Неуропедагогија као интердисциплинарнa истраживачка област

 

У последње време све више научних дисциплина се односи на истраживања у области неуробиологије учења, образовања и васпитања. То су пре свега неуронауке и когнитивна психологија. Интердисциплинарне истраживачке процедуре креирају се коришћењем савремених метода снимања мозга. И педагози су почели да се упознају са различитим неуронским условима васпитно-образовног процеса. Публикације су почеле да приказују концепте као што су „неуропедагогија“, „неуроедукација“, „неуродидактика“, „образовање прилагођено мозгу“. Ти термини се још увек користе наизменично. У понуди обуке за наставнике све популарније су постале теме вишеструке интелигенције или образовне кинезиологије. Ове и друге идеје су активно уведене у наставне планове и програме.  Све је више публикација везаних за образовни процес, а који се односе на истраживања из неуробиологије.

Интердисциплинарна истраживања започела су у другој половини 20. века. У почетку су их изводили психолози и доктори медицине (неуролози) или неуробиолози у оквиру већ постојећих научних дисциплина. Њихове теме су се, на пример, фокусирале на когнитивне аспекте људског развоја, па су се и педагози последњих година укључили у дискусију о „образовању заснованом на пријатељском мозгу”. Истовремено, све је више покушаја да се дефинише теоријски и методолошки оквир новонастале дисциплине – области истраживања која покрива неуробиологију, психологију и педагогију. Због величине и дисперзије научних центара који се баве поменутом проблематиком, у литератури су коришћени бројни називи као што су неуроедукација, неуропедагогија, педагошке неуронауке (educational neurosciences) и МBЕ (Mind, Brain, Education). 

2005., а потом и 2016. године, психолози, неуробиолози и педагози састали су се на конференцији у Делфима да прегледају литературу која је до тада објављена и заједно су одлучили да је најприкладнији назив за нову дисциплину. интердисциплинарних истраживања у областима које они представљају је наука о уму, мозгу и образовању (MBE). Ова дисциплина се може дефинисати и као област интердисциплинарног истраживања у неуропсихологији, образовној психологији и неуропедагогији.

У литератури на ову тему нема публикација и истраживања која би могла да допринесу регулисању научног статуса неуропедагогије. На конференцији 2016. дефинисани су сви најважнији циљеви за наредних 10 година. Једна од њих је популаризација претпоставке да МBE није исто што и неуропедагогија. Ови појмови имају различите семантичке опсеге и њихова заменљива употреба је грешка. 

Дакле, неуропедагогија је област истраживања која спада у оквире педагогије и неуробиологије. Његове теоријске основе су засноване на историји, филозофији и епистемологији ових веома различитих дисциплина. Предмет интересовања неуропедагога су образовање, васпитање и настава који се одвијају под неуролошким условима. Задци неуропедагогије јесу прикупљање информација о неуролошким условима образовне стварности, анализа и објашњење односа у тој стварности, као и ширење стеченог знања како би се у складу с њим трансформисала образовна стварност.

Током поменуте конференције у Делфима, научници су такође изнели неке претпоставке о методологији. Они су се позивали на MBE али могу послужити и као основа за истраживања у неуропедагогији. Током бројних дискусија у Делфима истакнуто је да стручњаци за MBE треба да прихвате различите историјске корене три дисциплине, што значи да на пример наставници морају да схвате да иако имају различите циљеве од оних карактеристичних за образовање, методе и процедуре, психологија и неуробиологија су подједнако корисне за организацију процеса учења и наставе. Слично томе, психолози који се баве новом дисциплином морају препознати да су информације у неурологији и образовању подједнако вредне упркос разликама у методологији, док неуролози треба да науче да цене квалитативно истраживање. Штавише, Бруно дела Кјеза, Ванеса Кристоф и Кристина Хинтон истакли су да научници који се баве MBE морају да провере своје истраживачке хипотезе на основу метода доступних за сваку од ових области науке и добијене резултате треба сматрати важним у истом обиму. Такав приступ одређен је називом саме дисциплине, што сугерише тросмерни ток информација. То значи да ако се желе усвојити неки резултати у новој дисциплини, педагози, психолози и неуролози морају да потврде своје хипотезе не само у својим дисциплинама, већ и у друге две. Тешкоћа у овом питању односи се на чињеницу да у овом тренутку постоје веома велике разлике између методологија истраживања у наведеним областима. Неуробиолошке анализе имају веома ригорозан, структуриран и фиксни процес и само квантитативну природу. Док у педагогији, стандардизовани алати су једва доступни, а динамички ток квалитативног истраживања не пружа погодно окружење на први поглед.

Обим педагошког истраживања је тренутно веома широк и вишеструк. Када пишете о правцима истраживања у неуропедагогији, пре свега, треба се фокусирати на стално популарне теорије које имају за циљ повећање ефикасности образовања. Овде можете поменути, између осталих, теорију вишеструке интелигенције, образовну кинезиологију, стилове учења или такозвану хемисферну доминацију. Последњих година ове теорије су масовно уведене у образовни систем. У литератури на ову тему можете пронаћи планове часова, предлоге за радионице или читаве наставне програме засноване на горе наведеном и често финансиране од стране државних институција. Друго важно питање је утицај контакта са новим технологијама на функционисање деце. Различите хипотезе у вези са горе наведеним део су бројних студија. Међутим, импликације добијених резултата на образовни систем и даље изостају. Методе неуроимижинга мозга такође могу допринети повећању поузданости и објективности педагошког истраживања. До данас наставници имају мали број стандардизованих алата за дијагнозу степена развоја или ефикасности поучавања деце. У школама или вртићима спроводе се различити програми и увеоде иновације, без претходних истраживања која би доказала ефикасност њихове примене.  Наставници су заинтересовани за публикације из области неуронауке. Има их доста на тржишту, али њихов научни квалитет изазива многе замерке. Међународна истраживања о перцепцији неуронаука од стране наставника показала су низак ниво знања о функционисању мозга код педагога. Стога би било разумно припремити припрему поузданих обука или семинара на основу резултата научних истраживања. Чини се очигледним да ће са развојем технологије доћи до све интензивнијег развоја истраживања људског мозга. Интересовање за њихове резултате је толико уобичајено да је појава нових интердисциплинарних поддисциплина вероватно само питање времена. 

Можемо тврдити да неуропедагогија има потенцијал да постане дисциплина која би могла да пружи информације, на пример, о претњама и могућностима дигитализације образовног процеса, ефикасности различитих педагошких иновација (наставних метода или програма) или терапијских програма. Педагози могу стећи могућност да на објективан и поуздан начин потврде или одбаце усвојене тезе. У случају дисциплине која је настала тек у 17. веку и која је још увек еволуира, то је шанса за интензивнији развој. Такође је битно да у време истраживања мозга и бројних објављених резултата таквих истраживања, који изазивају интересовање међу представницима разних наука и наставника, педагогија не сме да одступи од тако поузданих извора информација. 

По чланку др Маргарет Чојак, Универзитет Марије Кири у Лублину (Пољска), приредила: Н.В.Ж.

Izvor:  https://www.researchgate.net/publication/331231903_Neuropedagogy_as_a_scientific_discipline_interdisciplinary_description_of_the_theoretical_basis_for_the_development_of_a_research_field