Проф. др Александар Кавчић: Промоција образовања и наставничке професије кључна за будућност Балкана
Још као студент докторских студија, у оквиру израде докторске дисертације на Карнеги Мелону, он је дошао до рјешења проблема читања сигнала са магнетских меморија који се користи у милијардама рачунара и дискова широм свијета.
Патент је увелико користила америчка компанија Марвел, али је то прећутала кад се код Кавчића распитивала о власништву патента, над којим је право полагао Универзитет Карнеги Мелон. Услиједила је правна битка у којој је компанија Марвел завршила као губитник.
Данас се Кавчић, како сам каже, више не бави активно научним радом колико промоцијом образовања и науке кроз Фондацију Алек Кавчић. Основана у Америци, функционише и у Србији, са нескривеном амбицијом да се прошири и на остале земље бивше Југославије.
ПР УЦГ: Када планирате да активности Фондације Кавчић проширите и на Црну Гору?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: У Црној Гори, започели смо иницијативу за промоцију наставничке професије прије неколико година, уз подршку проф. др Вељка Милутиновића. Иако је пандемија короне успорила процес, успјели смо посијати сјеме те идеје. Сада, у Србији уводимо награду « Просвјетитељ » за најбоље наставнике, што је први пут да се овакво признање новчано награђује.
Та професија је доживјела једну невјероватну деградацију кроз деценије. Како у Србији, тако и овдје, претпостављам да сте свјесни тога, и да је потребно показати примјером како наставнике треба наградити и новчано. Јер, награде подижу углед, подижу видљивост. Порадићемо на томе да Просвјетитељ добије одјек и у Црној Гори. Заиста ту професију треба промовисати јер све почиње одатле.
ПР УЦГ: Како ће наградити наставнике и када ће се реализовати награда Просвјетитељ у организацији Фондације Алек Кавчић?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Прва додјела награде Просветитељ одржаће се ове године у октобру. Пет наставника који буду награђени аутоматски ће бити номиновани за глобалну награду за најбоље наставнике, чији трошкови путовања ће бити покривени. Ову свјетску награду подржава британска фондација Варки, основана од стране једног Индијца, и постоји већ годинама као престижно признање у образовању. Свјетска награда је по својој важности упоредива са Оскаром или Нобеловом наградом, с наградом од милион долара за најбољег наставника на свијету.
У суштини, оно што ми радимо у Србији може се сматрати својеврсним полуфиналом за ту глобалну награду. У Србији, награда Просветитељ износи 10.000 долара за најбољег наставника, поред неколико мањих награда.
Наша нескривена амбиција је да нешто слично покренемо и у свим државама или територијама бивше Југославије. Мислим да је то неопходно свима. Ја сам одрастао у Југославији, ја сам ту земљу волио и не видим никакве препреке да радимо и преко садашњих граница.
Не знам на који ће то одзив наићи, било овдје или у Македонији, али смо спремни да покушамо. Прво ћемо сачекати да видимо исход прве године нашег пројекта у Србији, да и ми стекнемо искуства. Организовање нечег оваквог није једноставно. Кад нешто ново радите, на сваком кораку се сусријећете са нечим што је неочекивано. И онда вас то заустави и скрене у неку странпутицу па морате рјешавати правне проблеме, међуљудске проблеме… Човјек с искуством зна да не креће у све битке одмах.
ПР УЦГ: Ви сте примјер дијаспоре која се враћа својој земљи. На Универзитету Црне Горе сада се већ традиционално у октобру окупља научна дијаспора. Како видите значај дијаспоре у научном контексту?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Прво и основно, треба схватити да научна дијаспора, по својим достигнућима, надмашује домаћу научну сцену у било којој од земаља ових простора. Стога је важно повезати је. Много је лакше онима у дијаспори чији су супржници такође са ових простора. Већу везаност имамо него неко ко се тамо вјенча, ал то су животне околности. На примјер, моја супруга је из Београда, тако да имамо заједнички интерес да овдје будемо инвестирани. Кад кажем овдје, још увијек видим овај простор као наш, јер сам тако одрастао.
Неизвјесно је колико ће дијаспора моћи да покрене научне иницијативе овдје, јер наука захтијева финансирање, које морају обезбедити локалне институције. Међутим, дијаспора може пружити непроцјењиве савјете и искуства, а многи су спремни то учинити чак и без накнаде.
Постоји мантра овдје да ми из дијаспоре нећемо да радимо зато што тражимо пуно новца и треба нас платити и да, док нас не плате, нећемо радити. То није истина, хоћемо. Спремни смо уложити своје вријеме, труд и емоције – једино што тражимо је да наша допринос наиђе на одговарајући одјек и признање.
ПР УЦГ: На који начин може универзитет мале земље да напредује, можда да дође до неких већих висина, да изњедри можда неког будућег Нобеловца?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Јако сте тешко питање поставили. Прво: Црна Гора има колико становника? Пар стотина хиљада, петсто, шесто хиљада, је ли тако? То је на нивоу једног осредњег града. Нови Сад можда има толико становника, цијели град. Дакле, као што Нови Сад треба да има универзитет, тако и Црна Гора треба да има универзитет и основно питање је: Зашто универзитет постоји? Не можете у овако малој земљи стварати универзитет са циљем да ћете у науци достићи Нобелову награду. Универзитет мора ту да постоји да би се школовали кадрови који су неопходни. Стручњаци економије, бизниса, права, електротехнике, физике, медицине…
Да ли ће неко од њих да дође до нивоа научно-свјетски препознатљивог? Па знате како, са 500.000 људи база је врло мала. У Америци није 500.000 него 300.000.000, од којих сама база у Америци произведе много сопствених научника, а онда доводе и научници са стране. Неминовно, неки од тих кадрова ће показати афинитет ка научном раду и доћи у ситуацију да произведу нека научна достигнућа, али да базирате концепт универзитета у Црној Гори са идејом да ће овдје бити прегршт Нобеловаца, то не може бити модел.
Цитират ћу професора Зеца. У Србији постоји један куриозитет - иницијатива да се граде технолошки паркови. Недавно је професор Зец рекао - Чекајте, ми градимо технолошке паркове, а физику нам уписује један студент годишње. Ко ће вам попунити те зграде и те паркове? Није суштина у технологији у парковима, него у кадровима, у људима. Кад имаш људе, неко од тих људи ће се самоницијативно бавити науком. Може овај простор, иако десет пута мањи од Србије, изњедрити научнике. Има међу нама јако добрих, остварених научника, али опет морамо бити и реални.
ПР УЦГ: Дакле, кључ је у едукацији и промоцији науке и наставничке професије?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Мислим да је ту кључ, и то кад кажем наставнички, обухватам све, од вртића до завршетка средње школе, мислим да ту губимо. Губи цијели Балкан, не само Србија, не само Црна Гора, већ и Македонија и Босна. Наставници су немотивисани лошим платама, условима, деградацијом свог положаја. И ту губимо не само наставнике већ и будуће кадрове. Ако паднемо у ту клопку сљедећих 30 година ће образовање бити у јако тешком положају. То се већ види кроз прегршт приватних универзитета. У Србији их има сад већ мали миллион и вјерујте, нису добри.
Продају нам приватне универзитете као нешто што постоји у Америци, али то није исто. Људи овдје не схватају која је функција приватног универзитета у Америци. Харвард је задужбина Џона Харварда. Једини интерес је стварање кадрова. Свршени студенти који нешто остваре у животу дио својих прихода поклоне том универзитету. Тако је Харвард постао толико богат. Али и Јејл, Принстон и Станфорд је такав. То су јаки универзитети који нису били покренути идејом да се ту ствара профит већ да буде нека “мека” за образовање. Чак и ако дође до прихода, тај приход се мора потрошити у сврхе новог образовања, нових института, нових лабораторија и тако даље. Значи ми потпуно овдје машимо концепт приватног универзитета.
ПР УЦГ: Како видите утицај индустрије на високо образовање?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Никако. Индустрија има своју улогу, али не треба градити образовни систем да би се индустрији давали кадрови. Ако индустрија има потребу за кадровима, изволите па их дошколујте ви, то је ваш посао. Не можете очекивати да студент теоријске физике одмах зна да уђе у фабрику аутомобила и направи пнеуматике. Па не иде то тако, то је апсурд. Тај човјек је ту на физици да би научио нешто, што је опште, што је примјенљиво у свим гранама физике. Није посао универзитета да вам школује техничаре који ће одмах доћи и радити за вас. Дакле, ту је моја критика индустрије.
ПР УЦГ: На Универзитету Црне Горе је сличну тематику третирала трибина О(средње образовање)…
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: То и доводи до осредњег образовања. Ако вам шрафцигер индустрија диктира шта ћете ви учити студенте, па шта ће вам онда студенти, требају вам техничари. Универзитет мора да буде мало елитнији од тога што тражи шрафцијер индустрија.
Примијењено знање је важно, и универзитети би требали нудити образовање које има практичну примјену, али с одређеном мјером. На универзитетима не учимо само за индустријски контекст.
Наш примарни циљ није био профит или производња конкретних производа за тржиште, већ развијање концепта и показивање практичне примјене теоретских принципа. Постоји одређени диспаритет између индустрије и академије, али је важно да сарађују. Међутим, индустрија не би требала диктирати универзитетима шта да подучавају своје студенте.
ПР УЦГ: Шта желите да поручите младим иноваторима и истраживачима, када је ријеч о патентирању изума, тему на коју говорите на УЦГ?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Морају бити свјесни, прије свега, да јако мали број патената успије финансијски. Има већ десета година како смо добили ту тужбу, има 30 година како сам ја почео да радим на том изуму, то је велика временска дистанца. И са ове временске дистанце имам и неко искуство и видим шта се дешава. Јако мали број изума дође до тог стадијума, да буду профитабили.
Изум треба патентирати, ал морате се запитати зашто? Постоји неколико разлога. Индустрија патентира да би заштитила себе. Индустрији је некада само битно да има број патената, јер кад се Сиеменс и Самсунг свађају онда гледају ко има више патената, а не чији је патент вреднији.
Ако не радите у индустрији, поставља се питање: Зашто онда патентирате? Да ли желите тај патент да уђе у неки производ? Ако желите да уђете у производ, на које тржиште? Практично је нерентабилно патентирати било што у Црној Гори, у Србији, у Македонији, на Балкану. Постоји пет земаља на свијету гдје ви имате интерес да нешто патентирате. То су Америка, Европска унија, Кореја, Јапан, Кина. Дакле, зашто се патентира тамо? Или је тржиште тамо највеће, или је производња тамо. Ви патентирате тамо гдје не желите нико да вам производњу украде, гдје не желите неко да неко продаје умјесто вас.
ПР УЦГ: Које су то полуге које утичу на патентирање ?
ПРОФ. ДР КАВЧИЋ: Финансијер патената жели да заради, али да би зарадио не смије да финансира само један патент. Немојте доћи код мене, зато што сте чули да сам ја негдје зарадио неки новац и да тражите да се патентира ваш изум, да ја финансирам, јер се то тако не ради. То раде концерни, удружења, тзв. вентуре капиталисте, који се договоре да заједно финансирају сто или хиљаду патената, у нади да ће један или два од тих хиљад постићи финанцијски успјех. Значи, морате схватити као изумите да сте ви један шраф у том механизму глобалног патентирања. И то тако прихватите. Немојте мислити да је ваш патент Богом дан, јер једноставно то тако не функционише. И када схватите да треба патентирати само у пет земаља, све вас опућује на то да прво нађете финансијера, а потом да нађете одличне адвокате. Јер, џаба вам патент ако га није написао добар адвокат који ће то сјутрадан моћи да одбрани на суду. И то су поруке.
Један од хиљаду патената постиже успјех. То значи да је потребно основати тијело које ће бити спремно финансирати хиљаду патената, поступајући врло шкрто. Не финансирајте сваког на основу површних критерија. Потребно је врло пажљиво и систематски бирати оне патенте који имају реалне шансе за успјех на тржиштима Америке, ЕУ, Кине и слично.
Коментари
Постави коментар