Педагошки Забавник

  Ministarki prosvete sve je jasno. Valjda su je zato što sve zna i sve joj je jasno i postavili na mesto ministarke – da tako pametna oblikuje i upravlja obrazovanjem u Srbiji. Samo, koliko god da zna, ministarka je nemoćna. Jer, škole u Srbiji zapravo ničemu ne služe, barem kada je reč o vaspitanju. Jer, što se vaspitanja tiče, sve se već odigra između treće i sedme godine deteta, i to u krugu porodice, odnosno u trouglu: dete, mama i tata. Evo šta tačno  kaže  Slavica Đukić Dejanović: „Ja se slažem da mediji i neke poruke iz Narodne skupštine koje šalju odrasli koji su poslati od naroda da rade na zakonodavnim aktivnostima nisu dobre. Ali modeliranje buduće agresivne osobe se pravi od treće do sedme godine, kao osnov, u porodici; identifikacija sa prvim autoritetima i njihovim sistemom vrednosti je jako bitna.“ Na jednom drugom mestu, pak,  objasniće  ministarka i ko je tačno prvi autoritet: „ U našoj kulturi, tata je taj koji treba da bude autoritet, treba da se doživi kao glava po

  Супротно популарном веровању, тестови спроведени широм света показују стабилне резултате. Истраживачи такође пазе да ово не учине показатељем успеха. Психолог Алфред Бине је почетком 20. века, на   захтев Владе, развио скалу рада ученика. Дајући ученицима да раде на школским вежбама, као што је понављање пет бројева или проналажење толико речи у датом времену, он је утврдио њихов просечан резултат, према узрасту.  Радило се о идентификацији оних који имају потешкоћа како би им се помогло, а не да би им се дала стигматизирајућа етикета.  „Али његова упозорења су занемарена, а његове намере омаловажене“,  жали  Мари Дуру-Бела, социолог образовања, која са Себастијеном Гудом објављује књигу „Интелигенција, може ли се научити? » (11. априла ове године). Врло брзо, амерички психолози су направили прву батерију IQ тестова. Уверени да је интелигенција урођена и да се преноси наследно, користили су их да сортирају  „најбоље”  кандидате за имиграцију смештенее на острву Елис или да се залажу

  Потребно је оснивање посебне интерресорне установе затвореног типа за васпитање и рехабилитацију малолетних починилаца најтежих кривичних дела који нису кривично одговорни, а представљају безбедносну претњу – нови је и тек један у низу предлога који треба да допринесу искорењивању вршњачког насиља у школама, а који су сабрани у документ под називом „Смернице и препоруке за рад школа и смањење насиља” јуче представљен јавности. Како је наглашено, тај документ биће достављен свим релевантним инстанцама почевши од државног и просветног врха. Препоруке су саставили стручњаци (психолози, педагози, психијатри, правници, социјални радници, представници просветних синдиката...) окупљени у неформалној радној групи Грађански савет за ванредне и кризне ситуације удружења „Кораци”. Основни циљ, објаснили су, јесте да се на основу анализе досадашњег реаговања у ситуацијама вршњачког насиља, али и екстремних облика насиља који су се догодили у осмолетки „Владислав Рибникар” 3. маја лане, али и неп

  Po anketi nastavnika iz nekoliko škola, osmaci su ove godine lošije uradili probu male mature u odnosu na prošlu godinu. Matematičari kažu da se u narednom periodu mora više raditi sa decom geometrija, da su im posebno komplikovani bili zadaci gde se traži izračunavanje površine složene figure. Ne snalaze se dobro ni u tekstualnim zadacima. Iz srpskog jezika im je glavobolju zadalo značenje padeža, zavisne rečenice. Osim gramatike, loše su uradili i zadatke koji se odnose na razumevanje pročitanog teksta, a po ko zna koji put potvrdilo se da ne čitaju književna dela, koja su predviđena planom i programom.  Nastavnici su jedinstveni u oceni da će učenici morati "dobro da zagreju stolicu" ukoliko žele u junu da upišu željenu školu. Veruju da će na maloj maturu biti bolji rezultati, jer na probi nisu imali poseban motiv da se trude. Najbolje rezultate ostvarili su iz trećeg predmeta, a uglavnom su birali geografiju, zatim biologiju. Koliko je ova generacija loše uradila probu

  Savršeno razumem one kojima je dojadilo da slušaju o reformi obrazovanja, ja sam odavno izgubio strpljenje. Pojam reforme je postao ušće svih obrazovnih narativa, kao da o našem školstvu ništa razborito i suvislo i ne vredi reći, ukoliko se ne kaže ili to da su sve prethodne reforme propale ili kako su nam one koje slede jedini spas. Pritom, ne zna se ko je gori, da li  dežurni kritičari minulih reformi koji svu krivicu svaljuju na Šuvarovo usmereno obrazovanje ili Bolonjski proces, ili aktuelni resorni ministri, državni sekretari i njihovi prilepci od poverenja, koji puni optimizma najavljuju promene i time raspiruju nade i daju (prazna) obećanja. Ali ako se stvarno ne zna ko je gori, dobro se zna ko najgore prolazi, to su građani Srbije koji godinama slušaju bajke o prošlim i budućim obrazovnim reformama i tako zadobijaju pogrešnu percepciju o stanju u čitavom obrazovnom sektoru. Mnogi ne znaju kako uopšte funkcionišu škole i univerziteti u Srbiji, a veliki broj misli kako je obraz

Европска комисија је јуче уручила донацију од милион евра да се уради Стратегија развоја образовања у Црној Гори  од 2025-2035. године. Не спорећи потребу за стратешким документима образовне политике, ипак примећујем да је наведени период време у коме ће доћи до вероватно највећих промена у образовно-васпитној сфери, од нових наставних средстава до захтева тржишта рада. Било би претенциозно очекивати да ће, колико год професионално добро, била урађена та стратегија, моћи да одговори на све изазове које време доноси. Већ на почетку израде Стратегије примећујемо „терминолошко-експертске“ забуне које су у Србији понављане, ево већ више од две деценије, са познатим резултатима. Педагогу прво пада у очи да се не помиње термин васпитање, мада је сада јасно да државе са јаснијом васпитном концепцијом, или у англојезичкој литератури: „социјално-емоционалним учењем“, имају, уз нижа улагања, боље резултате у самом образовању. Црна Гора је успешно направила модел интегрисаног универзитетског обра

  Просторни модел учионице и диференциране педагогије У дугој историји школа о којој извештава Жан-Пјер Шевалије, инсистирање на просторном моделу једног, „правоугаоног” разреда сведочи о ригидности модела где је затвореност ученика слична оној код радника у фабрикама. Чак иако неки оспоравају  „монашку и војну хетеротопију  “, сингуларност пракси била је ограничена немешањем, интензивном „ нормализацијом “ места из 1887. године и чије су „ нормалне школе  “ биле вектори за праксу. Свакако, конференција показује колико су се диференциране педагогије ушле на ова места где је „  фронтални колектив  ” оштећен уклањањем платформе. Активни часови које воде наставници Декролој, Фреине и други, „ флексибилни “,  одељења са својим „ центрима за поезију, математику, моторику итд."  демонстрирали су просторе за покретање „ зона учења “ пројеката у заједничким колективним просторима у којима могу коегзистирати до четири разреда! Питање прагова (које треба прећи), стола као приватног простора

Шта је проблем? Проблем је питање које треба решити, тешкоћа коју треба превазићи, решење које треба пронаћи.  Настаје због аномалије, дисфункције или непожељног стања.  Проблем је локални и случајан.  Има препознатљиву форму која захтева решење. Након што је решен, проблем више не постоји.  Пошто смо већ били лечени, знамо методу решавања коју можемо применити.  Проблем спада у ред компликованог, чак и хиперкомпликованог.  Шта је проблематично? У својој уобичајеној употреби, термин проблематично се односи на нејасан и ретко дефинисан појам.  Очигледно више научни, овом термину се често даје предност, иако се меша са појмом „проблем“. Проблематичност је скуп контрадикција на делу у сложеној ситуацији.  Изражава се у терминима тензија између хетерогених логика, разумљивости, питања, нужности, циљева, приоритета, несводивих једни на друге, јер су различито утемељени. Проблематичност је поредак процеса који се одвија у више посебних облика.  За разлику од проблема, проблематичност нема фу

На Трећем сверуском педагошком форуму одржаном у Руској академији образовања, главна тема била је "Педагошко образовање на класичном универзитету" .  Констатовано је да постоји велики интерес у Русији за наставничку професију. После инжењерског и медицинског, педагошко образовање је најпопуларније међу руским академцима. Прошле године земља је иступила из Болоњског процеса и намерава да уведе два циклуса академских студија: основне и специјалистичке. Промене ће се "пилотирати" прво на шест универзитета, с тим што ће у педагошкој области наступити одмах. Проблем у савременом педагошком образовању, како га виде у Русији, јесте да се дигитализују адекватни теоријски текстови, који би допринели да се дигитализација наставе повезала са руском педагошком традицијом. По материјалима:  https://sn.ria.ru/20240313/pedagogika-1932607141.html

Писали сте п редговор за управо објављену збирку Надежде Крупске на француском "О образовању у доба револуције".  Па ко је она? Лоренс де Кок:  Надежда Крупска била је Лењинова жена.  Упознали су се током револуцинарних активности у Русији крајем 19. века и никада нису напуштали једно друго.  У Француској знамо врло мало о томе.  Као и многе „жене“, њен рад се учинио невидљивим због значаја њеног мужа, невидљивости којој је и она – као што је то често случај – допринела јер је, након смрти свог мужа у јануару 1924, посветила највећи део свог раде на овековечењу његовог сећања.  Међутим, Крупска је један од теоретичара и архитеката образовне револуције у Русији након револуције 1917. године. Укрстила сам се с њом док сам радила на Целестину Фреинеу који је отпутовао у Русију 1925. и вратио се са сјајем у очима.  Он препричава ово путовање у часопису  Ecole  emancipее  и описује руски образовни систем, усред револуције.  Веома се диви свему што види и из тога извлачи поуке за