Џорџ Орвел о приватном образовању у Енглеској

Успут, постоји огроман број приватних школа у Енглеској. Другоразредне, трећеразредне, четврторазредне (Ringvud haus је била представник четврторазредне школе), постоји их десетак и двадесетак у сваком лондонском предграђу и сваком провинцијском градићу. У сваком датом тренутку има их негде око десет хиљада, од којих је тек мање од хиљаду подложно државној инспекцији. И мада су неке од њих боље од неких других, а одређени број вероватно бољи и од општинских школа с којима се такмиче, у свима њима влада исто темељно зло: то јест, немају апсолутно никакву другу сврху осим да доносе новац. Често се, иако у њима нема ничег незаконитог, отварају на исти начин на који би се отварале јавна кућа или фирма која бесправно послује акцијама на берзи. Неки уображени мали пословни човек (веома је уобичајено да ове школе држе особе које саме не предају ништа) једног дана каже

„Ема, нешто ми је пало на памет! Шта кажеш да отворимо школу, а? Школе доносе много новца, знаш, а у њима има мање посла него у радњи или пабу. Уосталом, нема никаквог ризика; нема за шта да се брине, треба ти само за кирију, пар клупа и таблу. Али д`урадимо то са стилом. Ухватимо неког од оних момака са Оксфорда или Кембриџа што су остали без посла, биће јефтини, обучемо их у `аљине – како се зову оне четвртасте капе с ресама? То би привукло родитеље, а? Држи четворе очи отворене, види да убодеш добар кварт где нема већ превише риба у истој бари.“

Онда изабере место у некој од оних области са средњом класом, где су људи превише сиромашни да приуште школарине за пристојне школе, а превише поносни да децу шаљу у државне, и ту се „углави“. Постепено успоставља везе на малтене исти начин као што то ради млекар или бакалин, а ако је лукав и увиђаван, и нема велику конкуренцију, зарадиће неколико стотина фунти годишње.

Наравно, нису све такве школе исте. Није сваки управник грамзива, затуцана оштроконџа попут госпође Криви, и постоји много школа у којима влада љубазна и пристојна атмосфера, а учитељи су добри онолико колико може да се очекује за плату од пет фунти по полугодишту.

Са друге стране, неке од њих су невиђено скандалозне. Касније, кад је Дороти упознала учитељицу из друге приватне школе у Саутбриџу, чула је приче о школама које су биле далеко горе од Ringvud hausa. Чула је за неки јефтин интернат у којем су путујући глумци остављали своју децу као што се убаци пртљаг у гардеробу на железничкој станици, где су деца вегетирала, доживевши шеснаест година а да не неуче да читају; и за неку другу школу где су дани пролазили у трајној побуни, са сломљеном матором рагом од учитеља који је јурио дечаке горе-доле и тукао их штапом, да би се онда наједном скљокао за катедру и ридао са главом заривеном у шаке, док му се дечаци смеју. Докле год се школе буду отварале првенствено због новца, то ће настављати да се дешава. Скупе приватне школе у које богати шаљу своју децу нису, на први поглед, толико лоше као ове остале, пошто могу себи приуштити да запосле одговарајуће особље, а и државна школска комисија их тера да се одржавају на висини, али и њих на исти начин одликује иста љага.

…

Једног дана је државни инспектор заиста посетио школу, али осим што је измерио димензије учионице како би проверио добија ли свака девојчица одговарајући број кубика ваздуха, није учинио ништа друго. Само се у незнатној мањини „признатих“ школа – мање од једне у десет – званично проверава да ли одржавају разумне образовне стандарде. Што се осталих тиче, слободне су да подучавају или не подучавају шта год и како год желе. Нико их не контролише нити проверава, изузев родитеља њихових ученика – слепац води слепца.

Џорџ Орвел „Свештеникова кћи“ стр. 219-220. Publikum praktikum, imprint Stela, Zemun 2022.

Извор: https://www.makroekonomija.org/knjizevnost/orvel-o-privatnom-obrazovanju-u-engleskoj/