Жак Марпо: Једна реч, једно питање - Послушност

Послушати значи потчинити се ауторитету, скупу правила и закона, заповести и забрана. То је и поступање по вољи некога, организације или институције, извршавањем наређења, поштовањем забране, поштовањем протокола или процедуре. Још увек је подложан принципу или идеологији.

Послушност је мање или више свесно и сагласно потчињавање у односу подређеног према надређеном, од доминираног према доминантном, ученика према господару, али и заштићеног према заштитнику или од детета према одраслом. То може бити резултат моћи убеђивања или принуде ауторитативне организације или ауторитарног система и/или њених агената. Ова зависност такође може произаћи из осећаја несигурности који води ка потрази за заштитом.

 

Потребе и предности послушности

Мало дете доживљава послушност као везу са његовом виталном зависношћу од родитеља за сваку радњу свог живота. Такође настоји да се афирмише супротстављајући се гневом и хировима. Препуштање хировима значи препуштање детета контроли његових импулса и жеља. Дете које није научило да слуша остаје у свемоћи. Пошто није суочено са правилима, ограничењима и забранама обичајног права, оно се не може суочити са фрустрацијама стварности. Остаје у илузији да је све могуће и захваљујући њему. Не може бити део заједничког простора који садржи и регулише односе. У недостатку ограничења која садрже, ученик је у психичкој и когнитивној дисперзији истовремено са несигурношћу емоционалне и релационе несигурности.

Прибегавање послушности знатно штеди време у објашњењима, али то одлаже за касније развој од стране ученика мерила и способности неопходних за њихову аутономију. Послушање доноси утеху тиме што ученика привремено ослобађа дужности да суди, залаже се и преузима одговорности.

 

Деструктивна страна послушности

Истраживања о послушности упутствима признатог ауторитета (експерименти Милграм и Станфорд) истакла су ефекте дехуманизације и поништавања пресуде код појединаца који подлежу наређењима и упутствима.

Послушност постаје забрана размишљања и суђења о ономе што је ауторитет одредио или кодификовано нормом, законом, моралом. Може се изродити у процес контроле кроз потпуно придржавање принципа, гуруа, „мајстора“ или групе којој припада.

У послушности, рањиви ученик дозвољава себи да буде вођен. Тада се ослобађа потешкоћа да размишља, бира и пронађе своје место. Он не мора да улаже напор који би му омогућио да развије способност да одлучује о сопственим поступцима.

Послушност је у супротности са ауторизацијом као процесом којим човек стиче способност да се постави као субјект аутор својих елабората и својих поступака.

 

Приступ капацитету и критичној слободи

Послушност обуставља расуђивање ученика и приморава га да се ослони на просудбу учитеља. Међутим, применом сопственог расуђивања ученик може приступити критичном капацитету. Употреба послушности је легитимна када је ученик или група ученика у тешкоћама, неспособни да процене релевантност својих избора, у ситуацији емоционалног преплављења, кризе или чак опасности. Затим се заснива на вредности и поузданости ауторитативне личности, извршне власти или институције.

Да бисмо избегли замку потчињавања, морамо научити ученике да испољавају своју способност расуђивања тако што ће се повиновати ономе што је утемељено, али и оспоравањем, или чак непоштивањем упутства, праксе или наредбе која је у њиховим очима етички неприхватљива. Ово захтева расправу о основама правила која дозвољавају организовање заједничког живота, као и о питањима њиховог поштовања или кршења. У недостатку оваквих колективних рефлексија о значењу правила и забрана, непослушност није израз критичке рефлексије и посвећености, већ побуне у противзависности од наметнутог односа потчињавања кроз послушност.

„Покорност доводи до осећаја узалудности код појединца, повезаног са идејом да ништа није важно. Чак може бити право мучење за нека бића што су искусила стваралачки живот тек толико да схвате да већину времена живе на некреативан начин, као да су ухваћена у туђој креативности или стваралаштву машине." (Виникот, 1975:91)

Етичка дужност позива све грађане, а као такве и професионалце у настави и образовању, да одступе од покоравања наређењима, дистанцирајући се од система, организације, уређаја, када сагледају ефекте и питања уништења и инвалидитета људи. Онда је у питању, попут узбуњивача, стављање у дебату процедура, наметнутих стандарда и референци које се користе у погледу сврхе акције која захтева њихово учешће. За свакога је и даље питање предлагања и спровођења начина размишљања и деловања који не угрожавају опште добро, нити права и средства будуће егзистенције човека.

 

Данас све више меримо учинак ученика, наставника и установе. Да ли ове мере мерења не промовишу послушност, чак ни потчињавање?

Мерење је неопходно у смислу контроле формалног знања, али то је најгора превара у смислу образовања, јер бројеви никада нису рекли ништа у смислу значења: 2 и 2 не чине 4 у смислу 'хуманости'. Да би то било 4, морали бисмо да говоримо о компонентама хомогене природе.

Ово је читаво питање разлике између критеријума и мерила: мерила су индекси значења и вредности. Када говоримо о мерилима, говоримо о пракси, о томе како дете расте. Праксис је активност, која не служи да пружи резултат, већ да омогући ученику да боље разуме и расте.

Бројке саме по себи ништа не говоре. На пример, ако доделим број температури, говорим објективне ствари, јер на 0 степени почиње да се смрзава, па ћу имати мало леда. Али ово је увредљива генерализација, делимично лажна, јер у ствари, нећу имати црни лед на сувом путу. Сам број не говори ништа. Дакле, температура која се осећа и она коју показује термометар немају никакве везе једно са другим. А температура коју осећа Норвежанин, навикао на ниске температуре, и осећа Француз, неће бити иста.

Чим са бројева пређемо на питање људи, долази до монструозне превара у коришћењу бројева. То је проблем реификације школског система, где желимо све да измеримо, када треба да им припишемо вредност. Професионалцима, попут деце, ускратили смо способност да изнесу вредност, а самим тим и да разумеју шта је од реда праксе: како неко расте у човечанству.

Више од послушности, оно што фаворизује контрола је покоравање. Зато што ми тврдимо да „предметном фигуром“, која стога треба да буде објективна, генерализујемо суд, који је радикално лажан у смислу сврхе. Национално образовање тврди да образује, осим што не образује, јер узима само квантитативне референце из неформалних маса стицања знања. Али нико не зна шта ученици раде са њим и како им то даје капацитет да га користе. Све је то питање вештина. Чак говоримо о портфолију вештина. У питању је банкарски концепт образовања о којем је говорио Паоло Фреире. 

*Аутор је доктор педагошких наука.

ИЗВОР: https://www.cafepedagogique.net/2024/01/25/un-mot-un-enjeu-lobeissance/