Учитељица за живот: Како је Олга Јаковљевић осмислила начин да ученике научи радним навикама
Тамо далеко
Олга Јаковљевић завршила је учитељску школу у Беграду, а на запослење је чекала годину дана. Понуду је добила из Рогознице код Шибеника, због чега се одрекла студија психологије и отпутовала у „неизвесност 900 километара далеку”.
„Другарицу учитељицу са необичним екавским запевањем међу тим кршним икавцима, дочекале су петролејка, „густјерна“, ветрови који прете чамцима са децом на путу у школу. Учионица у подруму старе зграде, зими хладноћа усред сунчаног југа. ‘Везу са светом’ представљао је брод који је полазио у четири сата ујутро, а враћао се касно после подне.”
„Ако сам хтела да одем и град – у биоскоп, требало је да изгубим два радна дана. Осам месеци нисам видела ниједан филм. Навикавала сам се да се не загрцнем због ситнице, ни да задрхтим када се ноћу пењем у своју усамљену кућу. Језик, икавски, са италијанским примесама једва сам разумевала. Звали су је ‘липа Српкиња’, не знам зашто ово прво.”
Јаковљевић је за НИН говорила како ју је цело село, када је ишла да обиђе болесног ученика, дочекало са пулином – „магарцем на чијим је леђима био извезен јастук”. „Тада сам постала ‘њихова’.”
У Рогозници је провела шест година, а потом се одселила у Карађорђево код Бачке Паланке. Тамо је радила као бабица, мировни судија, фризерка, куварица и саветодавкиња. „Два пута недељно, у прво време, купала сам цео разред.” Била је и председница омладине, секретара Социјалистичког савеза и месне партијске организације.
У тренутку када ју је интервјуисала новинарка Неда Тодоровић, Олга Јаковљевић радила је као учитељица у основној школи „Франце Прешерн“ у Миљаковцу, која се тада налазила у центру „новог, радничког насеља”.
Деца треба да раде
„Имамо 48 одељења, и ученике који су се стекли из 157 школа. Њихови родитељи су запослени, и највише времена су одсутни, има доста случајева разорених породица, или неадаптираности на урбану средину. Циљ нам је да децу што више вежемо за школу, Пионирском организацијом, кружоцима, акцијама, да им организујемо слободно време, да их не препуштамо улици”, рекла је за НИН директорка школе Радмила Делевић.
У одељењу Олге Јаковљевић 90 одсто ђака било је из радничких породица, од родитеља који су имали ниже образовање и неписмене родитеље.
„Готово две трећине ученика су дечаци. Они су немирнији, њима су потребна стална задужења, рокови, усмерена активност. Помислила сам да у таквим условима, школа треба да буде првенствено васпитно-образовна установа, да ученик који завршава четврти разред мора да има формиране радне, културне, хигијенске навике“, објашњавала је Олга Јаковљевић за НИН.
„А почела сам, заправо, обрнутим редом: донели смо сапуне, пешкире, асепсол, крем за руке, четкице и пасте за зубе. Све то употребљавамо овде, у школи.”
Олга је 1972. летњи распуст провела у Норвешкој. Тамо је видела да ученици чувају децу, разносе пошту и новине, обављају куповину за старије..., што јој је послужило као идеја у програму за формирању радних навика код својих ђака. У Миљаковцу било је много породица са малом децом, које је требало причувати, са старијим члановима које је требало „послушати”, помоћи да понесу тешку корпи или им прочитати новине.
„Мама није знала да пише”
„Ученици IV/6 организовали су малу детективску службу и пронашли такве ‘случајеве’, у свом суседству. Понудили су помоћ, и, у почетку, сви су били изненађени”, а онда хвалили групу малишана којима ништа није тешко.
Учитељицу су затрпала писма. „Ученик Драган Недељковић, чувао је и пазио, кад год би ми затребало, моју кћеркицу Данијелу. Свој задатак извршавао је са много воље и одговорности. Ни једном се није занемарио и забавио се нечим другим, тако да сам сасвим мирна, када му поверим дете”, гласило је писмо које је послала Јелица Остојић.
Коментари
Постави коментар