Ljubiša Jovanović: O kulturocidu i obrazovanju

Pritisnuti smo neverovatnim izmenama fizionomije našeg grada, pokušajem da se apsolutno sve društvene i posebno kulturne aktivnosti prebace u domen "Beograda na vodi".

Kulturocid je izraz kojim se opisuju aktivnosti koje za posledicu imaju nestanak ili uklanjanje svih ili određenih elemenata kulture na nekom području (grad, regija, država i sl.). Izraz predstavlja neologizam, nastao od reči “kultura” i latinske reči cedere (“seći, ubijati”), ali mu je popularnost donela povezanost s izrazom genocid, pa se, slično kao i ekocid i urbicid, koristi u pežorativnom smislu i/li u propagandne svrhe kako bi opisao široki raspon procesa i događaja u raznim područjima i istorijskim periodima. Kao alternativni izraz se ponekad koristi i izraz kulturni genocid. (Wikipedia)

Pritisnuti smo neverovatnim izmenama fizionomije našeg grada, pokušajem da se apsolutno sve društvene i posebno kulturne aktivnosti prebace u domen “Beograda na vodi”, sa tim da se zapravo suština kulture briše zarad ličnih izbora ljudi na vlasti i onoga što se njima dopada. Nažalost, potpuno neobrazovanje, neznanje i sumnjivi kriterijumi utiču na “kulturocid” glavnog grada. Ova pojava nema nikakve “propratne efekte” za ljude koji je sprovode. Bez trunke osećaja za lepotu nabacuju se gomile kulturnog smeća na naše skromne živote, uništavajući i poslednje atome entuzijazma za negovanje pravih vrednosti.

Ovih dana sam obuzet brojnim mislima Alfreda Brendela, velikog pijaniste i umetnika iz njegove knjige nastale kao niz eseja “Muzika, smisao i besmisao” (izdanje Službeni glasnik). Brendel nam osvetljava muzičke stilove, dajući jasnu sliku važnosti intelektualne nadgradnje interpretacije, kao i dubokog promišljanja i punoće estetskog poimanja muzike u celini, ali i svakog detalja ponaosob. Sjajno i uzbudljivo.

Gledao sam i veoma hvaljenu predstavu “Očevi i oci “. U suštini prosečna predstava sa genijalnim Selenićevim tekstom, u kojoj se još uvek povišena emocija iskazuje isključivo vikanjem. Pomislili bi ste da je to sasvim normalno da se pred kraj nije pojavio Nikola Ristanovski da nam u tri minuta iskaže moguću uzvišenost glumačke profesije.

Poizdalje sam pratio Republičko takmičenje za duvačke instrumente, najbrojnije i po broju kandidata i po količini prvonagrađenih učesnika, još jednom zabrinut nad kompetitivnom važnošću pedagogije u našem školstvu. Svoje neophodne poene i “dokaze” o uspešnosti rada stiču i škole i profesori i sami đaci, ne primećujući da smo pretvoreni u nekakve brojke, cifre koje služe ko zna čemu.

A onda je jednog lepog, sunčanog jutra zazvonio telefon. Javila se Jovana, klarinetistkinja, pametno i talentovano mlado stvorenje koje poznajem još sa studija. Jako smo voleli da čujemo njene ispite, javne nastupe. Sa njom se uvek moglo lepo porazgovarati, ukazati na nedostatke, usmeriti je ka punijem odnosu prema instrumentu, muzici. Kasnije je radila u muzičkim školama u Smederevu i Beogradu.

Svuda je širila svoj optimistični i zdravi duh, šireći pozitivne emocije. Jednog dana je sa svojim suprugom i dvoje dece odlučila da se otisne podno Kosmaja, u želji da žive zdravije, prirodnije, sa manje pritiska koji nameće veliki grad. Zadržala je svoju muziku, ljubav, strast, poriv da živi sa njom. Poslednjih godina je nesebično podarila svoje srce i Dečijoj filharmoniji, pomažući mi u radu sa duvačima, organizujući decu, proveravajući aranžmane, šireći ljubav i plemenitu energiju.

Jovana mi je ponudila da se Dečija filharmonija priprema za naredni projekat u novom prostoru škole koja je i neka vrsta specifičnog vaspitno – obrazovnog i umetničkog “kampusa” u Sopotu. Krenuo sam u Sopot bez jasne ideje šta ću videti i doživeti. Ono sa čim sam se susreo je svakako bilo jedno divno i veoma prijatno iznenađenje, posebno iz aspekta poljuljanog vrednosnog sistema školstva u Srbiji. Fantastično zdanje škole “Ljubivoje Ršumović”, funkcionalno, u savršenom skladu sa savremenim nastavnim zahtevima, ali i prirodom koja je okružuje. Razredi do 12 đaka, pažljivo selektirani nastavni kadar, uglavnom ispunjen mladim profesorima, izuzetno rešeni prostori za sport, predškolsku igru, IT nastavu, kabineti za fiziku, biologiju, muziku, nauku, čak i posebna soba za šah, upotpunjeni su i mogućnostima za grupni boravak do 110 mladih ljudi u sjajno izgrađenom delu sa sobama/apartmanima.

Pored programa predškolskog i osnovnog osmogodišnjeg obrazovanja, u skladu sa zvaničnim nastavnim planom i programom Republike Srbije, nudi se i nastava na engleskom jeziku sprovođenjem standardizovanih internacionalnih programa osnovnog obrazovanja “Cambridge Assessment International Education”.

U planu je i otvaranje muzičke škole kao i srednje škole, po izlasku prve generacije đaka osnovne škole.

Gde god smo zavirili tokom dana, mogli smo se uveriti u rad, red, disciplinu, ali i idealne uslove za obrazovanje dece. Kako je bilo lepo videti u potpunosti promišljen i divno realizovan projekat. Naravno, u ovom trenutku je ovaj obrazovni raj namenjen samo deci čiji roditelji imaju duboke džepove, ali ostaje u nama tiha nada da su lepe i uspešne stvari i na nivou školstva moguće. Potrebno je “samo” da se i u državnom vrhu dođe do spoznaje važnosti suštinske reforme školstva zarad dobrobiti naše dece, njihovog obrazovnog i kulturnog napretka i razvoja danas tako vidno posrnulog društva u duhovnom, estetskom i pre svega moralnom smislu.

U povratku sam se veoma sporo i mirno vozio kroz prelep krajolik srpskih sela podno Kosmaja, diveći se lepoti prirode i razumevajući sve mogućnosti koje nam priroda nudi. Zapitanost nad našom sudbinom je postajala sve veća približavanjem velikom gradu. U njemu su me iste večeri preplavile sa svih strana bujice loših vesti, besnih i ljutitih ljudi koji su imali šta da poruče sa ekrana, portala, čak i na ulici. Osetio sam strah – strah od potpune destrukcije društva i okruženja u kome živimo.

Iste večeri nekako nisam mogao da istrpim i odgovorio sam na mrežama veoma “istaknutom” čoveku koji misli da sve zna i koji je tvrdio da je spomenik na Sutjesci “monstruozan” jer ga je napravio, zamislite Bogdan Bogdanović? Naravno, nije Bogdan autor tog genijalnog remek-dela naše kulture, već fantastični Miodrag Živković.

Miodrag Živković: Tjentište, Šumarice!

Bogdan Bogdanović: Partizansko groblje (Mostar) i Jasenovac!

Sva četiri spomenika su nešto najlepše i umetnički najdublje što je stvoreno na prostorima ex-Yu, predstavljaju zaostavštinu koju je nemoguće zaobići ili izbrisati. Čak ni otvorena i namerna destrukcija koja se vrši nad nekima od njih (Partizansko groblje), ne može ih uništiti. Možda je neophodno poći upravo od toga u nameri da stvorimo bolje, kvalitetnije i plemenitije okruženje za život naše dece. Nisam siguran da u ovom trenutku kao društvo imamo snage da se posvetimo takvom cilju. Svakodnevica nas sve vreme povlači ka sve većem dnu današnje civilizacije.

*Autor je redovni profesor flaute na Fakultetu muzičke umetnosti.

Izvor: https://velikeprice.com/kultura/o-kulturocidu-i-obrazovanju/