето, тако започиње мржња према књижевности. Онда дођу у средњу школу и кажу да је последња књига коју су прочитали „Бела грива”. Дође ми да им кажем да их разумем, али не кажем – илуструје Благојевић.

Када би требало да се развија читалачка мотивација, књиге које деци нудимо бивају за њих досадне својом формом, тематиком, оптерећујуће обимом, некомуникативне с тренутком у којем деца одрастају, напомиње за наш лист Сена Вукотић, наставница српског језика и књижевности у Основној школи „Мито Игумановић” у Косјерићу. Добар пример за мотивишуће, истраживачко у читању у нашој књижевности за децу, по њеном мишљењу, јесу књиге наших савременика: Уроша Петровића, Дејана Алексића, Јасминке Петровић, Игора Коларова, које ученици и воле.

– Теме, поетика, приповедање, иронија, игра речи, поигравање с концептом читалац–књига–прича–јунак могу се објаснити сасвим добро кроз ето једну Алексићеву књигу „Кога се тиче како живе приче” на допадљив и љубак и не површан начин који ће бити мотивација да се разбије мит о досадности и далеким стиловима. Највеће освежење наших школских програма управо је увођење ових писаца. До класика светске и наше књижевности долази се преко будућих класика, а ови писци то јесу. У супротном генији какви су на пример Андрић или Исидора Секулић због недовољне претходне читалачке ангажованости деце остављени су да буду запамћени као тешки и неразумљиви – објашњава Вукотићева.

До књиге се, наглашава она, не долази само у библиотеци или књижари него и на игралишту, у парку, шетњи с родитељима, кроз разговор – а то значи укидањем или свођењем на најмању меру различитих форми симулација стварности којима су деца окружена путем мобилних телефона, рачунара, телевизијских екрана. Као један од начина да се књига приближи деци ова наставница наводи повезивање књижевности с другим уметничким формама: филмом, позориштем, музиком, стрипом... Плодоносно би, каже, било и повећање фонда часова српског језика унутар кога се боре граматика и књижевност, а претрпаност градива наставника приморава да неке наставне јединице прелети.

– Читање књижевног дела од почетка до краја и тумачење на часовима било би најделотворније за развијање мотивације за читање код сваког ученика без изузетка. Нажалост, са четири часа недељно српског језика то је тешко изводљиво – истиче Вукотићева.

Треба суштински реформисати програме наставе тако што ће сви они који их састављају прво провести бар годину дана у школама, наглашава Благојевић, испитивати читалачке навике и интересовања ученика, разговарати с наставницима, писцима за децу и младе и тек затим саставити програме.

– Треба инсистирати на читалачкој писмености која се не стиче само на часовима књижевности већ на часовима свих предмета. Мењати навике – увести сат времена недељног или месечног читања за све у школи, од директора до помоћних радника, довести пензионере у школе којима ће млади читати, направити паркове за читање, преуредити библиотеке... Када су последњи пут деца видела своје родитеље да читају? Када су видела директора школе да на неком одмору чита књигу? Онакве какве су читалачке навике одраслих, такве су и читалачке навике деце. Будућност књиге, а и деце, не зависи од деце, већ од нас одраслих. Кад ово друштво схвати да се од читања расте, како рече Јасминка Петровић, онда ћемо приволети и ђаке да читају – закључује Благојевић.

Миленија Симић-Миладиновић

Извор:https://www.politika.rs/scc/clanak/579492/Skolarci-ne-mogu-bez-interneta-bez-lektire-mogu