Милан Шевић и наше горке истине

 Наташа Вујисић Живковић

НАШЕ ГОРКЕ ИСТИНЕ

Зорица Хаџић, О Милану Шевићу, Академска књига, Нови Сад 2017

            Када је Летопис Матице српске 1934. године огласио смрт Милана Шевића, педагога, философа, историчара књижевности, теоретичара дечје књижевности и марљивог „матичара“, био је прилично усамљен у одавању поште тој личности несвакидашњој по знању, интересовањима, труду на просвећивању, како интелигенције тек зашле у област националних наука, тако и оне која се огледала у философско-педагошким дисциплинама, тако и обичних учитеља и ђака. „Грехови“ који су приписивани Шевићу у оновременим књижевним круговима, онемогућавали су савременицима да беспристрасно одају почаст овом неуморном трудбенику. Штавише, његове оцене су генерацијама довођене у питање (као она о односу Доситеја и Русоа), његова пријатељска подршка младом талентованом ученику кога је заинтересовао за философију, Браниславу Петронијевићу, и искрено пријатељство које су неговали, било је тешко схватљиво историчарима философије, а у педагогији се није појавио ниједан глас, продоран попут Шевићевог, који би проблем васпитања поставио у средиште не само наше културне прошлости, него и као питање културне егзистенције уопште.

            Требало је да се сачека, пуних седамдесет година, да се разоткрије

, то што смо у једном тексту означили као „Шевићев комплекс српске науке и културе“. Поводом Кантове 200. годишњице рођења, Маринко Лолић приметио је парадокс како је наша философија занемарила педагошка питања, иако је прво Кантово дело (као, уосталом и Дилтајево, Натропово итд) преведено на српски језик управо од Милана Шевића, био Спис о педагогији (1922). Онда је дошао неуморан труд Зорице Хаџић на објављивању Шевићевих књига О нашим људима великим и малим: анегдоте и сећања (2011), две књиге Дневника (2013 и 2014) и Од Кишјаноша до Змаја (2014), који је сада добио логичан наставак у ауторкиној самосталној монографији, коју приказујемо.

            Одједном, што је, разуме се, еуфемизам за дуготрајни напор, и српска књижевна историографија нашла се пред делом које више не може да се заобилази, или да се покрива позивањем, како то ауторка духовито примећује, на „звучнија имена“. Другим речима суочени смо са огољеном истином, не само „о нашим књижевним наравима“ како се звала полемика Шевића и Скерлића о Доситеју и Русоу, него са једном горком истином, коју радије прихватамо у компаратистици, него у анализи наше прошлости: истином да рад на историји националне културе никако није био лишен, нити је сада лишен, односа моћи/знање, личних суревњивости, регионалних борби за престиж културног центра, све до порицања библиографских чињеница и савесно добијених резултата рада.

            Зорици Хаџић припада несумњива заслуга што је одабрала праву личност на чијем се то примеру може да уочи, а да није била, као што се то често догађа, „заслепљена предметом“ свог истраживања и неосетљива на грешке и самог Милана Шевића у целом једном „рату за историју српске књижевности“. Напротив, својим бритким стилом, она је показала да се до недвосмислене истине може доћи, без прикривеног држања стране свом јунаку, већ на основу веродостојних докумената који раскривају митове који населе поље, не само књижевног, него уопште историографског истраживања.

Насупрот готово целим доситејевским студијама у нас ( с изузетком професора Боривоја Маринковића), Зорица Хаџић је показала да је сукоб Шевића и Скерлића око Доситејевог познавања Русоа, био првенствено личне природе и да је одбрана Скерлића од доцнијих књижевних историчара на ову тему, више била плод непромишљене инерције, него некомпетентности Милана Шевића да процењује однос српског према француском просветитељу. Ауторки би могло да се замери што није више користила грађу из Просветног гласника која сведочи да је као нека врста „културно-просветног диктатора“ Јован Скерлић и у Главном просветном савету водио прави мали рат против Шевићевих читанки за средње школе, рат који ни до данас није завршен, јер смо остали и без квалитетних читанки и без концепта како би до њих могло да се дође, који је Скерлић безуспешно покушао да оцрта.

Са друге стране, Зорица Хаџић исправно примећује да је Милану Шевићу располућеност између књижевне историје и педагогије (додајмо и философије), сметала да пружи свој пуни допринос историји књижевности. Међутим, и ова њена тачна оцена (као и многе друге у овој књизи, нпр. о до сада непримећеном Шевићевом доприносу његошологији итд) може да буде повод за нова промишљања. Из нашег угла педагога, пружићемо само једно: да ли се ради о томе да је у време формирања националних наука Милан Шевић уносио у њих, осим страсти за документованошћу, и метод филозофске анализе, на сличан начин на који је то радио у педагогији? Није ли и та кобна полемика о Доситеју и Русоу настала као последица промишљања питања „природног“ и „културног“ васпитања?

 Одговор на ово питање сигурно се може пронаћи само трансдисциплинарно. Заслуга Зорице Хаџић, јесте у томе што нас је поуздано суочила са горким истинама о нашем национално-књижевном научном самосазнању. Што пре те горке истине наша наука освести биће спремнија, да се на једном вишем ниво ухвати у коштац са проблемима који стоје пред њом. И у области историје књижевности, и у области историје науке у нас уопште.

Због тога се монографија Зорице Хаџић О Милану Шевићу, дилтајевски може да схвати и као педагошко дело, и ми смо јој овде тако приступили остављјући историчарима књижевности да дају свој суд; а по Дилтајевим речима, које нам је пренео управо Милан Шевић, једно коректно урађено педагошко дело представља врхунац сваке културе. Зато смо слободни да кажемо како књига Зорице Хаџић представља један од највећих доприноса историји наше модерне културе у протеклој години.

1.1.2018.

ОдговориПроследи