Педагошки Забавник

Мирослав Косијер из Београда има двоје деце која ће се 1. септембра наћи у клупама Основне школе „Владислав Рибникар". Син креће у четврти разред, ћерка у други, и Косијер каже да у њиховој кући „нема разлике у односу на претходни 1. септембар". „Имају коментаре као пред сваку школску годину... Школи се нико не радује због књига и учења, већ због дружења и другара из одељења", наводи Косијер. Међутим, од 3. маја 2023, када је 13-годишњи ученик пуцао у школском ходнику и учионици, убивши деветоро деце и школског чувара, ништа више није исто. Настава је прекинута, почели су протести против насиља, али је дошло време за повратак у школске клупе - у Рибникару или негде другде. „То велико страдање је нешто на шта не можемо да останемо неми као друштво", сматра Војин Шаљић, који је ћерку из Рибникара пребацио у другу школу. „Не можемо да се правимо као да ништа није било, да након неколико дана наставимо и кажемо 'добро, неко је ту страдао, обрисаћемо мало, окречити и

Увек сам мислио да ако не успем у медицин и , да ћу бити учитељ у школи. У ствари, пре него што сам постао лекар у болници, радио сам као професор у средњој школи. Сматрам да су повезаност и поверење суштински део начина на који учимо, производ разумевања и комуникације који само наставници могу да разумеју. Потребно је више од комуникаци јски х вештина да бисмо пренели идеје и оно што ценимо у нашим институцијама за учење; учитељу је, пре свега, потребно срце. Знам ово као во ђ а здравственог тима, радник на првој линији, клиничар и ментор, али то знам и као отац учени це другог разреда, моје седмогодишње ћерке Каије. Са ове тачке гледишта, посебно када су у питању потребе мојих пацијената, видим велику сличност између здравствене радне снаге у нашој земљи и оних који раде у образовању. Наставници или здравствени радници, радници на првој линији, посвећени су услугама: да образују ученике и да брину о пацијентима, респективно. Сваки овај позива захтева огромну посвећеност и пажњ

Deci ne treba držati predavanja jer je sama tragedija predavanje za ceo život. Za ovakve trenutke je važno biti čovek.   Već znamo kako kod nas počinju sve nove školske godine. Prvi zadatak je sa temom „Kako sam proveo leto” ili „Nezaboravni doživljaj sa ovog letovanja”. Pa onda „Jesen u mom gradu” i tako redom. Da, bilo je leto, i da, doći će jesen. Ove školske godine nije kao nekada, nešto drugačije se širi vazduhom, oseća se u njemu. Svesni ili ne, ne možemo da se otmemo utisku da se nešto promenilo. Dva velika tragična događaja, u školi „Vladislav Ribnikar” i u selima oko Mladenovca, sada su samo sporadični povodi da se nešto napiše, kaže, bude u toku sa dešavanjima. Izgubila se, čini se, empatija toliko neophodna da bismo zapamtili. Pamćenje ne mora i ne treba da bude zlopamćenje već samo čuvanje uspomene i pre svega opomena. Ako već negde piše „Pazi, klizavo”, onda je ovo vrlo „klizavo” i takva tabla mora da stoji uvek, ne na podlozi nego u glavama. Našim glavama, da bismo tu por

Veliki filozof Aristotel imao je vrlo interesantne ideje o reprodukciji životinja, koje su tisućljećima utjecale na formiranje odnosa između muškaraca i žena… Prije otprilike 2,400 godina, Aristotel je došao do revolucionarne nauke o “stvaranju” ili reprodukciji. Neke od njegovih tvrdnji o životinjama i ljudima su zapanjujuće: slonovi preferiraju usamljena mjesta za parenje; ribe nemaju testise; mužjaci su začeti kada pušu sjeverni vjetrovi. Ova otkrića iznio je u Reprodukciji životinja, knjizi koja se poput meteora srušila na klasični svijet. Ovu studiju volim zbog njene radosti prema prirodi – i zato što priziva slike filozofa kako se krije u žbunju dok posmatra ježeve kako se pare “trbuhom uz trbuh”. Ipak ova studija ima i svoju mračnu stranu. Njena nauka smještena je u kompleksnoj filozofiji reprodukcije prema kojoj su muškarci bolji od žena. Dok detaljno opisuje kako se ljudi razvijaju u materici, Aristotel objašnjava zašto su žene inferiornije, čime opravdava seksizam. Nije nikak