Педагошки Забавник

  У Србији је познат по бесплатним уџбеницима, у научним круговима признат као електроинжењер чији се патент за читање записа са магнетних меморија користи у милијардама рачунара и дискова широм планете. Тај патент је постао познат и по томе што је доспео на амерички суд јер га је неовлашћено користила компанија Марвел која је на крају морала да исплати вишемилионску одштету  Карнеги Мелон универзитету на којем је, с тим радом, докторирао професор и научник Александар Кавчић.  Већ неколико година његова фондација у Србији чак и на суду бије битке са приватним издавачима уџбеника који држе највећи део тржишта и продају их по ценама за које Кавчић каже да су пет пута више него што је потребно.  „Знате, кад људи две три године за редом добијају уџбенике на руке, када их виде на интернету да су бесплатни, када схвате да се штампана издања заиста продају по клот цени штампе, то не може да се сакрије. Можда је пут до истине дугачак и мукотрпан али истина на крају преовлада, колико год јој тр

  У оквиру Одељења за књижевност и језик и Рукописног одељења Матице српске објављен је зборник радова „Ђорђе Натошевић у свом и нашем времену“. Уредници зборника су Исидора Бјелаковић и Зорица Хаџић Радовић. Аутори радова у зборнику су Душан Иванић, Јован Делић, Гордана Ђилас, Зорица Хаџић Радовић, Татјана Јовићевић, Ненад Нинковић, Горан Васин, Зорослав Спевак, Лана Томчић, Александра Илић Рајковић, Светлана Лазић, Милена Зорић Латовљев, Александар Милановић, Исидора Бјелаковић и Иван Негришорац. Аутори су сагледали стваралаштво и живот Ђорђа Натошевића из најразличитијих аспеката – његов педагошки рад, историјски контекст у којем је стасавао и радио, његово дело са историјско-књижевне перспективе, али и из домена језика којим се служио. Рецензенти публикације су Радослав Ераковић и Милица Ћуковић. Штампање ове књиге омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Извор:  https://www.maticasrpska.org.rs/vest_16042024/

Јавни тргови и паркови све више укључују опремљене просторе за игру. Али да ли ово одговара начину на који се деца играју? Јавни тргови и паркови све више укључују просторе за колективну игру. Али да ли је ова стандардизована опрема заиста прилагођена употреби и очекивањима деце? Можемо сумњати у то, према бројним несрећама о којима је писала штампа. У Француској,  Генерални директорат за конкуренцију, питања потрошача и контролу превара   такође напомиње да:  „Простор за игру је простор где дете учи о ризику. Међутим, ризици повезани са лошим дизајном опреме и простора или њиховим лошим одржавањем нису прихватљиви. Сваке године, међутим, неколико деце умре на игралишту због неисправне опреме или места. И сваке године неколико стотина деце буде жртве тешких несрећа које захтевају хоспитализацију."  Поменути ризици укључују повреде, ударце, падове, пригњечења, што доводи до страха за безбедност и све драконскијих прописа. Међутим, мимо неопходне контроле опреме, не бисмо ли такође

Систем не можемо променити преко ноћи, али можемо наградити ентузијасту. Он носи систем на својим плећима. Да га не носе појединици у школама, све би се урушило. Васпитачи, учитељи и наставници ентузијасти после неког времена посустају, одлазе из образовног система. Треба их препознати и наградити. То је почетак. „Просветитељ“ је почетак промене. Ово за Спутњик каже  Жељана Радојичић Лукић , учитељица из Бање Врујци, аутор концепта Чаробно село и педагогије срећно учење, један од најбољих наставника света, председница Организационог одбора управо успостављене  Српске наставничке награде „ Просветитељ “  Фондације „Алек Кавчић“. У учионици ради скоро 35 година, а последњих двадесет залаже се за такозвани  целовити приступ учењу  који у свету није новина, а она га је креирала за потребе српских ђака. Истомишљенике је окупила у Удружењу грађана „Креатива“, а мисија им је била увођење кративног образовања у наш систем. Прво је уз помоћ УН организовано  Чаробно село , радионице школе у прир

Pritisnuti smo neverovatnim izmenama fizionomije našeg grada, pokušajem da se apsolutno sve društvene i posebno kulturne aktivnosti prebace u domen "Beograda na vodi". Kulturocid je izraz kojim se opisuju aktivnosti koje za posledicu imaju nestanak ili uklanjanje svih ili određenih elemenata kulture na nekom području (grad, regija, država i sl.). Izraz predstavlja neologizam, nastao od reči “kultura” i latinske reči cedere (“seći, ubijati”), ali mu je popularnost donela povezanost s izrazom genocid, pa se, slično kao i ekocid i urbicid, koristi u pežorativnom smislu i/li u propagandne svrhe kako bi opisao široki raspon procesa i događaja u raznim područjima i istorijskim periodima. Kao alternativni izraz se ponekad koristi i izraz kulturni genocid. (Wikipedia) Pritisnuti smo neverovatnim izmenama fizionomije našeg grada, pokušajem da se apsolutno sve društvene i posebno kulturne aktivnosti prebace u domen “Beograda na vodi”, sa tim da se zapravo suština kulture briše zarad li

Са милионима породица које беже из јавних школа последњих година и милионима других који ће се придружити егзодусу у годинама које долазе, дебата око јавног образовања драматично се помера. То је лоша вест за образовни естамблишмент. Али то може бити одлична вест за децу - и земљу. Док су се Американци некада расправљали о томе како најбоље поправити систем, данашње расправе – посебно међу конзервативцима и хришћанима – често се врте око проналажења најбржег начина да се деца извуку. Скоро две трећине Американаца је незадовољно квалитетом јавног образовања. Чак и либерали брзо губе поверење у школе. Разлоге за овај тренд није тешко уочити. Национална процена образовног напретка савезне владе показује да је само један од три ученика „стручан“ у основним предметима. Али академска катастрофа је само врх леденог брега. Један од десет ученика сусрео се са сексуалним недоличним понашањем од стране члана колеџа, показује истраживање америчког Министарства образовања. Насиље и криминал у школи

  У онлајн свету и по седам сати дневно Скоро две трећине адолесцената живи у породици са оба родитеља, док скоро 16 одсто живи само са мајком, а пет процената само са оцем, показује истраживање Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”. Највећи број ђака каже да отворено комуницира са својим родитељима – две трећине (веома) лако разговара са оцем, док 85 одсто има квалитетну комуникацију са мајком. Међутим, значајно мање девојчица свих разреда лако комуницира и са оцем и са мајком у односу на 2018. годину. Иако охрабрује податак да већина ученика сматра да им породица пружа неопходну подршку, проценат деце која сматрају да им родитељи дају ту подршку значајно је мањи код девојчица свих разреда и код дечака у петом разреду основне школе, у односу на истраживање из 2018. Мада ђаци наводе да су мајке упознате са многим значајним питањима из њиховог живота, оне данас мање знају како им деца проводе слободно време, шта раде на интернету и ко су им пријатељи него пре пет