Аутор у раду анализира читалачке навике и способности читалаца из античког доба, указујући на то да наше разумевање различитих облика читалачких пракси које су се примењивале у протеклим епохама може имати утицаја и на саму будућност књиге. Рецимо, Макачен полази од питања да ли су стари Грци и Римљани обично читали тихо или наглас? Да ли су уопште били кадри да читају у тишини? Он истиче да постоји уврежен став у проучавању историје књиге да су читаоци у антици готово искључиво читали наглас, осим у неколико случајева посебно надарених и учених појединаца – као што су Цезар, Цицерон, или Свети Амброзије. Широко распрострањена пракса читања у тишини ипак је морала да сачека до средњег века, када су иновације као што су размаци између речи и сложена интерпункција преокренуле писани дискурс. Ипак, „многи класичари пружају сасвим другачије одговоре. Знатан део истраживања у овој научној дисциплини одлучно одбацује тврдњу да читаоци из античког доба нису били у стању, или да нису хтели да читају у тишини. Заправо, научници из поменуте области су умногоме заклопили странице ове расправе, сматрајући је контроверзом која је на издисају и, уместо тога пажњу су преусмерили на прецизније проучавање социологије читања у текстуалној култури античког света, заснованој на свитку”, пише Р. В. Макачен.
Макачену студију пратимо ове недеље на Трећем програму Радио Београда.
Julije Cezar. Potomak drevne porodice Julija, bivši rimski konzul, pontifeks maksimus, političar i vojskovođa, omiljeni vojskovođa, imperator kome Senat iz godine u godinu prepušta sve više moći i diktator Rima. Ono što Cezara čini jedinstvenim, osim fantastičnih ratnih i političkih uspeha, jeste da je zapravo jedan od retkih ljudi Antike za koje pouzdano znamo kako su umeli da čitaju i u sebi. Ova božanska veština, sposobnost da se tekst pogleda i pročita bez glasa, da niko drugi to ne čuje, u nekoliko prilika daje Cezaru značajno preimućstvo nad suparnicima.
Većina njegovih savremenika po svemu sudeći napisane tekstove ili sluša ili čita naglas. Mada će u istorijskom filmu, romanu ili kakvoj drugoj predstavi iz Starog sveta, junaci često ovlaš pogledati depešu, razmotati papirus ili pergament, a potom ih pročitati bez mrdanja usnama, takva slika je anahrona – u antičko doba je najverovatnije bila retkost.
Istraživači istorije teksta više od jednog veka smatraju da je čitanje u sebi veština koja je karakteristična isključivo za ljude modernog doba. Danas je čitanje svakodnevna, lična, a često i usamljenička praksa, dok se u Antici, kao i gotovo sve drugo što je danas privatno, poput iskazivanja vere, straha i mržnje, odvijalo javno, na trgu ili forumu.
Međutim, to pitanje nije sasvim zaključeno i još uvek je predmet silnih akademskih rasprava. Prvu vest o čitanju u sebi u nauci je obznanio ugledni nemački klasični filolog Eduard Norden (1868-1941) koji će 1898. zaključiti da ljudi Antike verovatno nisu bili u stanju da čitaju u sebi.
Američki autor Pol Saenger u izdanju Univerziteta Stenford 1997. godine objavljuje značajnu knjigu (nažalost, neprevedenu kod nas) “Space Between Words: The Origins of Silent Reading”, u kojoj razmatra tehnologije kojom su klasični tekstovi beleženi. Naime, ljudi Starog sveta nisu poznavali današnju interpunkciju i još važnije – pri pisanju nisu koristili razmak između reči. Razmak će tek u sedmom veku otkriti prepisivači u manastirima Irske, a tehnika će se proširiti Evropom do kraja devetog veka. Sa otkrićem razmaka, čitanje postaje mnogo jednostavnije. Zato razvoj pismenosti i tehnika kojima se tekstovi zapisuju, kao i potonje otkriće štampe, dovode do omasovljenja veštine čitanja u sebi. I posledično, promene poimanja spoljnog i unutrašnjeg sveta.
Pitanje razmaka je, inače, povezano sa čitanjem naglas još u psihološkom eksperimentu iz 1962. godine u kome se ispostavilo da ispitanici nisu bili u stanju da čitaju tekst bez razmaka, a da pri tom ne subvokalizuju. Kako, uostalom, uopšte čitati tekst gde reči nisu razdvojene razmacima?
Pokušajte:
Danaspouzdanoznamodamoderničitalacuvežbandaprepoznajerečiokompratitekstibezvokalizacijemupripisujeznačenje…
Čovek Antike je, međutim, prinuđen da čita tekst na ovaj način, bez razmaka. Da li je pritom u stanju da to radi bez glasa? Izvesno je da pojedinci, miljenici bogova poput Julija Cezara, jesu vladali tom sposobnošću.
—
Tekst: Slobodan Bubnjević*
Ја када са студентима радим, на пример Платона, дам им Платонов текст написан без размака између речи и знакова интерпункције и онда се забављамо на тему како су читали Стари Грци, као читали су наглас, читамо Платона у хору... Е, онда ум кажем да то можда баш и није тачно... Велика је вероватноћа да су и други попут Цицерона, читали у себи. Онда вежбамо читање у себи и глумимо Цицерона. Па радимо лектуру scripte contina... Па се даље правимо да смо сократовци и нећемо ништа да записујемо, ... И тако...много забавно...а понешто се и научи.
Коментари
Постави коментар