Домаћинство, заборављени предмет
Две девојчице са осмехом на лицу гледају у камеру и самоуверено објашњавају како се праве приганице, традиционално јело у Црној Гори.
Имају десет година и лаганим покретима прстима прекривеним брашном показују састојак по састојак, потребан да се јело спреми - квасац, јаја, мало уља и сира.
Вешто мешају тесто које ће потом испржити на тихој ватри.
Научиле су на часу домаћинства у оквиру Школе практичних вештина коју предводи њихов учитељ Сава Ковачевић у школи „Октоих" у Подгорици, главном граду Црне Горе.
„Када смо разбили прво јаје у школи, да бисмо направили палачинке сви смо се радовали, јер смо сви били заједно у томе, плус разбијамо и родне предрасуде, шта треба да раде девојчице а шта дечаци.
„Било је и питања 'шта ће нам ово, ово није за мене', али није било љутње и страха, више је то био неки изазов, јер су радили њима до тада непознате ствари, а када су успели у томе видела се срећа на њиховим лицима", каже Ковачевић задовољно за ББЦ на српском.
Домаћинство је некада био саставни део образовног система у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ), а ученици су имали часове у шестом и седмом разреду основне школе.
На тим часовима ђаци су учили како да зашију дугме, испеглају и сложе гардеробу, да направе јело или исплету шал.
Домаћинство је 1990-их уступило место неким другим предметима, а данас се само спорадично, у оквиру неких секција или захваљујући ентузијазму појединих просветних радника, попут Саве Ковачевића, на тренутак ушуња у школске клупе.
„Овај предмет учио је заједничком раду, како да водимо рачуна о себи, да сагледамо себе у односу на друге.
„То није био обичан, већ животни час који спрема децу за многе ствари које ће касније користити", каже Даница Васиљевић Продановић, социолошкиња, за ББЦ на српском.
Уочи почетка нове школске године у Србији, министарка просвете Славица Ђукић Дејановић је говорила о новинама и смерницама, а у интервјуу за РТС поменула је и могућност повратка домаћинства у наставни програм.
Даска за пеглање и посуда са брашном
Сава Ковачевић готово две деценије са црвеним дневником улази у учионицу и упознаје ђаке са светом бројева, боја и слова.
А онда је једног дана ушетао у учионицу са гомилом посуђа и даском за пеглање.
Идеја је била, каже, да повеже наставне садржаје из других предмета са практичним знањем, да подстакне ученике да брину о себи и да их научи да се осамостале.
„Када су научили шта је запремина тела, а шта значи испаравање воде и како се рукује електричним апаратима, ученицима петог разреда сам донео пеглу.
„После часова о разломцима и воћу и поврћу правили смо пицу, тако што су они бирали здраве намирнице, а знање из математике служило им је приликом дељења пице", препричава учитељ практичну наставу.
Задатке раде у пару, чиме се, истиче овај просветни радник, развија тимски рад и обавеза коју имамо према другима.
„Једном када пробају и виде да могу, расте самопоуздање, желе да понове, а то је оно што је важно да им дамо прилику да вежбају.
„Разговарам са њима, ослушкујем их и видим шта им је потребно и шта им се свиђа, а онда се трудим да им помогнем у томе да науче", додаје он.
Од прављења бакиног колача до шића
Сличну идеју имао је колектив Основне школе „Доситеј Обрадовић" у Добоју, у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине (БиХ).
Тако су прошле 2022, ученици добили могућност да у оквиру секције домаћинство навуку кецеље, упрљају руке тестом, направе воћне салате и кифлице, зашију дугме на кошуљи.
Секцију домаћинства води учитељица Драгана Ђокић.
Ту улогу је, каже, преузела без размишљања, срећна да ђаке научи радњама које и њихови родитељи свакодневно обављају.
„Научили смо да правимо разне слане и слатке кулинарске специјалитете: палачинке, крофне, кифлице, тестенину, колаче.
„Знамо да плетемо, шијемо, пегламо, користимо електричне апарате", набраја ова просветна радница.
Највећа награда су јој, поред задовољних ученика, и родитељи који им јављају да су деца сада много више укључена у кућне послове.
„Деца умеју да изненаде родитеље - направе им ручак који их дочека када дођу са посла", каже Ђукић.
Часове похађа 35 ученика, али учитељица каже да се ради на томе да овај предмет буде саставни део наставног програма.
'Најглупљи предмет у школи'
На домаћинство, пак нису гледали сви са ентузијазмом.
За многе тадашње ученике био је то досадан и беспотребан предмет.
Тако је за ауторе Лексикона ЈУ Митологије био најглупљи предмет у образовању.
„Убедљиво и без конкуренције најглупљи предмет икад, обавезан у петом, шестом и седмом разреду основне школе.
„Да се у праксу спроводи идеја којој је за циљ било упознавање с правилима о томе како треба распоредити апарате у стану, како се кува и чисти, односно како функционише модерно кућанство, то разумем, тако је нешто вероватно било потребно нашем још неурбанизованом народу 1950-их година, у доба миграција село/град.
„Али да се 1980-их година не само цуре, будуће жене, него и нас - ироничне, мас-медијски свесне, високо урбане дечке, још у пубертету, подучава како се користи конац, меша запршка и праве палачинке од шлага и коре од лимуна, за то је била потребна запањујућа количина глупости и генерално нарочит недостатак осећаја за реалност и за време", пише Ђорђе Матић, један од аутора књиге.
'То су ствари које ако нисте научили у кући, могли сте у школи'
Дијана Васиљевић из Београда, међутим, готово четири деценије касније и даље памти како је из малог приручника са чијих корица ју је посматрала црвена силуета са куварском капом док грли глобус, учила о специјалитетима из разних делова света.
„Било нам је занимљиво да видимо како се прави неко јело, заправо смо највише чекали да то јело и поједемо", прича она за ББЦ на српском са осмехом.
Храну су спремали у кухињици, са куварском капом на глави и кецељом да не упрљају гардеробу.
„Учили су нас хигијени, да руке морају да буду чисте, да коса мора да нам буде везана, како да користимо шерпе, посуђе, како да користимо иглу и конац и сви су учили, и девојчице и дечаци, никада није било разлике.
„То што смо учили служило нам је у животу, то је активно знање, то су ствари које ако нисте научили у кући, могли сте у школи", каже Васиљевић, данас историчарка.
Велики је поборник враћања овог предмета у школски програм, јер би, како каже, децу научио здравој исхрани и упознао их са разним намирницама.
„У ери брзе и готово хране која се може наручити кроз разне апликације, деца више и не знају како се та храна прави, све је сада доступно", додаје.
Сличног става је и Душица Савковић, наставница енглеског у пензији.
„Ми смо на домаћинству учили и како се поставља прибор, зашто је важно да се ветри стан да уђе кисеоник, зашто бришемо прашину, како да сложимо гардеробу после школе.
„Мени унука данас каже: 'Ти си бако и даље једина жена која стално прича да треба да отворимо прозор и да треба да се пресвучем када дођем кући'', каже помало разочарано ова бака.
Домаћинство је био део наставног плана и када се она запослила у малој школи у Сјеници, граду на југозападу Србије.
Сећа се да је њена колегиница, која је држава те часове учила децу како да праве разбој ткања у скученој учионици али са пуно елана.
„Мајке дечака су негодовале зашто дечаци треба да уче, али ми смо сматрали да то треба сви да знају.
„Не морају тиме да се баве, али могу после да препознају и знају на који начин се правио ћилим, таписерија, то је и општа култура", додаје ова 70-годишњакиња.
Основа за почетак самосталног живота
Међу последњим генерацијама које су у ђачкој књижици имале оцену из домаћинства је и она којој је припадала Андријана Лазић.
Ова 41-годишњакиња из Београда и њени вршњаци овај предмет нису озбиљно схватали, иако су имали домаће задатке које су радили са родитељима.
„Девојчице су имале задатак из плетења, а дечаци из ткања. Ни тада ми није била јасна та подела према полу, зашто нисмо могли да бирамо или зашто нисмо сви све радили?
„Али мислим да је и поред тога било корисно, управо сам се на домаћинству заинтересовала за плетење, те сам накнадно научила да то самостално радим", каже она за ББЦ на српском.
Иако је прошло три деценије од када је у ђачкој клупи са другарима учила о распремању куће, па су, како каже, сећања бледа, ипак памти да су на тим часовима учили и о пружању прве помоћи.
Три деценије касније сматра да је предмет користан који не одузима много времена од наставе, а свакако може да пружи неке основе за почетак самосталног живота.
'Ми смо ту због њих'
Сава Ковачевић наставља да једном у две недеље учи ђаке практичним стварима.
Труди се да те лекције комбинује са званичним наставним програмом.
Посебно га обрадује порука родитеља који му јављају да деца знање стечено на тим часовима примењују и у кући.
„Извините што вам реметимо викенд, док су остали укућани спавали, ваш ученик је спремио палачинке за доручак за све нас", једна је од многобројних порука коју је добио.
„Ми смо ти који смо ту да им објаснимо, појаснимо, приближимо многе појмове, да им отворимо нове видике, ми смо ту због њих", додаје Ковачевић.
- Дејана Вукадиновић
- ББЦ новинарка
Коментари
Постави коментар