Aleksandar Baucal: Tradicionalno obrazovanje na slepom koloseku

Kada bismo kao Marsovci, koji ne mogu da razumeju sve detalje koji su nama važni, posmatrali krupnu sliku onoga što je tipična aktivnost učenja naših učenika u školi, šta bismo videli?

Veliki broj čitalaca je imao ili ima decu koja pohađaju osnovno ili srednje obrazovanje. Svakog dana imamo uvid u njihovo učenje za školu. Najčešće smo fokusirani na sadržaj onoga što se dešava sa našim učenicima – šta imaju za domaći, kada je sledeći kontrolni ili pismeni zadatak, iz kojeg predmeta će biti ocenjeni narednih dana i slično. Naša pažnja je, iz razumljivih razloga, posvećena tim detaljima. Te različite mini kritičke situacije dođu i prođu, a nove dolaze. 

Zbog tog kontinuiranog fokusa na te prolazne detalje ne uspevamo da se odmaknemo od njih i da sagledamo širu sliku.

U sagledavanju šire slike treba nam distanca. Jedna dobra metoda za sagledavanje šire slike može biti igra pretvaranja da ste ona poslovična osoba sa Marsa. Kada bismo kao Marsovci,

koji ne mogu da razumeju sve detalje koji su nama važni, posmatrali krupnu sliku onoga što je tipična aktivnost učenja naših učenika u školi, šta bismo videli?

Videli bismo da postoje neke knjige koje deca nisu izabrala i/ili sveske u kojima su deca nešto zapisala u školi. Videli bismo da deca čitaju te knjige i sveske i da to čine sa mukom i naporom.

Uočili bismo da se to čitanje ponavlja veći broj puta i svaki put se čita isto i na isti način. Sa ponavljanjem te aktivnosti upalo bi nam u oči da se u tom cikličnom ponavljanju nešto ipak menja. U početku dete je bilo fokusirano na tekst, a sa svakim ponavljanjem dete uspeva da reprodukuje tekst bez gledanja u knjigu ili svesku. Kao Marsovcima bi nam verovatno upalo u oči da su deca pod stresom i da im ne prija ta situacija.

Ako ste čitajući gornje redove pomislili da se radi o preteranoj generalizaciji, sasvim ste u pravu. Kada bi naši zamišljeni Marsovci posetili kuću svakog učenika u Srbiji i imali priliku da, kao nevidljivi gosti, posmatraju njihovo učenje, jasno bi videli razliku kod nekih od njih. Prema postojećim istraživanjima u slučaju 25% učenika videli bi da oni čitaju knjigu ili svesku sa nekim nivoom zainteresovanosti i da možda čak ponekad tragaju za dodatnim informacijama na internetu ili da razgovaraju sa drugim učenicima ili ukućanima o onome što uče. Međutim, iako je dominantno osećanje kod svakog četvrtog učenika pozitivnije, i u tim slučajevima dominantan vid učenja jeste ono koje za cilj ima reprodukciju onoga što je pročitano.

Ako bismo se kao nevidljivi gosti sa Marsa zadržali tokom celog osnovnog i srednjeg obrazovanja i pratili šta se dešava, najverovatnije je da bismo došli do zaključka da iz dana u dan situacija ostaje ista. I tako razred po razred. Ponekad se desi nešto pozitivno i drugačije, nešto uzbudljivije što izazove visoko interesovanje i sreću kod učenika, ali ništa od svega toga neće promeniti dominantnu sliku koja se nametnula već na prvi pogled.

Kako da razmišljamo o činjenici da je iskustvo dece sa učenjem za školu dominantno zasnovano na nezainteresovanom angažovanju učenika u naporu da nauče da reprodukuju ono što su pročitali?

Da li se radi o iskustvu koje je kratkoročno izazovno i naporno, ali dugoročno gledano smisleno i korisno? Uostalom, kako bi se poslovično reklo, „Život nije šećerlema”, pa nije loše da deca kroz školovanje nauče da se bave aktivnostima koje su im naporne i koje bi najradije izbegla. Na taj način će steći važnu veštinu pošto će i u životu da se uglavnom bave takvim aktivnostima.

Druga opcija da takvo školovanje ocenimo kao smisleno i pozitivno oslanja se na verovanje da će takvo učenje omogućiti deci da steknu veliku količinu znanja iz različitih disciplina i da će im se to, na neki način, pokazati kao veoma korisno nekada u životu. Takav stav počiva na uverenju da je najvažnije da učenici steknu znanje, a da način sticanja tog znanja nije relevantan. U tom slučaju ne bi trebalo da nas brine što su učenici učili da reprodukuju znanje i da ta reprodukcija nije praćena visokim nivoom razumevanja. Možda bismo mogli da aktiviramo nadanje da će s vremenom ono što je tako naučeno dobiti smisao i da će s vremenom učenici steći razumevanje onoga što su tako naučili.

Treća opcija da dođemo do zaključka da nema razloga za velike brige o stanju u obrazovanju bila bi da zauzmemo sledeću perspektivu. Sve navedeno dokazuje da je naše 

obrazovanje zahtevno, ozbiljno i ambiciozno (naravno, za razliku od obrazovanja u drugim zemljama). Zbog toga je razumljivo zašto samo svako četvrto dete uspeva da se nosi sa tako visokim zahtevima. Pored toga, u ovoj perspektivi mogli bismo da se pozovemo i na elitizam i da se podsetimo da je mala i dobro obrazovana elita dovoljna da celo društvo odvede u svetlu budućnost. Ostali su tu kao sporedni glumci, njima i ne trebaju složenije veštine od onih koje im omogućavaju reprodukciju onoga što dobiju od elite.

Verovatno postoji još načina da razmišljamo pozitivno o stanju u obrazovanju. Svi ti različiti načini svode se na isto. Postojeće stanje i dominantni model obrazovanja učenika je dobar, a oni koji su nezadovoljni i kritikuju takvo stanje su osobe koje se zanose pogrešnim očekivanjima, ili su osobe koje nemaju znanje koje im je potrebno da bi razumele kvalitet sadašnjeg obrazovanja, ili su osobe za nekim negativnim namerama prema našem društvu i zemlji.

Sasvim je razumljiva naša potreba da vidimo postojeće obrazovanje kao dobro. Uostalom naša deca provode puno vremena u školi i bilo bi nam teško prihvatljivo osećanje da to vreme provedeno u školi i sav trud koji naša deca (a često i mi sa njima) ulažu u školovanje neće imati neku dugoročnu korist za njihovu budućnost. Pored toga, svi imamo toliko puno briga i izazova u privatnom i profesionalnom životu da bi nam bilo zgodno da verujemo, uprkos sumnjama, da je bar saobrazovanjem naše dece sve u redu. 

Ako se pak posvetimo toj temi, možemo da čujemo veoma različita mišljenja koja čine da smo još više zbunjeni i dezorijentisani. Konačno, uvek deluje utešno da primetimo da školovanje naše dece liči na naše iskustvo sa školom kada smo bili u njihovom uzrastu. I onda često usledi ono utešno pitanje „I šta nam fali?”.

Kako se snaći u ovoj kakofoniji različitih razmišljanja i perspektiva?

Ovde bih ponudio jedan relativno jednostavan, a ipak donekle koristan način (postoji rizik da se radi o previše pojednostavljenom predlogu koji može da nas zavede na

pogrešnu stranu zbog čega preporučujem oprez).

Polazna tačka u ovom predlogu je poziv da identifikujemo i analiziramo tipične problemske situacije sa kojima se često suočavamo u svom privatnom i profesionalnom životu i veštine.

Verujem da bi veliki broj nas u takvoj analizi prepoznao neke veoma slične situacije kao što su one kada se nađete u situaciji da se ne slažete sa nekim bliskim osobama oko nekih važnih tema, kada izgubite sigurnost u svoje razumevanje šta vam se dešava u životu, kada treba da pronađemo način da istrajemo u naporu da pronađemo rešenje za neki problem, kada neko nama blizak ili mi imamo zdravstvene probleme, kada se nađemo u novoj profesionalnoj situaciji za koju nemamo gotova rešenja, kada treba da sarađujemo sa koleginicama i kolegama sa kojima često imamo tenzije i nesuglasice, kada treba sa

komšilukom da se dogovorimo kako da rešimo neki zajednički problem pri čemu „svako vuče na svoju stranu” itd. Iako se na prvi pogled može učiniti da se svako od nas suočava sa

jedinstvenim i neponovljivim životnim izazovima, kada bismo napravili zajedničku analizu svih takvih problemskih situacija, došli bismo do zaključka da je taj broj relativno ograničen.

Pored toga, verovatno bismo došli i do zaključka da se većina tih problemskih situacija, u skladu sa duhom ovog vremena, stalno i korenito menja i da se često nađemo u situaciji da neke rutine i navike koje su nam bile relevantne za te situacije postaju stvar prošlosti i da treba ponovo da steknemo, samostalno ili uz pomoć drugih, neke nove pristupe. 

Sledeći korak bi bio da analiziramo koja su nam se znanja, veštine, stavovi i vrednosti (skraćeno: kompetencije) pokazali kao dobri oslonci prilikom suočavanja sa takvim problemskim situacijama. Na osnovu takve analize došli bismo do odgovora na pitanje šta su dobri oslonci koji nam pomažu da se snađemo u tim tipičnim problemskim situacijama u životu i da ih savladamo na zadovoljavajući (iako ne idealan) način. Kao i u slučaju identifikacije problemskih situacija, i u slučaju kompetencija koje su nam relevantne za suočavanje sa problemskim situacijama u životu došli bismo do zaključka da, uprkos brojnim raznolikostima, one bi mogle da se svedu na manji broj opštih kompetencija. Ako želite da učestvujete u zajedničkoj identifikaciji kompetencija koje su relevantne, možete to da učinite preko sajta menti.com (kod: 3696 2702).

Sličan proces je davno realizovan u zemljama EU. Na osnovu širokog konsultativnog procesa države EU su identifikovale sledeće kompetencije kao ključne: komunikacija na maternjem jeziku; komunikacija na stranom jeziku; kompetencije u oblasti nauke matematike i tehnologije; digitalne kompetencije; kompetencija za celoživotno učenje; interpersonalne, interkulturalne, društvene i građanske kompetencije; preduzetničke i inovacijske kompetencije; kulturna svest i izražavanje osećanja (više videti na sajtu Ministarstva prosvete).

Pošto smo stekli uvid u skup kompetencija koje su nama odraslima relevantne za snalaženje u stalno promenljivom životu u kojem se kontinuiramo srećemo sa nekim više ili manje novim izazovima, dolazimo do ključnog pitanja: u kojoj meri možemo da prepoznamo da naša deca tokom svog školovanja imaju priliku da praktikuju ove kompetencije i da ih na taj način razvijaju? 

Naime, ako je smisao obrazovanja da pripremi decu za njihov budući život pored toga što će ovladati relevantnim znanjima iz različitih disciplina, onda bi ona trebalo da imaju priliku da u školi i prilikom učenja kod kuće praktikuju one kompetencije od kojih će zavisiti njihov kapacitet da se kao odrasli nose sa izazovima sa kojima će se suočavati (i koji će biti svakako u izvesnoj meri drugačiji od onih sa kojima se mi suočavamo).

Kada se vratimo na opis dominantnih aktivnosti u kojima učestvuju deca u okviru svog školovanja, vidimo da im one ne omogućavaju da razvijaju mnoge od navedenih ključnih kompetencija. 

Da bi nam to bilo vidljivije, možemo da dođemo do sličnog odgovora i na drugačiji način. Ako sadašnja generacija učenika uglavnom učestvuje u čitanju knjiga za koje ne znaju zašto ih čitaju sa ciljem da reprodukuju pred nekim autoritetom ono što su pročitali, onda to znači da ih mi kao društvo uglavnom pripremamo za budućnost u kojoj će to biti dominantna životna aktivnost. Koliko se mi odrasli u našem životu srećemo sa sličnom situacijom? Probajmo da analiziramo naše životno iskustvo i da identifikujemo kada nam je neki autoritet (npr. nadređeni na poslu) dao neki tekst da pročitamo kako bi nas nakon nekog vremena ispitivao da proveri da li smo u mogućnosti da reprodukujemo glavne ideje teksta. Jedina situacija koja liči na tako nešto jeste učestvovanje u kvizovima. Ako takve situacije ne postoje u životu odraslih osoba u našem društvu, onda se postavlja pitanje – za kakvu budućnost pripremamo nove generacije dece, odnosno da li ih pripremamo

za neki svet koji ne postoji i u kojem sigurno neće živeti (pošto ni mi ne živimo u takvom svetu)?

I još važnije pitanje, šta ćemo da uradimo povodom toga? Ili ćemo, kao mnogo puta ranije, da slegnemo ramenima i da čekamo da se nešto dobro desi nezavisno od nas.

Izvor: https://velikeprice.com/psihologija/tradicionalno-obrazovanje-na-slepom-koloseku/