Најиновативнији учитељ из БиХ открива тајне успјешне наставе

 




БАЊАЛУКА - Учитељ прије свега мора вољети рад са дјецом и на свој посао гледати као на позив, јер ово је начин живота. Ми нисмо учитељи само у учионици, већ и у продавници, ресторану, на фудбалској утакмици, учитељи смо читавог живота.

Овим ријечима почиње своју причу за "Глас Српске" Борис Петровић, млади учитељ из Основне школе "Милан Ракић" у Новоселији. Његова посвећеност, ентузијазам и креативност препознати су и ван школе па је недавно проглашен најиновативнијим наставником у БиХ у категорији учитеља разредне наставе.

Петровић, који тренутно предаје другом разреду са 17 ђака, каже да је признање резултат година труда и љубави према учитељском позиву.

-  Од 170 пријављених, ја сам изабран. Лијепо је када неко примијети ваш рад. Учитељи нису каријеристи, уђемо у учионицу и тако изађемо на крају радног вијека. Али, срећом, сада постоји мноштво прилика за усавршавање.

Амбициозни ће увијек жељети више, а то је кључ свега - поручио је Петровић.

За Петровића је иновација суштински елемент успјешне наставе. Вјерује да добар учитељ, поред усавршавања, мора пратити корак са дјецом која се стално мијењају.

- Бити иновативан значи пренијети градиво на занимљив начин. Често изађемо изван зидова учионице. Важно је да дијете стекне знање, било у школи, у природи или на излету - објашњава Петровић.

Знање расте у природи

Љубав према настави у природи развила се док је своје прве учитељске кораке правио у једној малој планинској школи.

- Школа је била окружена дивном природом. Имали смо тематске дане гдје је, на примјер, маслачак био основа за читав наставни дан. Брали смо маслачке, бројали их, учили математичке операције и редали их по величини. Разговарали смо о томе зашто се маслачак скупи и отвори - навео је овај млади учитељ.

Додао је да су пронашли рецепт за сируп од маслачка па су га и направили.

- Док се кувао сируп, вратили смо се у природу и обрађивали пјесме о маслачку, а из ликовне културе смо осликавали шаблон маслачка. Дизајнирали смо теглице, усули мед и подијелили по насељу, а и дјеца су га однијела кући. Све је то ђацима било занимљиво и упамтили су више него што би на класичном часу у учионици - истакао је Петровић.

Ипак, Петровић упозорава да се дјеца све више досађују у школи. Разлог је, каже, застарјели образовни систем.

- Све се промијенило, од технологије до аутомобила, али ми и даље имамо наставу која се само козметичким измјенама разликује од 19. и 20. вијека. Ако не препознајемо интересовања ученика, онда је то само губљење времена - казао је Петровић.

У својој учионици користи презентације, видео-садржаје, квизове, као и једноставне игре када примијети да пада концентрација. Истиче да је немогуће данас дјецу анимирати само свеском и оловком.

- Радити у 21. вијеку у настави без технолошких помагала је немогуће. То су дјеца нове генерације која живе с технологијом. Није природно да дјецу одвојимо од нечега што је дио њиховог свакодневног живота, али учитељ мора да избалансира садржај. Немогуће је свеском и оловком дијете анимирати и извући његов максимум. Стога, уколико примијетим да ђацима опада концентрација, одмах пређемо игру као што је "дан-ноћ" како би се вратила - рекао је Петровић.

Примјећује да су сваке године првачићи за нијансу графомоторички слабији од претходних, што је додатни изазов за учитеље.

Читалачки клуб

Жеља да постане учитељ пробудила се у њему још у дјетињству, а по узору на своју прву учитељицу Душанку Томовић, која је, како каже, била оличење просвјетара.

- Споменуо бих и мог професора методике српског језика и књижевности, јер се ја помало бавим и писањем. То су људи који су ширили крила дјеци. Није им било најважније да дјеца усвоје градиво, већ и да буду васпитани. Кад год су примјећивали да се дјеца колебају и да им нешто недостаје, они су били ти који би их погурали, охрабрили - казао је Петровић.

Са посебном топлином се сјећа једног ђака, није знао бројеве, боје, појам слова, ниједну пјесмицу, али је на крају успио све да постигне.

- Био је као празан лист папира. То ми је био изазов да видим колико може да напредује. До краја године научио је све. Кад видите такав резултат, не треба вам додатна мотивација - навео је Петровић.

Овај учитељ из дана у дан добија нове идеје како побољшати наставу, стога је одлучио покренути читалачки клуб ради развоја критичког мишљења.

- Примјећујем да је критичко мишљење остављено по страни и да нам се све своди на учење и репродукцију чињеница које се брзо забораве. У клубу ћемо имати могућност да шире дискутујемо и неће бити погрешних одговора. Истраживаћемо и продубљавати знање. Мислим да је то оно што настави тренутно фали - појаснио је он.

Кроз свој рад, како каже, схватио је да дјецу треба пажљиво слушати и да се на тај начин од њих могу научити вриједне лекције.

- Научили су ме да није важан квантитет него квалитет, те да је искреност много битна. Они нама често препричавају неке личне и приватне приче које мама и тата говоре, јер нам вјерују. Заиста можемо научити доста уколико их саслушамо и дамо им прилику - закључио је Петровић.

Подршка темељ успјеха

Поносно прича како су уз подршку привредника реновирали учионицу и обезбиједили опрему да би ђаци имали што боље услове.

- Родитељ, који је привредник, неколико пута је са мном дошао у учионицу, видио шта је потребно и обезбиједио средства за реновацију у потпуности. Сличне пројекте сам радио и у Љубачеву, уз подршку фирми и привредника обезбиједили смо намјештај и таблу, направили игралиште, основали библиотеку, организовали концерт и базар, те реновирали једну просторију и купили књиге - навео је Петровић и додао да се нада да ће осавременити све учионице у школи и направити љепше мјесто за боравак дјеце, јер је веома важна подстицајна атмосфера у окружењу.

Након што је проглашен за најиновативнијег наставника, компанија "Мања" му је даровала лаптоп и опрему за учионицу и извођење наставе.

- Позвао ме је портпарол ове компаније и питао шта нам треба. Одлучили смо се за једну интерактивну таблу и пројектор с обзиром на то да смо имали само један који смо дијелили. Послали су и много материјала за ликовну културу, тако да смо добро опремљени и по том питању - навео је он и додао да се нада да ће овакве приче мотивисати и друге да подрже школе у свом домену.

Оцјене нису све

Петровић сматра да су оцјене често погрешно схваћене као суштина образовања, а што, према његовом увјерењу, представља једну од заблуда.

- Оцјена је само тренутно мјерило. Кад схватимо да учимо за живот и када учимо практичне ствари које оцјена не може "купити", онда ће свима бити добро. Дјеца су у грчу због вредновања. Сматрам да би оцјене могле бити описне, бар за неке вјештине. Било би добро када би ђаци на наставника гледали као на извор знања, а не на објекат који ће дати оцјену. Не волим лоше оцјене, јер ђацима не желим сјећи крила на самом почетку, али не треба ићи у крајност и попуштати превише - рекао је учитељ.

Задржати ауторитет у учионици, а при томе остати близак дјеци, прави је изазов за сваког савременог учитеља.

- Мора постојати хијерархија да се зна ко је учитељ, а ко ученик. Али тај однос не треба да се заснива на страху, већ на узајамном поштовању. Без повјерења, нема ни резултата - поручио је Петровић.

Иако сарадњу с родитељима види као кључ успјешног образовања, Петровић не крије да се понекад суочава са нереалним очекивањима.

- Данас многа дјеца расту као мали краљеви. Замислите 30 таквих у учионици, свако посебан, мажен и пажен. Та нереална слика долази из превелике љубави. Родитељима често говорим да не очекују да ће дијете бити савршено у свему. Ни ја нисам имао све петице у школи. Оцјене стварају фрустрације због којих се улази у зачарани круг из којег је тешко изаћи – казао је Петровић и додао да су учитељи често и доктори и судије, те да је широк дијапазон послова које њихов посао обухвата.

Да је сарадња кључ свега у настави, најбоље потврђује однос који Петровић његује са родитељима својих ученика.

- Претходних дана сам одржао родитељски састанак и одушевљен сам њиховим размишљањима, стављањем на располагање и њиховим активизмом. Људе треба мотивисати и покренути. Родитељима стално говорим да смо ми сарадници - истакао је овај млади учитељ.

Док је са нама разговарао, однекуд се појавила мачка и скочила на прозор учионице. Учитељ се само насмијао, као да је очекивао овај тренутак.

- То је наша маца. Често је пустимо у учионицу, дјеца је обожавају. Одмах се баш развеселе кад је виде. Сада се већ баш удомаћила - прича Петровић са топлином у гласу, показући на школски ормарић у којем, како каже, чувају и храну за свог љубимца.

Мачка је, како у шали кажу ђаци, постала равноправан члан овог разреда, доносећи радост и посебну атмосферу у учионицу.

Нема љепшег посла

Свима који размишљају о томе да упишу учитељски факултет Петровић поручује да прије свега треба да воле дјецу и да буду спремни да овај позив живе срцем, а не само кроз методике, дидактике и педагогије које се уче.

- Ако у себи носите искрену жељу да дјеци ширите крила, активно учествујете у њиховом одрастању и будете им ослонац, онда је то најбољи избор за вас. Сигуран сам да нема љепшег, али ни захтјевнијег посла. Многи мисле да радимо од осам до подне, али у стварности је ту много припрема, планова, евалуација, разговора и попуњавања документације. То је прилично напоран посао, а рад са дјецом нам је најлакши и најљепши дио - поручио је Петровић.

Анегдота

Овај млади учитељ радо се присјећа својих приправничких дана у селу Љубачево. У мјесту, гдје је, како каже, и сам много научио, понекад и од својих ученика.

- У учионици није било централног гријања, већ смо се гријали на стару пећ. Помоћна радница је имала пуне руке посла, а ватра се гасила. Нисам знао гдје је ложиште и почео сам да обилазим око пећи тако да дјеца не примијете шта тражим. Изненада ме један ђак упитао: "Учитељу, хоћете ли да ја наложим ватру?" - испричао је Петровић кроз смијех.

Пишу: Катарина Шапоња, Анђела Костић

Извор: https://www.glassrpske.com/cir/novosti/banjaluka/najinovativniji-ucitelj-iz-bih-za-glas-otkriva-tajne-uspjesne-nastave/597359



Коментари

НАЈЧИТАНИЈЕ

Бен Вилијамсон: Да ли генетика треба да игра улогу у образовању?

Dejan Ilić: Da sam ja direktor

Марија Монтесори – 150 година слободе, креативности и педагошке револуције