Наташа Вујисић Живковић: Напомена о мерењу васпитања будућим стратезима
Када је у питању оствареност развијања васпитне функције школе на различите начине (предвиђене у СРОС 2020), није могуће дати процену остварености, с обзиром на уопштеност формулације овог циља у СРОС 2020. али и зато што недостају релевантни подаци и истраживања о осећању добробити ученика у школи, о школској клими и правилима итд., на основу којих се може мерити напредак и допринос донетих подзаконских аката у овој области.
(Стратегија развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030)
Морамо бити наоружани стрпљењем ако желимо да бар у овом веку дочекамо неки педагошки писмен документ наше просветне политике. Последња Стратегија, похваљена што у наслову садржи термин васпитање, заправо ништа не говори о ономе што су стари педагози називали "васпитањем у ужем смислу". Цитат наведен на почетку овог текста показује зашто је то тако: верује се да нема довољно истраживања васпитања. С друге стране, сасвим оправдано, свим писцима стратегија још дуго ће у фокусу бити однос општег образовања и функционалне писмености. (Истина, они још нису доспели до такве формулације проблема нашег школства, па је тешко очекивати и да нађу мере за његово решење.)
Функционалну писменост ученика и одраслих можемо сада врло лако да измеримо (захваљујујући напорима генерација научника), али се код нас, чини нам се, однекуд верује да се вапитање не мери. Зато и да је више истраживања васпитања него што су их на располагању имали писци Стратегије, опет би се тврдило да нема поузданих критеријума за утврђивање васпитне успешности наших школа.
Без неких великих епистемолошко-методолошких амбиција у овом тексту, желимо да поставимо тврдњу супротну доминантном веровању код креатора наше образовне политике: васпитање се итекако мери. Пре свега лонгитудиналним студијама, за које код нас, разуме се, нема средстава (о издвајањима за педагошка и сродна истраживањима, често смо писали без икаквог одјека за сада).
Осим тога, интензивно се мери успешност васпитних програма у школама. Рецимо, и лаицима је јасно да емоције ученика, нарочито средњих школа, знатно утичу на њихов школски успех. Зато у савременој педагогији постоје, не претерујемо, хиљаде програма емоционалног васпитања.
Како се мере успешност тих васпитних програма? Или, у међувремену, израђеним и усавршеним психометријским инструментима или мета-аналитичким поређењем слично усмерених васпитних програма (било да је њихова успешност установљена квантитативним или квалитативним методама).
Наравно, тешко је истраживати васпитне програме, ако стратегијама не предвиђамо ни истраживања ни васпитне програме.
Коментари
Постави коментар