Предлози стручњака: Нов систем закључивања оцена, мања одељења, другачији часови
Незадовољство просветних радника условима рада, зарадом и безбедношћу на радном месту, постало је све гласније последњих година. Бројни захтеви за променама нису направили значајан искорак, због чега су исти проблеми изнова у фокусу. Томе сведочи и штрајк просветара поводом одбијања Владе Србије да испоштује протокол, којим се предвиђало повећање плата до нивоа просечне плате у држави. То је требало да се догоди до 1. јануара, премда договор две стране још увек није постигнут.
У ситуацији све извесније “борбе са ветрењачама”, група од 15-20 стручњака у образовању - универзитетских професора, наставника из основних и средњих школа и запослених у локалним самоуправама, схватила је да нешто мора да се промени, нарочито након великих мајских трагедија које су Србију задесиле прошле године.
Стручњаци су провели више од годину дана анализирајући стање у домаћем образовном систему са циљем проналажења решења и препорука које би из тога следиле. Тако је дошло до документовања широког спектра проблема, у распону од предшколског па све до високог образовања, након чега је група предложила обиман скуп мера за њихово регулисање у тексту “Како до квалитетног образовања и васпитања за нашу децу“. Кроз 30 изнетих тачака, обухваћено је питање квалитета наставе, рада наставника, наставног програма, управљања, као и финансирања.
Неколико месеци касније, група је са својим предлозима изашла пред јавност.
Како је НИН раније писао, према низу међународних тестирања, међу којима су највише пажње привукли резултати ПИСА тестова ђаци у Србији лошији су у просеку од својих вршњака из земаља ОЕЦД и у читању, и у математици и у науци.
Доцент на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу Ненад Стевановић истиче да на резултате ученика и њихов напредак највећи утицај има управо наставник.
Стевановић: Највећи утицај на резултате и бољитак ученика има наставник
“Ако желите да промените образовни систем, да буде бољи, да ли га мерили кроз постигнућа ученика, кроз неке квантитативне параметре или мерили колико су ти ученици задовољни оним што су научили, како су се развили, какав им је квалитет живота и шта постижу касније у томе – ако пробате то да мерите, доћи ћете до података да највећи утицај на те резултате и бољитак има наставник, у смислу његовог рада, његове личности, његовог односа у образовању и ученика у целом образовном процесу”, рекао је Стевановић.
И мада то није новост и свакако јесте нешто на чему се све чешће инсиситира, он наглашава да су просветари сагласни да је неопходно да почну да врше већи притисак на јавност.
“Ми сада вршимо притисак на све који могу да учине нешто. Ова професија је једноставно доведена до нивоа да нико више неће да се бави њом. Наставници одлазе, а оно мало што је остало суочава се са проблемима као што су професионално изгарање, нарушавање менталног и соматског здравља, па чак најосновнија безбедност бива угрожена. Наставници морају да напредују током целе каријере, морају имати веће учешће у процесу одлучивања и у образовним политикама и на локалном, или ширем нивоу, морају бити пример младим будућим наставницама”, сматра Стевановић.
Према речима Вере Спасеновић, редовне професорке на Филозофском факултету Универзитета у Београду, унапређење односа ученика и наставника може допринети променама на многим образовним пољима.
Спасеновић: Култура сарадње, укидање општег успеха и највише 25 ученика по одељењу
„Ако имамо квалитетну наставу у којој су ученици мисаоно ангажовани, уколико је настава занимљива и инспиративна и ако ученици имају доживљај да је оно што уче смислено, релевантно и повезано са њиховим животом. Уколико је школа добра заједница у којој се негују добри међуљудски односи, сарадња, брига за друге, осећање припадности школи и уколико ученике питамо за мишљење о ономе што је за њих битно - онда ће сигурно бити и мање насиља и других облика неприхватљивог понашања“, објашњава Спасеновић.
Она додаје да је у радној средини неопходно да се наставници осете компетентно, да самостално доносе одлуке, као и да буду цењени и уважени за оно што раде, што ће директно утицати и на њихову мотивацију.
„Потребно је да се у школама негује иницијативност, самосталност, креативност наставника и да се то уважи. Потребно је да се наставницима у већој мери омогући да самостално доносе одлуке о ономе шта и како ће радити у својој наставној пракси. Њима је аутономија формално дата и они је имају, али је проблем што су наши програми наставе и учења и даље преопширни, преобимни. Обухватају читав низ наставних области, тема и садржаја, градиво се брзо прелази. Зато не остаје пуно времена за организовање часова који би били иновативни, који би подстицали креативност, где би се дискутовало, истраживало и критички промишљало“, каже Спасеновић.
Из тога проистиче један од предлога, који подразумева да се програми наставе и учења, али и исходи и стандарди постигнућа „ревидирају и по дубини и по ширини“.
“Без тога нема квалитетне наставе. Нема наставника који ће се осећати компетентно и који ће мислити да има смисла оно што је њихов посао и ангажовање, већ ћемо имати наставнике који се осећају као извршиоци онога што им је 'пристигло од горе'. Такође, предлажемо да се укине општи успех изражен у категоријама одличан - врло добар – добар, него да остане просечна оцена. Она је нешто са чиме се ученик уписује и у средње и на високо образовање. Предлажемо да се и закључна оцена не заокружује на више или ниже него да остане исто као да је то просек”, наводи она и наглашава да је важно неговати културу сарадње пре него културу такмичења.
Поред тога, Спасеновић као неке од даљих предлога групе просветара истиче и да се број ученика лимитира на 25 по одељењу, јер би се на тај начин лакше одговорило на потребе свих ђака, али и да се изврши јача контрола над локалним самоуправама које су законски обавезне да учествују у финансирању рада школа, кад је материјално техничко одржавање у питању, инвестиционо и текуће, и када је реч о стручном усавршавању наставника.
Теодоровић: Као да смо смели с ума могућност регрутовања добрих људи за наставничку професију
Јелена Теодоровић, редовна професорка на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу нагласила је с друге стране важност иницијалног образовања, као првог корака приликом ког се млади људи сусрећу са наставничким позивом.
„Прича о иницијалном образовању мора да почне са регрутацијом средњошколаца. То је нешто што је у нашим образовним политикама непостојеће. Дакле - ко се пријави, тај ће да ради. Као да смо смели са ума да постоји могућност да једна од битних образовних мера буде веома активно регрутовање добрих људи да уђу у наставничку професију. Што се тиче регрутације средњошколаца, тога има, само не у образовању“, наводи Теодоровић.
Она додаје да је неопходно да се појачају подстицаји ученика како би се одлучили за наставничку професију.
„Предложили бисмо да се значајно повећа број гимназијалаца у односу на број деце која имају средње стручно образовање. Оно је скупље од гимназијског, а 89 одсто ученика који заврше четворогодишње средње стручно образовање иде на факултет. Имамо сумануту ситуацију где имамо скупље образовање које децу не припрема за свет рада, већ их припрема, и то неадекватно, за студирање. Требало би преусмерити значајан број деце, посебно из ових гимназијама сродних програма, и да повећамо број гиназијалаца“, наводи Теодоровић, која додаје да свакако и гимназију треба реформисати, кроз квалитет наставе и већу изборност, између осталог.
Марков: Посао наставника је атрактиван, али мало цењен
Да се просвета суочава са озбиљним проблемима, премда се не проналазе начини како да се они превазиђу, сматра Александар Марков, председник Форума београдских гимназија.
„Ако би неко пожелео да се нашали, а можда и да буде озбиљан, рекао би да су нам школе баш онакве какве су и плате наставника. Таква су и постигнућа ученика, дакле испод просека. Да се надамо, као што се наставници надају да ће у скорије време достићи посек, да ћемо и ми у најкраћем року успети да подигнемо та постигнућа на неки просечан ниво, а о неком натпросечном можемо само да сањамо“, сматра Марков.
Осим планирања, Марков наводи да такође недостаје већи притисак, али не само на јавност.
„Колега је рекао да ово сада није притисак на власт, а заправо би требало и јесте - ја ово доживљавам као један озбиљан притисак на власт. И медији и наше колеге треба да притискају власт и он треба да буде константан и свакодневан. Највећи проблем јесте што немамо подршку ширег друштва да решимо проблем у просвети“, каже он.
Марков истиче да је још један кључан проблем перспектива у знању, коју не виде ни родитељи, а ни деца, већ је проналазе у неким другим стварима, те да “знање није средство помоћу којег ће стићи до тих циљева које постављају испред себе”.
"Да ли је посао наставника атрактиван – моје мишљење је да јесте. Још када би само мало више позив био цењен у друштву, односно када би друштво увидело значај професора, наставе, школе и пре свега знања, мислим да бисмо могли много више да урадимо", закључује Марков.
Коментари
Постави коментар