Бен Вилијамсон: Да ли генетика треба да игра улогу у образовању?
Стартап компанија која обећава тестирање ембриона на интелигенцију недавно је доспела на насловне стране. Nucleus Genomics, организација са седиштем у Силицијумској долини коју подржавају милиони долара технолошких инвеститора, тврди да ће њена платформа омогућити „генетску оптимизацију“ ембриона, при чему је IQ једна од многих особина и медицинских стања које може да мери и процени. Образовне импликације такве технологије су значајне, што повећава изгледе да ученици упишу школе са генетски оптимизованим предностима у односу на друге. То јест, ако технологија функционише како компанија тврди.
Проблем са Nucleus Genomics, како су биоетичари Артур Каплан и Џејмс Табери тврдили у часопису Scientific American, јесте да су њена обећања лажна и нису поткрепљена научним доказима. Nucleus је „шта се дешава када занемарите дијагностичку генетику у стилу Силицијумске долине“: одбацио је професионални научни консензус и уместо тога тражио брз приход од привлачења инвеститора ризичног капитала и продајних презентација богатим купцима. Родитељима се сада продаје скупо тестирање ембриона, као и друге Nucleus услуге, са обмањујућим обећањима о „улагању“ у будућност њихове породице кроз генетска подешавања.
Генетски оптимизовано учење
Иако је платформа Nucleus очигледно „змијско уље“, она истиче како је генетско тестирање и дијагностика особина попут интелигенције постала од све већег интереса – не само у медицинској области, већ и са импликацијама на образовање. На веб-сајту Nucleus, један од наведених „сарадника“ је професор Роберт Пломин, специјалиста за бихејвиоралну генетику који је објавио опширне радове о потенцијалној употреби података генетског тестирања у образовном контексту.
Пломинова контроверзна књига из 2018. године „Нацрт: Како нас ДНК чини оним што јесмо“ предложила је да би се генетски подаци из потрошачких тестова у блиској будућности могли користити за доношење одлука о школовању. Родитељи би могли да користе генетске податке да одлуче која би им школа највише одговарала, или би се генетске информације чак могле применити у педагошком моделу који је Пломин назвао „прецизно образовање“.
Прецизно образовање би укључивало тестирање деце на вероватне будуће исходе и прилагођавање или персонализацију наставних пракси како би се максимизирала њихова постигнућа. У новијем коауторском чланку, Пломин и колеге су предложили да се комерцијалне платформе за генетско тестирање могу користити управо у ову сврху, посебно за „генетско предвиђање академског недовољног и прекомерног успеха“ и за прилагођавање образовања на тој основи. Иако је научна валидност Нуклеус тестова веома упитна, она се уклапа у визију прецизног образовања коју неки научници сада промовишу. То је визија генетски оптимизованог учења заснованог на ДНК тестирању.
Образовна геномика
У пројекту који је финансирао Леверхалм Траст, моје колеге и ја смо испитивали појаву нових облика биолошке науке који интензивно користе податке и њихове импликације на образовну праксу и политику. Ово укључује растућу област „образовне геномике“. У недавно објављеном раду мапирали смо научне мреже које спроводе истраживања образовне геномике, научне тврдње које износе и методе и технологије које су основа њихових пракси стварања знања.
Образовна геномика је брзо растућа област истраживања, са научницима, истраживачким центрима, мрежама и међународним удружењима која обухватају Европу, САД, југоисточну Азију и Аустралију. Научна сазнања која се производе представљају се као веома релевантна за образовне стручњаке и креаторе политике. Нису сви научници који спроводе таква истраживања сматрали модел прецизног образовања одрживом или пожељном перспективом. Међутим, чини се да постоји консензус о могућности генетског тестирања у раним годинама за тешкоће у учењу, као што указује извештај Фондације за рану интервенцију.
Недавни извештај Савета за биоетику Нафилда показује да истраживање образовне геномике такође покреће оштре етичке изазове. Конкретно, указује на ризике повезане са употребом комерцијалних технологија генетског тестирања попут оних које је покренуо Нуклеус, и модела прецизног образовања које су предложили Пломин и други. Генетске информације прикупљене у раним годинама, при рођењу или чак и пре, могле би довести до облика генетске стигматизације, дискриминације или фатализма, и до погрешног веровања да нечија ДНК одређује њихове образовне изгледе.
Ученици са генетским оценама
Образовна геномика је очигледно ризична наука, а „генетизација образовања“ коју она представља захтева континуирано биоетичко испитивање. Међутим, додатно питање је да ли је то уопште валидна наука. Да ли научници заиста могу да открију трагове образовних исхода или биолошке индикаторе лошег постигнућа из ДНК добијених података?
Основа истраживања образовне геномике је веома специфична метода, названа полигенско бодовање. Она подразумева прикупљање масе генетских података из огромних узорака и њихову анализу софистицираним методом.
* Аутор је истраживач Универзитета у Единбургу и један од уводничара Европске конференције за педагошка истраживања у Београду.
Коментари
Постави коментар