Силвен Женево: Географија и школски простор

 

Просторни модел учионице и диференциране педагогије

У дугој историји школа о којој извештава Жан-Пјер Шевалије, инсистирање на просторном моделу једног, „правоугаоног” разреда сведочи о ригидности модела где је затвореност ученика слична оној код радника у фабрикама. Чак иако неки оспоравају „монашку и војну хетеротопију “, сингуларност пракси била је ограничена немешањем, интензивном „нормализацијом“ места из 1887. године и чије су „нормалне школе “ биле вектори за праксу.

Свакако, конференција показује колико су се диференциране педагогије ушле на ова места где је „ фронтални колектив ” оштећен уклањањем платформе. Активни часови које воде наставници Декролој, Фреине и други, „флексибилни“,  одељења са својим „центрима за поезију, математику, моторику итд." демонстрирали су просторе за покретање „зона учења“ пројеката у заједничким колективним просторима у којима могу коегзистирати до четири разреда! Питање прагова (које треба прећи), стола као приватног простора за ученике, чак и заузимања неформалних места показује, попут онога што је Лусо написао, да све има смисла када почетна моћ успоставља однос који постаје сарадња.

Искуства са наставницима приправницима показују да у овим просторним микросистемима стварање „педагошких топографија ” успева да учионицу учини „местом стварања ”. Што нас, природно у раду, доводи до Фукоовог размишљања о хетеротопијама, дајући могућност мапирања просторности ученика (тинејџера, у књизи) у установама.

 

Нови школски простори

Извештава се о искуствима Бразила и Португала о „телима у свемиру “, ослањајући се на размишљања Пола Робина и његовог „интегралног образовања“. Коначно, милитантнији однос школа у срцу борбе покрета сеоских радника без земље (МСТ) омогућава нам да размишљамо о „школама за борбу “, показујући како 1.800 јавних школа (укључујући неке које су изградили сами становници у Бразилу) успеле да створе образовне просторе који припремају децу за оно што их чека у њиховим одраслим животима.

То што се књига може завршити доприносима бимодалне наставе током Ковид кризе је у реду ствари. За сада резултати нису баш охрабрујући, штавише, ученици се ретко питају у овом низу који би требало да се настави тек у годинама које долазе.  Прелеп је афоризам: „На местима која су усидрена, васпитачи више воле везе које уједињују". Било да пратимо експерименте изведене овде у Паризу, Версају, у Нормандији или у Бразилу, убеђени смо да видимо да се простор доживљава као средство које даје своју пуну образовну димензију присуству ученика.

* Поговор за Зборник радова "Географија и педагогија".

Извор: https://www.cafepedagogique.net/2024/03/22/geographie-et-espace-scolaire/