Плутарх: О воспитании детеј (српски превод 1807. године)
"38. Ја знам, што ће ми ко овде казати: ти си нам један обшти совјет о Воспитании свободних детеј дати обрекао, а ктому видисе, даси совершено воспатиние сиротих и простих детеј презрео, и препоруке дајеш, кое само за богата способне јесу. Отговор на то јест весма лакиј. Мое желаније јест, да ово совјетование свима без развистија тако полезно будет, колико јест возможно. Ако обаче неки у тако оскудном состојанији находусе, да они моје препоруке у совершенство привести не могут, тако они своем шчастију узрок нек отдају, а не оном, који им таково совјетује."
Тако је Плутарх Херонејски одговорио на главни приговор грчкој педагогији, који се и до данас често истиче.
А; наша публика могла се упознати са педагошким огледом значајног философа и великог историчара, још 1807. године. Књигу је превео земунски Грк, Георгије Захаријевич, а објављена је прилогом трговца, такође земунског, Стерије Пуљевича. Захаријевић је књигу која садржала и слово Исократа Ретора о "благонарави јуности", посветио митрополиту Стефану Стратимировићу, са лепим жељама за његову "духовну државу".
Плутархова педагогија настала је у другом веку н.е.. када је грчки систем васпитања већ био давно заокружен, а пишчево познавање философије и историје помогло му је да његово "саветовање" о васпитању деце, буде и прворазредни документ о грчкој педагошкој теорији и пракси. Анализа Плутарховог списа показује да је предмет педагошког промишљања био јасно омеђен од опште идеје паидеје (културе, образованости), мада је, наравно, њој био подређен. Могло би се рећи, да је управо јелинска култура опредметила педагогију која је са својим основним циљем развијањем врлина (у Захаријевићевом преводу: добродетељи), и средствима облагорођивања дечје природе и вежбањем (упражњенијима) у наукама. имала свој довршетак у филозофском образовању политички одговорног грађанина. Као таква, она је остала узор за све потоње генерације педагога.
Захаријевићев изврстан превод имао је велики значај за утемељење српске педагошке терминологије, а негде је и данас користан у схватању њених грчких корена: рецимо разликовање између детевоспитатеља и детеводитеља (роба педагога који је водио дете у школу и поучавао га у кући; док је учитељ поучавао у школи). И детеводитељ, по Плутарху, треба да постане истински детевоспитатељ, он истиче као идеални пример Ахилејевог педагога Финикса.
Књига се може прочитати у дигиталној секцији Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић":
Коментари
Постави коментар