Маргарет Атвуд: Савет младима - то се дешава већ вековима; не, миленијумима
КАКАВ савет бих могла да дам младима? Није ми лако да одговорим на то питање. Ево зашто.
Тик уочи Божића нашла сам се у продавници сира, где сам дошла да купим неки сир, када је један врло млад човек од - ох, рецимо између четрдесет и педесет година - ушао очигледно збуњен. Жена га је послала да купи нешто што се зове "шећер за пуслице", строго му наредивши да не купује никакву другу врсту, а он није знао шта је то и није то могао да нађе, и нико ни у једној од радњи које је до тада обишао није имао појма о томе.
Он то није рекао мени. Испричао је то продавачици. Чинило се да ни она не може да реши ту загонетку шећера за пуслице. Наравно, то ме се нимало није тицало. Могла сам - требало је - да једноставно наставим да се бавим својом набавком сира. Уместо тога, одједном сам рекла: "Немојте да купите шећер у праху, то није оно што ваша жена тражи. Оно што она жели вероватно је воћни шећер или грануласти шећер, који се некад назива шећером у праху али заправо није у праху, он је финије млевен од обичног белог шећера, мада ћете га тешко наћи у ово доба године. Али заправо, пуслице исто тако добро могу да се направе са обичним белим шећером, само ако га улупате веома полако. Ја га стално користим, а помаже и ако додате сасвим малчице тартар соса и можда пола кашичице белог сирћета, и..."
Тог тренутка ме је моја кћи - која је успела да нађе сир који смо тражиле - зграбила челичним стиском и одвукла до касе, на којој се већ правио ред. "Бело сирће, али не смеђе", довикнула сам за крај. Али сам већ била згрожена над собом. Због чега сам сипала све те нежељене савете пред потпуно непознатим човеком, ма колико збуњеним и беспомоћним?
То је питање година. У мозгу постоји хормон који се активира када видите млађу особу збуњену због шећера за пуслице, или питања како да отвори теглу, или да очисти мрље од цвекле са столњака, или начина како да остави лошег момка којег под хитно треба шутнути јер би свако с пола мозга видео да је тај тип психопата, или питања који је кандидат најбољи на локалним изборима, или око било чега другог о чему ви имате огроман фонд корисног знања који би могао нестати са планете уколико га на лицу места не будете делили на све стране, онима којима је потребно. Тај хормон једноставно ради аутоматски - као онај хормон мајке црвендаћа који је тера да набија црве и мрве у разјапљене кљунове птића који тужно пиште - и бујица корисних савета куља вам из уста попут ролне тоалетног папира која се одмотава падајући низ степенице. Тај процес се не може зауставити. Он се просто дешава.
То се дешава већ вековима; не, миленијумима. Још од када смо развили оно што се неодређено назива људском културом, млади су добијали упутства од старијих, свиђало им се то или не. Где се налазе најбоље корење и бобице? Како да направиш врх за стрелу? Где има много рибе, које и када? Које су гљиве отровне? Упутства су могла бити изнесена у пријатном тону ("Одличан врх! Сад пробај овако!") или непријатном ("Будало! Не гули се тако кожа мамуту! То се ради овако!"). Пошто сви још увек имамо исти хардвер као и кромањонци, или нам бар тако кажу, мењале су се само појединости, а не и сам процес.
(Дигните руке сви који сте лепили исписана упутства на машину за прање веша својим тинејџерима.) Читаве планине књига о самопомоћи сведоче о чињеници да млади - и не само млади - радо траже савете о свакој могућој теми, од тога како да се ослободе бубуљица до тога како да глатко убеде неког типа несклоног везивању да се ожени, до лечења грчева код беба, прављења савршених галета, преговарања о висини плате, до куповине доброг имања за пензију и припремања стварно лепе сахране. Кувар је један од најранијих видова књига самопомоћи. Огромна књига госпође Битон из деветнаестог века "Приручник за вођење домаћинства" (The Book of Household Management) проширује ту традицију, укључујући не само рецепте већ и савете о свему и свачему, од тога како да разликујете право онесвешћивање од одглумљеног, до исправног одабира боја за плавуше и бринете, до тога које су теме разговора безбедне кад је реч о поподневним посетама. (Клоните се верских контроверзи. Време је увек прихватљива тема.) Марта Стјуарт, Ен Ландерс и госпођица Манерс су праунуке госпође Битон, као и госпођа Ромбауер Бекер, ауторка славне књиге "Радост кувања" (The Joy of Cooking), и свака домаћица, унутрашња декоратерка и експерткиња за секс коју сте икад гледали на телевизији. Погледајте те емисије и читајте књиге и ауторке брзо, заредом, и осетићете потребу да у уши гурнете памучне тампоне као одбрану од нечега што би личило на бесконачну бујицу махања прстом, звоцања и џангризања, само да нисте својом вољом отворили врата тим особама.
Са приручницима и књигама и емисијама самопомоћи, можете слушати ове савете ако и када то желите, али рођаци или пријатељи и познаници или мајке не могу се тако лако отворити и затворити и вратити на полицу. Вековима су нам романи и драме представљали типичан лик: старију жену или мушкарца - постоје обе верзије - брбљиве насртљивце који се мешају у све и свашта, засипајући млађе људе нежељеним саветима о томе како треба да живе, уз оштре критике у случајевима када се ти савети не поштују. Госпођа Рејчел Линд из књиге "Ени из Зелених забата" (Anne of Green Gables) пример је таквог лика. Понекад такве особе имају добро срце - госпођа Линд има - мада су, исто тако често, он или она злокобно опседнути контролом, попут Краљице Ноћи из Моцартове "Чаробне фруле".
Међутим, добри или лоши, ти наметљивци су ретко када заиста симпатични. Зашто? Зато што више волимо да други људи - било да имају најбоље намере или не - гледају своја посла, а не да се баве нашим. Чак и добронамерни савети могу бити исто што и наметање свог мишљења - када сте ви онај којем се они упућују...
(Из књиге есеја и списа "Горућа питања",
коју ће ускоро објавити "Лагуна" у преводу Александре Чабраје)
Коментари
Постави коментар