Види се да су и књижице пратиле стварност која се пред нама мењала, а ми смо јој се прилагођавали у границама које су наша лична морална уверења дозвољавала. Преда мном на столу поређане су ђачке књижице чланова породице из једног веома турбулентног периода, дугог 15 година, који је укључивао и рат и окупацију, и страдања и патњу, и све неизвесности и изазове које је са собом донео нови друштвени поредак. Ево једног специфичног времеплова, на бази тих ђачких докумената, за период од Краљевине Југославије до ФНРЈ. Ђачке књижице су пуне разноликости и имају мало тога заједничког. Ипак, било је и нечег заједничког – подаци о ученику. Чак се и значење оцена разликује. Некада су оцене за учење биле: одличан (5), врло добар (4), добар (3), слаб (2) и рђав (1). После Другог светског рата уведено је следеће: одличан (5), врло добар (4), добар (3), довољан (2) и недовољан (1). Као куриозитет треба навести да је оцењивање за време окупације, у тзв. Недићевој Србији, у гимназијама било од 1...
Фото: Етнографски музеј У времену када су се школске вештине стицале не само пером, већ и иглом, један од најзначајнијих симбола образовања девојчица у Србији био је – почетно парче, или почетница. Како каже Мирјана Крагуљац Илић, виши кустос Етнографског музеја, овај мали комад платна био је више од задатка из предмета ручни рад, а касније домаћинство – био је огледало умећа, стрпљења и културног наслеђа. Збирка Вез и чипка Етнографског музеја у Београду, коју данас стручно проучава и о којој се брине Крагуљац Илић, настала је из потребе да се створи основа за проучавање украшавања традиционалних текстилних предмета. Вез је у традицији српског народа заузимао важно место, а међу првим предметима у Етнографском одељењу Народног музеја били су управо везови. Најзаслужнији за формирање језгра ове збирке били су Сима Тројановић и Никола Зега, а бројне предмете прикупили су истраживачи као што су Феликс Лај, Драгутин Инкиостри и Иван Холуб. Значајну донацију представља и око 600 пред...
Dok se gradovi planiraju kroz saobraćaj, kvadrate i investicije, jedno ključno pitanje ostaje po strani: kakve uslove za odrastanje zapravo stvaramo. Jer grad ne utiče samo na kvalitet života – on aktivno „vaspitava“ generacije koje u njemu odrastaju. ada pričamo o gradovima, najčešće svako govori iz svog ugla. Urbanisti govore o planovima, saobraćajci o protocima, investitori o kvadratima, ekolozi o zelenilu, roditelji o svakodnevnom snalaženju, a pedagozi najčešće ostaju „u svojoj zoni“, kao da je njihovo mesto rezervisano samo za vrtić i školu. Upravo tu je problem, jer je pitanje uređivanja grada i te kako i pedagoško pitanje. To ne znači da pedagogija treba da kolonizuje „tuđe“ teme. Znači nešto drugo: da bez pedagoške perspektive ne možemo razumeti kakve uslove za odrastanje, kao društvo, stvaramo. A ako ne razumemo kakve uslove za odrastanje stvaramo, onda ne razumemo ni kakvo društvo gradimo. Otuda i potreba za širim pomakom paradigme, koji savremeni naučni i stručni uvid...
Коментари
Постави коментар