Радомир Јовановић: Школо моја, школице

Најпре неколико основних података у вези с темом о којој пишем: два моја сина, снаја и три унука су школарци. За некога ко је и сам то био непуних 40 година не би требало да буде веће среће. А да ли је? Одговор се налази у следећим подацима: недељни фонд часова једног мог сина је 18, другог сина и снаје по 20. Недељни број часова најмлађег унука у првом разреду је 20, број предмета је осам, док је код другог унука у седмом разреду и најстаријег у другом разреду медицинске школе број часова по 32, а број предмета по 16. То су 32 часа недељно и 16 предмета! „О, зар се и то може?” Да, ми смо феномени.

Наравно, мојим старијим школарцима недељни фонд часова није једина обавеза. Они савесно испуњавају своју четрдесеточасовну недељну норму. Али, моји млађи школарци су, благо речено, жртве нашег неуређеног школског система. Јер, после шест или седам часова у школи, они иду кући не да би ручали, одморили се и играли се, као у многим другим земљама, него да би ручали и учили још најмање три сата, па је тако њихова недељна норма бар 10, а кад се урачуна учење током викенда пре ће бити 20 сати дужа од норми њихових родитеља – професора.

После ових јетких констатација, очекује се моја тирада, паљба. Чему? Ја сам особа старог кова. Поштујем достигнућа учених људи од пре неколико векова. Кад је реч о овоме о чему пишем, неко ће рећи да не пратим савремене токове у образовању. Одговор: Шта се то променило у астрономији од времена кад је утврђено да Земља није центар свемира? Конкретно: Сви се слажемо да је смисао образовања стицање знања и оспособљености да се то знање примени у пракси.

Суштинско питање је како доћи до знања. Пре свега, квантитет знања не зависи од (пре)опширности програма појединих наставних предмета, нити од гомилања предмета у току школске године. Још мање од тога зависи квалитет знања. Он зависи од примене наставних метода и принципа, мотивације ученика, услова рада и др. Напротив, „као неизбежна последица претераног гомилања градива, у настави је дошло до преоптерећености ученика, до журбе у раду, до претеране употребе вербалне методе, до учења без разумевања, учења напамет”, што се у педагогији назива дидактички материјализам.

А чешки педагог Јан Коменски још у 17. веку је утврдио да је „принцип очигледности основни принцип наставе и почетни услов сазнања света”, док је Жан Жак Русо у 18. веку говорио: „Нашим брбљивим васпитањем стварамо само брбљивце!” и „што год деца могу научити искуством, нека не уче из књига”, и још „знање треба да буде последица властитог опажања и размишљања, он не сме знање да научи, него да га пронађе”. Живе ли ове аксиоме и данас у нашем образовању? Нудим и вама одговор: Под изговором да се знање налази у књигама (уџбеницима) страни издавачи у нашој земљи штампају и по четири уџбеника за један предмет. И то наставници, из разних разлога, прихватају. Тиме се задовољава форма: извори знања су ту.

А суштина је у мегаломанским прохтевима издавача за профитом. Доказ за то је што нам основци криве кичму под теретом ранчева препуних књига, а средњошколци у стручним школама иду на часове са свеском за хватање бележака. Уџбеника нема јер се издавачима не исплати да их штампају због малог тиража. Поврх тога, ти страни издавачи толико су се осилили да по сваку цену хоће да отерају са нашег тржишта Фондацију „Алек Кавчић”, која нуди бесплатне уџбенике. Али, то не виде они који треба да виде.

Како у овим условима мотивисати ђака да стиче знање? Тешко. Јер, 32 часа седмично и 16 предмета дестимулативно и депримирајуће делује на дете које је „као биће у развоју, ослобођено непосредног ’судара’ са животним проблемима и тешкоћама, које иначе мотивишу одрасле људе на одређену активност, па наставне задатке, кад год је то могуће, треба формулисати у облику животно реалних проблема”, наравно смишљено и припремљено у оквиру најадекватнијих наставних метода и принципа.

Душко Радовић је говорио: „Поштована децо”. Ко савлада 16 предмета у једној школској години заслужује не само поштовање него и дивљење, поготово кад сваки наставник тврди да је његов предмет најважнији. Иначе, сви цитати су из (пра)старих уџбеника педагогије. Да нисам нешто погрешио?

*Аутор је професор у пензији из Жиче.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/571453/Skolo-moja-skolice