Кавчић за НИН: Терамо ђаке да бубају бесмислене предмете а онда се чудимо резултатима ПИСА тестова

 

У Србији је познат по бесплатним уџбеницима, у научним круговима признат као електроинжењер чији се патент за читање записа са магнетних меморија користи у милијардама рачунара и дискова широм планете. Тај патент је постао познат и по томе што је доспео на амерички суд јер га је неовлашћено користила компанија Марвел која је на крају морала да исплати вишемилионску одштету  Карнеги Мелон универзитету на којем је, с тим радом, докторирао професор и научник Александар Кавчић. 

Већ неколико година његова фондација у Србији чак и на суду бије битке са приватним издавачима уџбеника који држе највећи део тржишта и продају их по ценама за које Кавчић каже да су пет пута више него што је потребно. 

„Знате, кад људи две три године за редом добијају уџбенике на руке, када их виде на интернету да су бесплатни, када схвате да се штампана издања заиста продају по клот цени штампе, то не може да се сакрије. Можда је пут до истине дугачак и мукотрпан али истина на крају преовлада, колико год јој требало да дође до свачијих ушију. Гледајући уназад можда је и добро што је овако тежак пут јер ако је нешто лако није ни вредно радити на томе. Нема гушта у победи ако победите ђака првака у шаху, јер ако нешто хоћета стварно да урадите, онда победите светског шампиона или највећег у некој земљи“, каже професор Кавчић у подкасту НИН-а. 

Зашто онда и данас 80 одсто тржишта, како кажете, држе највећи издавачи, зашто се и даље у довољној мери не прихватају ваши уџбеници?

Због корупције. Ту се већина наставника апсолутно ништа не пита. Имали смо примере да нам дођу наставници и кажу да би они изабрали наш уџбеник, али да им директор не дозвољава. Част  изузецима, имамо и директоре са којима је феноменално сарађивати, који су отворени, али постоје они који су једноставно догматски противе идеји да уџбеници буду приуштиви, да дозволе родитељима да се нешто питају. Не знам зашто је то тако, али ајмо да размишљамо логично. Ако ви хоћете корупцијом да делујете на неко тржиште, то не можете са свима, не можете потплатити ни сваког наставника, ни сваког родитеља, ни сваког члана Савета родитеља, то је немогуће.Чак и да може, ни тај богати Клет (издавачка кућа) нема толико новца за то. То се ради тако што се утицајни појединци некако наговоре. 

Када кажете утицајни појединции, мислите ли на неког из државног апарата, министарства, Владе?

Немам доказе да је то нека државна стратегија, али постоје утицајни људи у државном апарату који можда то не раде по некој директиви већ им је дозвољено да имају личне интересе па користе свој положај да их остваре. Постоје неке инсинуације, лабави докази али уперити прстом у неког то не могу јавно, иако имам некакве индиције, не могу да кажем доказе. С друге стране, имамо примере људи на власти  који су врло пријатељски расположени и схватају супротно - да ће у њиховом бирачком телу бити популарнији ако на нивоу своје општине пређу на наше уџбенике, зато што тада у оквиру буџета у ком су до пре годину-две  могли да обезбеде само бесплатне уџбенике за први разред, сада могу за шест разреда основне школе. И уз још мали додатак, за свих осам разреда. Опет је и ту на делу некакав политичар и некакав утицајан човек у својој средини али он то потпуно другачије види. 

 

Ако се питање уџбеника, како кажете, може решити за дан, шта је то у нашем школству што није лако решити?

Ми смо потпуно промашили тему. Шта је битно у нашем образовном систему? Није битан уџбеник, може бити било који, битан је наставник. Е, то не може бити било ко. А дошли смо дотле да више немамо добре, одличне ђаке из школа, гимназија, који уписују професорске смерове или учитељске факултете. 

Наставничка професија је деградирана, плате су ниске, неретко и родитељи исмевају наставнике, називају их лузерима...И када све то ђак види, он сутра неће да буде наставник. Хоће нешто друго. Хоће за себе неку другу, бољу, лепшу будућност. И ми улазимо у једну негативну повратну спрегу, нешто што је лоше, проузрукује још лошије.

Како се то лечи?

Новцем, нема друге. Изволите, вреднујте људе онако како се то ради у капитализму. Изнећу  једну поражавајућу статистику. Просек плата у просвети је 10%  испод просека у држави. Образовни ниво у просвети је такав да сви имају бар факултет, ако не и више. Дакле, ви имате натпросечно образован сегмент радне снаге који плаћате испод просека и тиме јасно и недвосмилсено показујете овом друштву у које вредности као држава и друштво верујете.

Реформа образовања је процес који траје годинама и чији се резултати виде тек после пар деценија, да ли је то разлог што су странке на власти незаинтересоване да се упуштају у процесе које им не доносе видљиве резултате на следећим изборима?

Тачно, резултати реформе ће се видети за 30 година али ко у овој земљи онда брине шта ће се десити за 30 година. Кад нам странци покупе све ове што нешто знају, ко ће овде остати и шта ће знати да уради, да направи, хоће ли знати да направи некакав производ за извоз? А ми морамо живети од извоза, или ћемо извозити људе и профит а ми у овој земљи радити за мале плате у не знам каквим фабрикама, у тзв. шрафцигер индустрији, као мотачи каблова. Или ћемо заиста извозити производе, а да људи и профит остају овде. Размислимо, ко ће то урадити. 

Реформе школства нам се стално завршавају додавањем нових предмета. Последњи је „Дигитални свет“, то је била политичка одлука извесног политичара, или политичарке, па сад видите ко се залагао за дигитализацију...

Ана Брнабић?

Па, ко би други. Пазите, то долази од особе која не зна дигитализацију, сигуран сам да не зна да дефинише шта значи реч дигитализација онако како се поставља у електротехници. Потпуни промашај. Да ви из неког уџбеника ђаке учите о дигиталном свету а не виде компјутер у учионици. Чему то води?! И зашто нам се реформе школства намећу тако ад хок и све се увек завршава додавањем нових предемта. Вама данас осмаци имају 15 предмета. На једној години факултета немају толико, на ЕТФ-у имају шест или седам предмета за целу годину, а овамо ђаци уче 15 предмета. И они бубају те предмете, пазите непотребне предмете.

Даћу вам пример који показује да ђаци не могу да схвате то што их учимо у осмом разреду, и то пример из моје области. „Техника и технологија“, уџбеник за осми разред, ту имате лекцију Теслин мотор. Ђак у осмом разреду нити зна шта је синусоида, нити зна шта је сабирање векторских поља, вектора у простору, нити може да сагледа шта су фазно померене синусоиде и како оне праве ротационо магнетно поље, нити може да схвати индукцију која покреће ротор, шта може да схвати?! Може само да набуба онако како пише у књизи. Док он буба то што ће да репродукује кад га пита наставник, он нема времана да сређује своје мисли, да научи како да пише, како да постави писани састав, да своје мисли доведе од неких несређених фрагмената, преко концепта, до састава. Е, то наш ђак не уме. И ми се чудимо и даље што на ПИСА тестовима они знају да читају и пишу али су функционално неписмени, не могу да разумеју то што прочитају нити умеју то да преточе у неко разумевање и инвентивне мисли. 

Да ли ми будућим генерацијама остављамо лошији образовни систем и процес едукације од оног који смо имали пре 30 година на пример?

Тај гори образовни систем је већ ту, ми морамо да урадимо „ретро реформу“ образовања, да га вратимо на место где је некад било.

Вероватно је и раније било оних који плагирају научне радове и купују дипломе али то нисмо примећивали у тој мери 

Ако се то дешавало раније онда ја то нисам видео. Или је то било у тако малим процентима да то није било видљиво, данас је на сваком кораку. И што је најгоре, то се јако брзо решава - једноставним пријемним испитом у државну службу као што ради Кина. Ако знамо да направимо пријемне испите за средње школе и за факултете, умемо јако добро да поставимо пријемне испите и за јавна предузећа и државну службу. И то неке државе раде. Па онда изволите, купујте дипломе, шта нас брига шта ћете ви да купите за свој новац, али ћемо вам дати посао само ако прескочите ову летвицу. И то функционише у многим државама. 

Има лека и за купљене дипломе и плагијате, само нема политичке воље да се то реши. Шта ћемо са министрима који су купили дипломе?

Или са плагираним докторатима, то вам говорим. Што се тиче владе ту је други механизам, ту је реч о политичком постављању некога на позицију која није стална у државном систему. Тако  постављање некога које плагирао докторат или купио диплому  је слање погрешне поруке. Али постоји маса људи у државном сектору, у јавним предузећима који би требало да положе пријемни испит за своје позиције. То се лако решава, само је потребна политичка воља. 

Али ово друго, цео концепт основног образовања, то се теже решава. То је инертан систем који већ 30 година клизи наниже и ми морамо да нађемо начин да то кормило бар мало окренемо не би ли се брод вратио и кренуо у супротном смеру. 

НИН / Митар Митровић

Који су кораци за тај правац битни, поред бољег вредновања наставника, другачијих метода и садржаја?

Бољим вредновањем наставника, поспешивањем меритократије... И не само то, јако је важно искоренити преписивање већ на нивоу ђака у основним школама. И за то постоје методе, знам како то функционише на Западу, зашто се тамо не преписије. Сваки покушај преписивања завршава се тако што вас изложе јавном посрамљивању пред другим ђацима, пред родитељима, колективом, уперите увек прст у тог ко преписује и изазовете стид код њега. Све је то у реду кад се уради са дететом од 9, 11, 13 година, деца ће преживети ту једну епизоду али морају да буду коригована, мора да постоји тај механизам корекције. Треба преживети тај срам кад вас свии гледају. 

И кад тако млади људи дођу до средње школе, то више не постоји као смишљен начин да се дође до резултата, једноставно  тога нема, тако се то искорењује. У Хонг Конгу вам објаве име у новинама.  

У Америци, ако вас ухвате да преписујете на универзитету, први пут вас одстране један семестар из наставе што значи да вам је бачена школарина за тај семестар. Други пут вас трајно избаце са факултета. То су механизми којима се то спутава.

Хоћете да кажете да не смемо допуштати и неговати склоности ка преписивању и варању од малих ногу, јер је то увод у  плагирање и куповину диплома 

Сад ћу да вам испричам нешто, не знам да ли сам то до сад говорио. Можда ће вам бити смешно, али ћете на крају схватити да је тужно. Када смо почињали са писањем уџбеника у Фондацији упутили смо јавни позив да се јаве аутори који могу да пишу уџбенике. Јави се тада човек, представи се као стоматолог, потпише се и каже да може да пише уџбенике. И ми питамо који би уџбеник писао, очекујући на пример биологију или хемију, а он каже да може да пише све: “Ја сам већ толико магистеријума и доктората написао за разне људе у разним областима, малтене од философије до стоматологије, технике, бизниса, шта вама треба ја ћу то да напишем”. Разумете, то је толико маха узело да се он уопште не стиди да то каже јавно, оставио је своје име и презиме. Он тиме директно пропагира и помаже ове што на незаконит начин долазе до диплома. Наравно, нисмо га даље контактирали.

Када сте почињали са пројектом бесплатних уџбеника у Србији пре неколико година, то сте прво покушали са покретом Саше Радуловића, да ли то данас видите као грешку?

Видите, ја сам у Америци гледао снимке из Скупштине у то време и видео сам групацију која се сваки пут и изнова залагала за бесплатно образовање. Јесте, пришао сам њима са овом идејом коју сада остварујемо ми у Фондацији, покушао сам тад с њима, није ишло. Испречили су се избори, неке потребе, није битно да о томе причам, једноставно, схватио сам да кроз ту опцију, кроз ту странку се то неће десити. Претпостављам да се не би десило ни са било којом другом странком.

Осим бесплатних уџбеника данас вас, чини се, много више интригирају системски проблеми образовања. Њихово решавање захтева и политички ангажман, да ли бисте за то били спремни?

Не само проблеми образовања, него целог система. Неопходна промена у нашем друштву, по мом мишљењу, јесте другачији изборни систем и децентрализација власти. Ми немамо културу подизања политичких кадрова. Немамо културу која ће омогућити да у Пироту, Лесковцу, Кикинди, у било ком месту дође до издвајања индивидуе која је политички способна да сама освоји нешто на свом нивоу, на локалу...У атмосфери у којој немате развијен механизам подизања политичких кадрова, ви и немате политичке кадрове. И  Александар Вучић  изађе  пред свој СНС и каже „без мене сте ништа“, то су његове речи. А зашто су они без њега ништа?! Зато што се не улаже у било коју другу особу да исплива својим знањем и умећем, да нешто постигне на свом локалу.

 Ако бих се ангажовао политички – то не би било да ја будем неко коме ће клицати "Кавчић, Кавчић", већ да бисмо направили атмосферу која би омогућила том неком домаћину, раднику, професору да стане на камен у Лесковцу и да каже "гласајте за мене, ја знам овде нешто да средим".То немате данас, сви су само постављени одозго, сви до једног посланика су постављени, нико није добио ниједан глас из народа, него је добио глас од газде који га је ту поставио. Зато је лош тај изборни систем који нас гура у тзв. демократуру, у некакав спој демократије и диктатуре.

Ако бих се негде ангажовао то је да том народу покажемо да може другачије. Морате веровати у моћ демократије а ја се бојим да наши политичари не верују у такву моћ. Они верују да су они ти који су способни да донесу боље одлуке од оних које ће народ  колективно донети. Ја верујем другачије. Из тог народа, ако им дозволимо, изродиће се нови лидери и то лидери који ће имати мудрости и памети и подршке. Дакле, ако ћу се негде ангажовати то је то, промена система, а не за то да ви гласате за мене, да мене уздижете и да ми кличете - то је болесно с неке стране. 

Извор: https://www.nin.rs/drustvo/vesti/48299/kavcic-teramo-dake-da-bubaju-besmislene-predmete-a-cudimo-se-rezultatima-pisa-testova