Лоренс де Кок: Политизовање детињства

 

„Када ћемо прихватити да школе трансформишу деца коју тамо примају, а не обрнуто?" пита се историчарка Лоренс де Кок у овом тексту инспирисаном делима „Политизација детињства“ и „Инфантизам“ Лелије Беноа. Питање места детета и његовог гласа отвара поље за размишљање одраслих о школи. Она нас позива да размислимо о смени која се дешава у школском простору: „да ли је ученик још увек дете?"

 

Школа није светиња

Школа није уточиште – и то је срећа – врло је уобичајено да ученици изразе или покажу своје мишљење о овој или оној теми, посебно политичкој. И оно, из основне школе. Од тада па надаље, речи или слике које користе откривају свет детињства са својим нормама, кодексима, језиком и гестовима. Пречесто се ови изрази делегитимишу професорским подсећањима: ми то не говоримо, не причамо тако, то што кажете није од интереса, престаните да се правите интересантни, итд.

Управо су тај универзум детињастог разумевања Жули Паџ и Вилфрид Лижније истраживали у свом мајсторском делу Детињство реда, како деца перципирају друштвени свет објављеном 2017. Те године, Емануел Макрон се кандидовао за председника Републике по први пут и деца по обичају весело коментаришу вест. Реченице падају: има добрих и лоших кандидата; оних ружних и оних лепих, оних које цртамо пишкићи да их исмејемо, оне које маме терају да плачу, затим оне које плаше људе јер хоће да их врате у њихову земљу. Све више социолошких радова доводи у питање уобичајени однос деце према политици, њихов оквир за дешифровање света. Наравно, они показују важност социјализације деце у породичном окружењу, али такође пружају кључеве за декодирање ових детињастих судова и ових осетљивих политичких искустава.

Читајући ова дела, можемо само да се запитамо о недостацима школе у ​​оваквој рецепцији дечјег говора; институција која, с једне стране, превише улаже у грађанско образовање огрезло у ритуалима и формалном учењу које је бестелесно и веома удаљено од света детињства (чији су избори делегата један од најамблематичнијих примера), и која, с друге стране, санкционише сваки говор који се сматра девијантним, као да речи деце имају исту тежину као и речи одраслих. Недостаци који су довели до тога да деца буду оптужена за заговарање тероризма, на пример.

 

Политизовање детињства

Међу литературом објављеном на ову тему, недавно објављена књуга позива на „политизацију детињства“. Посвећена је филозофу Тали Питербрау-Мерк која је започела докторат на ову тему, пре него што је завршила живот 25. октобра 2021. Књига је скуп правних, поетских, уметничких, филозофских, социолошких, активистичких и педагошких прилога. То је књига НЛО. Прво по својој материјалности; производ оригиналног уређивачког дизајна, објекат је упечатљив на два начина: сачињен је од шанси и крајева као што је свет деце често, али, још више, баца камен у бару.

Дечји свет је питање које веома дуго мучи васпитаче. Нико, теоретски, више не сматра дете као празну посуду коју треба напунити, о чему би се старала образовна установа. У новом образовном покрету, одређени просветни радници, као што су брачни пар Фреине, у својим часописима Enfantines, настојали су да легитимишу сопствене изразе деце, путем бесплатних текстова или цртежа. Тиме су поставили прве темеље за размишљање о самом детињству, односно оном које није усмерено само на одрастање, „телеолошко” како пише Тал Питербрау-Мерк. Плодно размишљање које доводи у питање образовну институцију: да ли она дозвољава деци да буду оно што су - деца? Да ли је ученик још увек дете?

 

Доминација и дискриминација коју трпе деца

Али политизација детињства би отишла још даље указивањем на једну од појава нашег друштва: природу и последице односа моћи одрасле особе над дететом, посебно у погледу насиља, сексуалног, али не само тог. На тај начин, дело се придружује малом опусу који је прошле године објавила Лелија Беноа, говорећи о „инфантизму” да би описала дискриминацију коју трпе деца.

Које би биле специфичности овог односа доминације? Подразумева се да то није у сваком погледу упоредиво са другим облицима доминације оличеним у сексизму, расизму или валидизму. Јер то су управо деца и налазимо се на гребену између потребе да се фигура детета одвоји од његове пројекције као „одраслог у настајању“, док препознајемо облик рањивости који обавезује нас одрасле. Али на шта нас обавезати? Исто тако, не постоји други однос доминације у којем је доминанта имала доминацију у овој мјери. Али сви смо били деца.

Траке постављене у конструкцију могу да ометају околину. Остаје да се истраже, али видимо и њихов еманципаторски потенцијал. Пре свега, они се не залажу за укидање доминације која дете ставља у равноправан статус са одраслом особом, што су могли да ураде либертаријанци седамдесетих, чији су посртаји у смислу тривијализације дечијег злочина познати. Затим се баве болним питањем насиља унутар породице (Тал Питербрау-Мерк је и сама била жртва инцеста), као и доминантном парадигмом „заштите деце“ која је заснована на „развојном“ моделу. дајући одраслима одговорност да заштите дете од његове или њене крхкости.

На образовном нивоу, рефлексија отвара и многа врата јер је однос доминације између наставника и ученика на пресеку односа између одраслог и детета и онога што образовна институција производи као ефекат ауторитета. Све ово остаје да се детаљније истражи и плодан, али прекинут дијалог, у књизи, између социолога Жислана Лероа и Тал Питербрау-Мерк позива нас на то. Са своје стране, видим прилику да другачије радим на образовном односу, у наставку рада Жака Рансијера на Незнаном господару, залажући се за потпуну хоризонталност односа између наставника и ученика; као и критички осврт на антиауторитарна искуства која и даље остају миљеник појединих радикалних критика школе као што је искуство школе Самерхил.

Како школа остаје простор за социјализацију кроз учење, под којим условима се то учење може одвијати а да га не прати микросаботажа детињства? И како школа може подржати – без ометања – дете у његовим или њеним сопственим изборима, просуђивању, пристанку?

Другим речима, када ћемо прихватити да школе трансформишу деца коју тамо примају, а не обрнуто?

*Ауторка је историчар педагогије.

Извор: https://cafepedagogique.net/2024/10/08/politiser-lenfance/