Mario Reljanović: Dualno obrazovanje kao naprednjački usud

Da li ste ikada posmatrali dete kako pokušava da ubaci kocku kroz okrugli otvor na igrački? Kako se lagano povećava agresija i frustracija jer ne razume zašto ne uspeva? Neko dete će odustati, a neko će po svaku cenu probati na silu da ugura deo igračke tamo gde mu nije mesto. Ovo je priča o naprednjačkoj vlasti, koja se i dalje ponaša kao jedno takvo dete i po svaku cenu pokušava da reanimira dualno obrazovanje iako se ono od samog početka nalazi na izdisaju pošto nikada nije zaista oživelo. Ono što vlast radi svakako se tiče i dece, samo je daleko opasnije od pomenute dečje igre.

Zakon o dualnom obrazovanju usvojen je uz veliko protivljenje javnosti. Neverovatan broj egzotičnih i neustavnih rešenja nije zasmetao sprovođenju plana koji je vrhovni vođa označio kao jedan od prioriteta. A kada vođa označi nešto kao prioritet, to će se forsirati po cenu najvećih gubitaka, koji se ne mere samo u novcu već i u mnogo važnijim vrednostima. Prve godine primene dualnog obrazovanja otkrile su jako skromne domete tog sistema. Zbog toga su menjani i Zakon o dualnom obrazovanju ali i Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju. To nije pomoglo: u prethodnoj školskoj godini samo 4,9% ukupnog broja učenika srednjih škola ušlo je u ovaj dualni obrazovni sistem. Zbog toga nam slede nove novine, očigledno smišljene da po svaku cenu uguramo kocku u kružni otvor…

Prva novina je otvaranje dualnog obrazovanja za ceo javni sektor. Poslodavac detetu na dualnom obrazovanju, prema predloženim izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju, moći će da bude i „državni organ, ustanova ili druga organizacija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave koji ispunjava propisane uslove za učenje kroz rad učenika u dualnom obrazovanju i čija delatnost omogućava dostizanje znanja veština i stavova propisanih odgovarajućim planom i programom nastave i učenja u dualnom obrazovanju“. Nije kraj. Poslodavac će moći da bude i organ unutrašnjih poslova i odbrane, kod kojih se učenje kroz rad realizuje u skladu sa propisima koji uređuju rad tih organa i Zakonom o dualnom obrazovanju. Genijalna ideja! Otvoriti dualno obrazovanje za kancelarijsko poslovanje, administrativne poslove i birokratiju – jer svi znamo da toga nemamo dovoljno… Još genijalnija ideja! Otvoriti petnaestogodišnjacima put ka oružju u vojsci i policiji – jer, šta bi moglo da krene naopako? Možda je odgovor na ovo drugo pitanje pao na pamet nekome u vlasti, jer se ovaj zakon nije gurao po svaku cenu pre početka nove školske godine, a primena je predviđena tek od školske 2026/2027 godine…

Izgleda da se čak ni poslodavci ne interesuju mnogo za dualno obrazovanje, jer jedna od predloženih izmena ide u pravcu stvaranja „trening alijansi“ (zaista se tako zovu) od dva ili više poslodavaca koji pojedinačno ne bi mogli da ispune uslove da prime učenike na „učenje kroz rad“.

Ne samo da nema ni reči o ispravljanju definicije i položaja dece u dualnom obrazovanju, koje u postojećoj formi opasno liči na prinudni rad definisan Konvencijom 29 Međunarodne organizacije rada, već se uslovi rada dalje usložnjavaju na štetu dece. Takozvano „učenje kroz rad“ će sada moći da iznosi 60-80% fonda časova stručnih predmeta u trogodišnjim, odnosno 40-80% časova u četvorogodišnjim školama. U školi može da se realizuje samo 25% časova koji su predviđeni kao učenje kroz rad, što znači da će se ogromna većina realizovati kod poslodavaca.

Zanimljivo je da zakonodavac pokušava da pooštri uslove koje poslodavac mora da ispuni da bi se kvalifikovao za prijem dece na „učenju kroz rad“. Tako se dosadašnja formulacija da poslodavac „nije pravnosnažno osuđivan za kaznena dela propisana zakonom kojim se uređuje sprečavanje zlostavljanja na radu“, koja je kritikovana kao nepotpuna i nedovoljna, zamenjuje drugom formulacijom da poslodavac „nije kažnjavan za prekršaj propisan zakonom kojim se uređuje sprečavanje zlostavljanja na radu i propisima koji uređuju oblast bezbednosti i zdravlja na radu, kao i da nije kažnjavan za krivično delo zlostavljanja u smislu krivičnog zakonika“. Jeste malo bolja od prethodne ali je i ova formulacija izuzetno manjkava, a pomalo i čudna. Naime, osnovna primedba je da poslodavac koji je kažnjavan za bilo koji prekršaj, odnosno odgovorno lice kod poslodavca za krivično delo, koje se može povezati s oblašću rada, ne može biti podoban za obavljanje procesa „učenja kroz rad“. Šta smo umesto toga dobili? Da je isključeno angažovanje poslodavca koji je osuđen za prekršaje koji se odnose na zlostavljanje na radu i bezbednost na radu. Ovo je sasvim u skladu s posmatranjem dece na „učenju kroz rad“ kao učenika, a ne kao radnika – što je nedopustivo. Oni iz ugla zakona i dalje ne moraju biti posebno zaštićeni kada je reč o opštim uslovima rada jer, osim nekoliko ograničenja koja su nametnuta Zakonom o dualnom obrazovanju, na njih ne možemo primeniti većinu prava koja bi ima pripadala da se nalaze u radnom odnosu. I tu se vraćamo na staru priču o neverovatnoj prirodi ugovora o učenju kroz rad, koji ne samo što se zaključuje na način koji nije u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Srbije, nego i predstavlja neki hibridni, nepoznati oblik rada koji ne poznaju međunarodni standardi. Šta reći dalje o nastavku teksta citirane nove odredbe, da poslodavac ne može biti lice koje je kažnjavano za krivično delo zlostavljanja u smislu Krivičnog zakonika? Krivično delo zlostavljanja na radu ne postoji u Krivičnom zakoniku. Ako se misli na krivično delo „Zlostavljanje i mučenje“ iz člana 137. KZ, ono se odnosi na neke druge situacije (mada je istini za volju u prošlosti upotrebljavano i za slučajeve zlostavljanja na radu). Ali hajde da prihvatimo i takvu konstrukciju, odatle možemo izvesti naredno pitanje koje se postavljalo i ranije a koje nije rešeno, da li je to jedino krivično delo koje diskvalifikuje poslodavca da radi s decom, ili postoji niz drugih krivičnih dela koja ukazuju da neko nije podoban – kao što je na primer osuda za nasilje u porodici (član 194. KZ), ili polno uznemiravanje izvršeno prema maloletnom licu (član 182a. stav 2. KZ), ili još gore podvođenje maloletnog lica (član 183. KZ)? O tome izgleda niko nije razmišljao.

Pošto bi trebalo smestiti sve partijske botove u državnu upravu, ne čudi što se ovim izmenama i dopunama ozvaničava organizovanje Kancelarije za dualno obrazovanje. Jer ako postoji kancelarija, sigurno se nešto dešava što je baš dobro u toj oblasti. Ako ne verujete, pitajte zaposlene u javnom preduzeću Beogradski metro i voz.

Zanimljiv je i novi član 26a. koji je očigledno neustavan jer ograničava pravo na obrazovanje i (ponovo, dodatno) dovodi u pitanje dobrovoljnost „učenja kroz rad“. Ovim članom je, naime, predviđeno da učenik koji želi da s programa dualnog obrazovanja pređe na redovno obrazovanje može to da učini tek od nove školske godine (hajde da kažemo da je to manje-više u redu) ali samo pod uslovom da se postigne dogovor sa poslodavcem s kojim ima zaključen ugovor o učenju kroz rad (tako piše, ne znam šta znači), kao i da taj ugovor bude raskinut pre transfera učenika. Kakav je to dogovor? Da li poslodavac može da zabrani detetu da promeni obrazovni program koji pohađa? U tom slučaju, da li je tvorac ove norme pri zdravoj pameti i čistoj svesti? Kako može obrazovanje (setite se poslodavci i državo, to su deca na obrazovanju!) da zavisi od volje poslodavca? Da li je to bilo moguće zamisliti u sistemu učeničkih praksi, koji je postojao (i funkcionisao) pre dualnog obrazovanja? Ako ovoj skandaloznoj odredbi dodamo i onu da većina dece na „učenju kroz rad“ ne zaključuje ugovor o učenju kroz rad već to čine roditelji u njihovo ime (što je poseban pravni nonsens koji je mnogo puta kritikovan) onda imamo zakonsku mogućnost da dete bukvalno bude naterano da radi u sistemu dualnog obrazovanja kroz celu srednju školu, a da se pri tom nijednog trenutka ne pita da li je to u redu i da li to želi. Da ni ne počinjem s nabrajanjem čemu je sve to suprotno i zašto je duboko neustavno. Nije jasno šta podrazumeva „dogovor“ s poslodavcem ali se iskreno nadam da ova odredba neće biti usvojena u predloženom obliku, ili ćemo imati sistem koji se graniči sa nekim mehanizmima eksploatacije dece u Africi i Aziji (s tom razlikom što se situacija u tim državama lagano popravlja, a ovde postaje sve gora).

I konačno, na kraju teksta izmena i dopuna imamo još jedno predivno iznenađenje. Nakon što godinama niko nije reagovao na činjenicu da deca na „učenju kroz rad“ primaju neustavnu visinu naknade od 70% minimalne zarade, zakonodavac je rešio da poslodavce časti sniženjem cene rada dece, što verovatno ima veze i s činjenicom da država kao njihov budući poslodavac ne želi da potroši puno novca da bi proizvela statističke cifre kojima će se hvaliti. Nova odredba, prva od dve zanimljive, kaže: „Naknadu za učenje kroz rad poslodavac može isplaćivati i u različitim iznosima po godinama školovanja shodno nivou znanja učenika u rasponu od najmanje 30% od minimalne cene rada po satu neto pa naviše, s tim da ukupna naknada za učenje kroz rad isplaćena na nivou obrazovnog profila mora da iznosi najmanje 70% od minimalne cene rada po satu neto isplaćene za taj period.“ Ovo znači da dete može biti plaćano samo jednu trećinu minimalne zarade za svoj rad u dužem periodu. Tako nešto je neshvatljivo i sa stanovišta naknade za izvršeni rad, i sa stanovišta da nikom ne može biti uskraćeno pravo na minimalnu cenu rada (uz sva ograničenja koja komplikuju prirodu minimalne zarade u Zakonu o radu). Ali postoji i druga odredba u istom članu koja je nova i podjednako interesantna: „Pored ugovora o učenju kroz rad, poslodavac može sa učenikom, odnosno njegovim roditeljem ili drugim zakonskim zastupnikom da zaključi i ugovor o stipendiranju.“ Ovo se nastavlja na priču iz prethodnog pasusa, jer se ugovorom o stipendiranju uobičajeno stipendista obavezuje da ostane da radi kod poslodavca neko vreme po završenom obrazovanju ili usavršavanju. To znači da roditelj može u ime deteta da odluči da ga zatvori kod poslodavca i na duže od tri ili četiri godine, koliko traje škola. Konačno, ako ste pomislili da je to stvar poslodavca i deteta (roditelja deteta) i da nije tako loše da dete ima posao odmah pošto završi školu (što zaista ne deluje loše kao ideja) evo još jednog novog stava u istom članu koji će vam podići raspoloženje (ili pritisak): „Sredstva za finansijsku podršku dualnom obrazovanju, koja se ostvaruje kroz pomoć školama i privredi radi školovanja učenika za deficitarna zanimanja mogu se obezbediti u budžetu Republike Srbije. Bliže uslove za finansijsku podršku iz stava 7. ovog člana utvrđuje Vlada.“ Dakle, dragi svi, mi ćemo finansirati svojim parama poslodavce koji primaju decu na „učenje kroz rad“. Ograničeno je samo na deficitarna zanimanja ali budući da Vlada može utvrditi koja su to zanimanja, verujem da će se spisak pogodno uklopiti sa onim delatnostima koje obavljaju poslodavci koji primaju decu na „učenje kroz rad“. I tako norma o smanjenju naknade za „učenje kroz rad“ dobija dodatni smisao – u prve dve godine, na primer, država finansira poslodavca za 30% minimalca koliko iznosi naknada. Dete puni 18 godina, želi da raskine ugovor i odlazi na redovno školovanje (ako mu poslodavac dozvoli?) a poslodavac uzima još jednog besplatnog radnika. Država ne plače mnogo za osipanjem dece u dualnom obrazovanju, ne košta je puno, a statističke kategorije se uvećavaju tako da je sistem dualnog obrazovanja pun pogodak. A mi kao ovce plaćamo ceo taj poduhvat.

Mnogo je tekstova na početku školske godine o tome kako početi posle svega što se desilo. Dosta je kritika na račun vlasti o tome da se zapravo ništa nije promenilo od tih užasnih majskih događaja. I sve takve kritike su opravdane, ali ne treba gubiti iz vida da vlast ne samo što ne razume, ili ne želi da razume jer to podrazumeva i prihvatanje odgovornosti za datu situaciju, već vredno radi na daljem „usmeravanju“ učenika srednjih škola ka zanimanjima bez budućnosti, u sistemu bez logike. Neko je prilikom usvajanja Zakona o dualnom obrazovanju pravilno zaključio da je ono zamišljeno ne kao efikasan sistem obučavanja za deficitarna zanimanja koja su nam zaista potrebna na tržištu rada, već kao način kanalisanja dece od najranijeg doba radne aktivnosti ka poslovima koji im nikada u Srbiji neće doneti šansu za dostojanstven rad i dostojanstven život. Drugim rečima, vlast je pokušala da ovim sistemom stvori novi kontingent mladih jeftinih radnika koji ne znaju ništa drugo da rade, osim da rade u lošim uslovima rada za razne „gazde“ na poslovima bez perspektive. Uostalom, kada pređete sa uslova rada koje imate u dualnom obrazovanju na minimalne uslove rada predviđene Zakonom o radu, dobijate lažni osećaj da ste napredovali u karijeri. Taj osećaj, međutim, veoma brzo izbledi, jer shvatate da ste profesionalno zakucani na bezizglednom poslu koji vam garantuje samo čitav radni vek eksploatacije. Deca (i roditelji) nisu se upecali na tu udicu, čak ni posle raznih intervencija u zakon. Zbog toga smo dobili nove izmene i dopune, koje deluju čak i apsurdnije od prethodnih, i sve više se kreću ka prinudnom regrutovanju dece za dualno obrazovanje.

Otvaranje javnog sektora za dualno obrazovanje nema nikakvog smisla, osim da se vlast podiči kako je broj dece na dualnom obrazovanju naglo porastao. Ni ova deca neće puno naučiti, ako išta i nauče, u takvom sistemu rada. Neće imati ni neku naročitu budućnost u naprednjačkoj Srbiji da svoje (eventualno stečene) veštine iskoriste, jer se u javni sektor sa srednjom školom ulazi praktično isključivo s partijskom knjižicom – a i tada se rade neki poslovi koji nisu nužno naučeni na „učenju kroz rad“.

Peščanik.net, 05.09.2023.

Izvor: https://pescanik.net/dualno-obrazovanje-kao-naprednjacki-usud/