Đuro Radosavović: Roditelji sa posebnom decom

Bez obzira na to da li dovode prvi put svoje dete u tu zgradu, ili dolaze mesecima i godinama, svi roditelji kad izađu iz te zgrade, zastanu ispred ulaza i svi do jednog imaju isti izraz na licu. Mešaju se bol i nada.

P

ostoji jedna stara zgrada na Dorćolu oko koje možete sresti roditelje čiji zabrinut pogled zadire u budućnost njihove dece. Oni odvode svoju decu u tu trospratnu zgradu, ostave ih kako bi im stručna lica pomogla. Svaka prostorija je specijalizovana za posebnu oblast i fazu razvoja, za posebne probleme. U jednoj su deca koja idu kod logopeda jer ne izgovaraju dobro određene glasove. U drugim prostorijama su deca koja jedva govore ili uopšte ne govore. Svako dete ima svoj termin kod određenog stručnjaka. Zgrada nema lift, pa se od samog ulaza čuje plač i glas roditelja koji svako na svoj način pregovaraju sa decom. Mole ih da se smire, govore im da je to za njihovo dobro, obećavaju im igračke, kolače, crtaće, a deca samo hoće jedno, hoće napolje, odmah. Na međuspratovima roditelji čuče dok deca plaču i neće da naprave korak stepenicama ka gore.

Bez obzira na to da li dovode prvi put svoje dete u tu zgradu, ili dolaze mesecima i godinama, svi roditelji kad izađu iz te zgrade, zastanu ispred ulaza i svi do jednog imaju isti izraz na licu. Mešaju se bol i nada. Stoje malo u mestu, gledaju u cipele, pa gledaju okolo besciljno, pre nego što izvade telefon ili zakorače dalje. Nekad termin deteta traje sat vremena, a nekad i duplo duže. Za to vreme, očevi i majke hodaju po gornjem Dorćolu, hvataju krugove, penju se Kapetan Mišinom, pa skrenu u Gospodar Jevremovu, pa nazad dole niz Kralja Petra. Pokušavaju da izgube vreme, sve vreme misleći šta li prolaze u toj zgradi bez lifta njihova deca. Pitaju se da li se muče previše i nadaju se da će se sav taj trud isplatiti, nadaju se da će im deca oprostiti što ih tamo dovode i ostavljaju. To je za njihovo dobro, ponavljaju. To je za njihovo dobro.

Strahuju od ishoda, autizma, problema, a nadaju se pomaku, da sve te muke, vreme, novac i trud, da će se sve to isplatiti i da tako mora, da rade pravu stvar. Preko puta ulaza u pomenutu zgradu je osnovna škola. Jedna od elitnih, najboljih u gradu. Deca trče, vrište, igraju se i uživaju. Neki drugi roditelji briže druge brige, gde će se parkirati, hoće li proći „oko sokolovo“ da im lupi kaznu, hoće li njihovo dete biti najbolje u razredu, stižu li na vreme na časove klavira, gitare ili na džudo, robotiku, francuski i plivanje. I to je sve u redu, sve je to valjda život, ali roditelji koji su doveli decu u tu zgradu bez lifta svet vide drugačije. Za njih problemi parkiranja, ogovaranja, dnevne politike, oblačenja i društvenog statusa postoje, ali su minorni u odnosu na njihovu primarnu želju: da njihovo dete bude bolje, a ne najbolje. Ti roditelji su naučili davno da razdvoje važno od nevažnog. Dok gledaju tu decu ispred škole, nadaju se da će i njihova deca nekad biti takva, da će moći tako bezbrižno da žive.

Dok čekaju svoju decu i kraj njihovog termina u zgradi bez lifta, većina roditelja sedi svako u svom kafiću. Neko pokušava da bude nevidljiv u ćošku „Hleb i kifle“, neko je u „Dorijanu Greju“, a neko u kafiću kome ni ime ne zna, a samo želi izolaciju na sat ili dva. Oni zure u prazno, vrte kašičicu u šoljici kafe, gledaju u ekran telefona, a kad čitaju, dosta njih čita knjige sličnih naslova, na istu temu, kako pomoći deci. Pokušavaju da otkriju tajnu, o deci, o svetu, o govoru, o životu. Oni čekaju, ne samo da prođe vreme, oni čekaju čudo. Dolaze sebi jer znaju da je u prostorijama gde su ostavili svoju decu teško. I dole je teško.

 

Ali ti roditelji se trude. Svakodnevno. Znaju da njihova deca imaju problem. Oni ne guraju ništa pod tepih. Oni ne odustaju. Bore se, daju sve od sebe. Podredili su deci posao, vreme, hobije, baš sve. Zbog oporavka, zbog života svoje dece. Oni su heroji, ti roditelji koji čekaju!

Njihova deca su borci, jer to što rade nimalo nije lako. Svaki njihov dan je teška borba, život u malom.

Kad dođe vreme da se ide po decu, ispred ulaza u zgradu u Jovanovoj ulici skupe se roditelji jer svako porani, da ne bi zakasnili. U tih par minuta, razmenjuju iskustva, mišljenja, kontakte i nadanja. Neko ne ume da izgovori s, z i š, a neko još nije progovorio ni reč. Doziraju roditelji te razgovore jer su oni svaki put slični ili isti, a obavezni, jer se izbeći ne mogu.

Mešaju se akcenti. Ima dosta ijekavice u tim razgovorima, spajaju se Beograd, Obrenovac i Kragujevac sa Bosnom i Crnom Gorom. Jer je taj centar za razvoj dece među boljim na Balkanu, pa dolaze roditelji sa decom sa svih strana. Dođu u Beograd na par meseci da probaju da učine što više u tom kratkom periodu. Doživljaj Beograda je tim roditeljima zamagljen, jer oni taj gornji Dorćol na kom je kvadrat stambenog prostora minimum 3.000 evra ne vide tim očima. Za njih ne postoje luksuzni restorani u kojima se jede tatar biftek i losos, ne postoje vinarije, sirevi i gastro barovi, za njih je Dorćol sinonim za tu zgradu bez lifta i decu koja u nju dolaze.

Od samog ulaza, na svakom spratu isti je miris, jer se deca često upiške ili ukake, a skoro svakom detetu je vrat mokar, a ruke vlažne od znoja, od napetosti i napora. Nije deci lako i to roditelji dobro znaju. Ona tamo moraju da vežbaju, moraju da daju sve od sebe, da rade sa ljudima koji im nisu bliski, da ih slušaju. Ti ljudi, možemo ih nazvati „stručnim licima“, oni iz dece izvlače maksimum, sve što mogu i koliko deca mogu.

Kad preuzimaju decu, roditelji zgrabe dete za ruku jer ono bi odmah van. Roditelji rašire oči i upijaju svaku reč koju će čuti o napretku ili stagnaciji svog deteta. Iščekuju dobre vesti.

Dete je reklo čarobnu reč, prvu, reklo je „mama“, i to nekome znači sve, čitav svet. Prvi put. Taj dečak ima pet godina. Duže od godinu dana se penje nekoliko puta nedeljno na drugi sprat u zgradi bez lifta, ostaje po par sati i rezultat je stigao. Prvi put je rekao „mama“. Svi su srećni kao da zna napamet sve pesme hora „Kolibri“, kao da je naučio francuski, kao da zna da čita i ćirilicu i latinicu. Srećan je i tata iako je dete reklo „mama“, srećni svi zbog te jedne reči od četiri slova.

Patologija govora je jedan deo dečjih problema. Nazivi za probleme sa kojim se deca i roditelji susreću su rogobatni, ali da su lepši, možda ni to ne bi valjalo. Naziv „deca sa posebnim potrebama“ je prilično širok i pristojan, možda ne postoji alternativa ni sinonim. Možda nema zasad srećnijeg naziva. Imaju mnoga deca potrebe. Jesu te potrebe posebne, ali za njihove roditelje, ta deca su posebna. Kad je tako, a jeste tako, valja obratiti pažnju na svaki detalj, na svako pregnuće i tih roditelja i te dece. Ne sme se okretati glava, jer nije ljudski, a njima svaki osmeh, svaki pogled vredi kao podrška, kao aplauz. Među njima ima posebne ljubavi, dok izvlače iz sebe nadljudsku snagu da budu bolji, da prevaziđu sebe i uspeju, da uhvate korak. Treba im čestitati.

Sve su to posebna deca, to su roditelji sa posebnom decom! 

IZVOR: https://velikeprice.com/drustvo/roditelji-sa-posebnom-decom/