Бруно Девушел: Адаптивна АИ се још није доказала у образовању
Скоро сваки дан специјализована штампа преноси вести о развоју вештачке интелигенције. На пример, недавна најава претраживача заснованог на вештачкој интелигенцији коју је предложила једна од компанија је ефекат најаве који не би требало да сакрије чињеницу да је овај развој био неумољив, с обзиром на грешке претраживача. Постају тешки за коришћење због својих алгоритама с једне стране и места које заузима оглашавање у резултатима с друге стране, али и због тешкоћа читања предложених резултата. Корисник није увек стручан и проницљив и можемо брзо одустати када се суочимо са одговорима који баш и не одговарају очекивањима.
Долазак генеративне АИ у почетку је уздрмао кориснике који су се суочили са овим „скоро људским“ одговорима. Било је јасно да ово мора да се развија. Такође недавно, они који су задужени за Википедију изјавили су да морају да се суоче са умножавањем предлога садржаја предложених и написаних у облику вештачке интелигенције. Овај садржај је понекад потпуно измишљен, а врло често је само заснован на лошим изворима (неки од ових извора су понекад и измишљени). Стога меримо оно што се тренутно зове „халуцинације“ садржане у одговорима генеративне АИ. Поред генеративне вештачке интелигенције, постоји адаптивна вештачка интелигенција која је, чини се, предмет дебате чак и у образовању.
МИА, сукоб знања или илузија?
Бивши министар просвете је представио примену софтвера за адаптивну наставу (званог МИА) за француски и математику у 2. разреду. Недавни чланак у новинама Ле Монде, о пројекту МИА, доводи у питање такозвану адаптивну вештачку интелигенцију на основу раштрканих коментара истраживача, углавном северноамеричких. Поред чињенице да се не бави питањима примене МИА-а (размера, цена, итд.), чланак тежи да покаже да је адаптивна вештачка интелигенција већ застарела. Чини се да су нека питања слабо или делимично постављена. У ствари, адаптивна АИ није нова (види Лалило или Волтер пројекат), јер је већ била присутна у главама дизајнера експертских система 1980-их, али и у претходним радовима (оној од утопија везаних за представљање људи машинама као и могуће интеракције).
Сада је ово адаптивна вештачка интелигенција усредсређена на унапред дефинисан „микро-свет” (на пример, наставни програми). Једна од суштинских критика овог типа развоја је појам анализе понашања у учењу са циљем давања препорука, водича или чак специфичних вежби и лекција. Овако финализована, адаптивна АИ изгледа веома лоше.
Да ли сте рекли адаптивни?
Овде се морамо вратити на појам адаптивног. Рад многих потрошачких производа (претраживачи, услуге онлајн продаје, маркетинг) заснива се на анализи понашања заснованој на прикупљању података корисника. Иако нису означени као алати вештачке интелигенције, покушавају да буду прилагодљиви. Штавише, неки нису оклевали да додају акроним АИ својој активности, како би били боље видљиви корисницима. Јашући на таласу једне форме фасцинације односом човека и машине, ове компаније стога нуде оно што генеративна вештачка интелигенција такође може да понуди: одговарање на питања корисника, али и предвиђање њихових потреба са циљем да их „води“ ка овоме или оном.
Посебност онога што називамо адаптивним је у томе што одговара и раду наставе и васпитања. Оно што наставник ради није одвијање унапред написаног сценарија, већ прилагођавање институционалних очекивања стварности ученика са којима ради.
Наставник у срцу адаптације
Способност прилагођавања другима је у срцу професије наставника. Наравно, у неким случајевима ово је компликовано. Или је ситуација хаотична или тешка, или наставник одбија да се прилагоди, или се директиве узимају као стандардизоване обавезе (види реалност наставе читања и препоруке одозго). Оно што називамо „педагошком слободом” је та способност прилагођавања локалној стварности. Жеља да се ова способност транспонује у алгоритам сан је неких компјутерских научника или дизајнера софтвера за вештачку интелигенцију. Међутим, понуда софтвера је опрезна.
Ово укључује „помоћ“ наставнику пружањем повратних информација на основу анализе понашања у учењу. Ова идеја помоћи у дијагнози у педагогији није нова, али омогућава десакрализацију моћи основних алгоритама, без њиховог експлицитног откривања. Понављајућа идеја о замени наставника остаје моћна у колективном несвесном. Иако се адаптивна АИ још увек није доказала у образовању, то чини у другим областима заснованим на знању. Стога идеја није да се замени, већ да се повећа људски капацитет за адаптацију.
Прилагодите школу, прилагодите струку
Образовни свет је усред питања, изван ефеката понуда. Брзо усвајање генеративне вештачке интелигенције од стране ученика и наставника потреса свачију перцепцију о томе шта је учење. Можемо се, наравно, поделити унутар извесности уточишта тако што ћемо сву дигиталну технологију ставити ван школе, али „потпуна друштвена чињеница“ намеће се изван зидова школе. Ако се осврнемо на историју образовног рачунарства од почетка 1980-их, видимо да ово питање постепено заузима централно место у учионици. Поновно промишљање наставничке професије не значи преиспитивање држања, већ преиспитивање професионалних поступака.
Друштво стално намеће ове промене школама. Под привидом свеукупне стабилности (школска форма) постоје и „ситни“ помаци који се дешавају на нивоу сваког васпитача. Пошто се култура (у антрополошком смислу) постепено трансформише, школа мора преиспитати своје начине рада, посебно ако жели да омогући наставницима да задрже свој ауторитет легитимишући свој став на други начин, узимајући у обзир да сада укључује АИ.
*Аутор је специјалиста за примену дигиталних технологија у образовању.
Коментари
Постави коментар